DA SE NIKAD NE ZABORAVI KO NAM JE UBIJAO DECU 1999! Najmlađa žrtva bila je Bojana Tošović, imala je 11 meseci

Danas se navršavaju 22 godine od početka bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije koje je trajalo ukupno 78 dana.

Nato agresor je te 1999. godine odneo oko 2.000 ljudi, među kojima 79 dece, a 280.000 Srba i nealbanaca napustilo je Kosovo i Metohiju.

Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ, ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

O materijalnoj šteti koja je naneta Jugoslaviji tokom bombardovanja izneti su različiti podaci. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na oko sto milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a.

Grupa ekonomista G17 štetu je procenila na 29,6 milijardi dolara.

Međutim, najveća bol ostala je za ubijenom decom koja su nasilno na najgori mogući način oteta iz roditeljskih zagrljaja.

Milica Rakić, Olivera Maksimović, Miroslav Knežević, Julijana Brudar, Sanja Milenković, Gordana Ignjatović, Milan Nikolić, Marko Roglić, Dalibor Tasić, Irena Mitić, Marko Simić, Milica Stojanović i Dragana Dimić, smao su neka od imena dece čija su tela ostala u ruševinama bombardovanja naše zemlje.

U ovim nemilim danima za našu zemlju, stradao je jednogodišnja Bojana Tošović, koja je život izgubila u svom porodičnom domu, koji su na današnji dan, zasule kasetne bombe. Umrla je u svojoj kući, pored svoga oca, a na očigled svoje majke.

U Prištini, u prvim danima NATO agresije, ubijeno je troje mališana turske porodice Gaši: Deniza (5), Rea (7), Dea (9). Tri devojčice, nađene su pod ruševinama, u naručju roditelja.

Ova, deca turske porodice Gaši bila su i prve žrtve NATO agresije koja je počela 24. marta 1999. godine.

Bilo je to 7. aprila 1999. godine. A četiri dana kasnije, u Merdaru, ubijena je devojčica Bojana Tošović. Imala je samo jedanaest meseci.

Dan posle, u bombardovanju međunarodnog voza na mostu u Grdeličkoj klisuri, zaustavljeno je detinjstvo šestogodišnjeg Branimira Stanijanovića iz Aleksinca. Slike užasa upisane su u memoriju spasilaca koji su prikupljali sprženo telo dečaka.

NATO projektili su, 14. aprila, pogodili izbegličko "Majino naselje", kod Đakovice, u kome su utočište našle izbeglice iz Hrvatske. One izbeglice koje su, od Šida u vozu koji nije stajao do Kosova Polja, transportovane da se zbrinu u Metohiji. U barakama, večnom utočištu, ubijeni su Ivan Ivančić (7) i Marko Ivanović (3). U istom danu, pod istim bombama, smrt je stigla dečicu Adema Munčaja i Artu Lugić iz Đakovice.

Bombe nisu birale ni po nacionalnosti ni po veri. Bol roditelja za izgubljenom decom je - bol koji nema meru. Bol - neprebol. Tako nam je govorio Aleksandar Mitić iz Ribinca kod Vranja, otac ubijene Irene (15).

- Nemam snage ni reč, više, da izustim. Kome je smetalo moje dete koje je izašlo na njivu da zaseje kukuruz. Kome?

Anka i Boro Stojanović iz Vranja, sav užas koji su doživeli posle smrti svoje Milice, kojoj su u dvanaestoj godini života prekinuti svi mladalački snovi i planovi, opisali su u nekoliko rečenica:

- Dugo smo čekali ovo dete, osam meseci je Anka održavala trudnoću kako bismo imali potomstvo... Koga da tužimo, s kim da se sudimo? - govorili su nam.

Vladimir i Miljana Milić i Miodrag Mladenović

Irenina poslednja setva nije bila i poslednja dečja žrtva u naletima NATO bombardera. Koji dan, posle, u selu Solderce kod Vranja ubijen je Dalibor Tasić (14). Jedino dete Srboljuba Tasića.

Vraćamo sećanje, 19. april 1999, kuća porodice Rakić u Batajnici. Vrisak i jauk Dušice i Žarka. Kada je njihov dom pogodio projektil, svoju curicu, trogodišnju Milicu, podizali su u naručje, a ona im je u naručju izdahnula.

- Ni da oprostimo, ni da prebolimo, ko još razume naš bol, živimo u živim ranama - govorili su Rakići. Tako govore i sad, dve decenije posle NATO bombardovanja.

Ko da zaboravi onaj maj i jedanaesti dan po redu, devedeset devete. Tada su na mostu u Vladičinom Hanu, u prvom poljupcu, ubijeni maturanti gimnazije Milan Ignjatović (17) i njegova devojka Gordana Nikolić. Milan je želeo da studira pravo u Kragujevcu. Gordana je želela da ga sledi. NJihovi roditelji, u potresnom pismu "Novostima", ispričali su da su ovo dvoje mladih ljudi bili deo - dve porodice. I, te porodice su zaustavile budućnost na tom mostu, na kojem su oni negovali svoju ljubav.

- Nema reči, nema snage za optužbe, mi smo svoj bol zakopali i on nas razjeda. Iznutra razjeda, a mi smo ostali da svedočimo - preuzimamo deo tog potresnog pisma.

Branislava Pavlović, majka Dajane (5) i Stevana (8), supruga Vladimira Pavlovića, koja je ove svoje najdraže 26. maja izgubila u jednom trenu, nekoliko minuta iza ponoći - nikada nije imala potrebu da bilo šta kaže o stradanju svoje dece i supruga. Ne, javno. Ostalo je njeno svedočenje: "Decu smo iz Beograda poveli u Ralju kod Sopota, mislili smo da će tamo biti sigurniji. Nismo dobro procenili. Užasno je to kad iz ruševina izranjaju njihove igračke, Stefanov bicikl, a dece nema"...

NATO bombe, četiri dana posle, ubile su na mostu u Varvarinu Sanju Milenković, đaka Matematičke gimnazije, a njoj su svi predviđali olimpijske visine u nauci kojoj je, od prvih đačkih dana, bila posvećena. Sutradan, u bombardovanju Novog Pazara, pod bombama je zaustavljeno detinjstvo dvogodišnjeg Marka Simića, a na putu prema školi ubijen je Marko Roglić (14). Markov otac Vukomir Roglić, novopazarski učitelj, napisao je sinu posvetu: "On je imao svoj svet, u tom svetu nije bilo mesta za raketu. Život mog deteta je bio takav, da je živeo život u brezovim šumama, sa patuljcima igrao žmurke, brao kapi kiše, kad povetarac brezu zanjiše, a mislio je da breza plače... Umeo je fudbalskom loptom da dodirne oblake, kad nema ptica - na čuđenje dečaka i devočica. I prvo pismo je napisao. Ono, koje šapuće ljubav... Odgovor je stigao kasno".Da li je imao ko, a malo ih je preživelo, u izbegličkoj povratničkoj koloni Albanaca koji su se vraćali kućama, u selo Korišu kod Prizrena, da posvedoči, a porodicama Bahrije Ahmetaja i Ramadana Hasanija ubijeno je šesnaestoro dece od dve do sedamnaest godina.

Spomenik, "Nezaboravnik", koji su "Novosti" podigle ovoj deci, imenovanoj i neimenovanoj, spojio je sve nevine, dečje žrtve. Najbolnije žrtve. A bilo ih je 79, koliko je upisano na spomeniku. Toliko, za 78 krvavih dana bombardovanja.

SKLONILI SE IZ PRIŠTINE I POGINULI

POD ruševinama od NATO projektila u Surdulici 27. aprila zauvek je zaustavljeno detinjstvo Miljane Milić (15), njenog brata Vladimira (12) i rođaka Miomira Mladenovića (14). Istog dana ubijena je Dragana Dimić (3), devojčica iz Lipljana. A, u Murinu, gde su utočište potražila deca iz Prištine, ubijeni su Julijana Brudar (10), Olivera Maksimović (12) i njihov rođak Miroslav Knežević (13).

ZBORNO MESTO TUGE

Spomenik "Nezaboravnik" u Tašmajdanskom parku, beleg je za svu nastradalu decu tokom 78 dana NATO bombardovanja. Spomenik je, svih proteklih godina, postao zborno mesto tuge. Neki roditelji, koji su u proleće devedeset devete izgubili decu, i danas dolaze da nađu utehu ispred ovog spomenika u kome su, u liku Milice Rakić, imena svih naših Milica. A, stihovi upisani, na srpskom i engleskom, kao poruka i opomena, rekvijem su svim našim Milicama.

(Espreso/Novosti)