OVOG KRIMOSA SE I KEKA PLAŠIO: On je najsuroviji srpski kriminalac ikada, ubijen je na strašan i svirep način

Bokser s Novog Beograda Mihajlo Divac bio je jedan od onih likova, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Upravo zbog takve naravi, usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.

Svi koji su znali Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su – srčanost.

Dobro obavešteni poznavaoci prilika u novobeogradskom podzemlju svojevremeno su za Kurir ispričali da vođa grupe sa Novog Beograda, Dejan Stojanović Keka, nikada nije krio da mu je upravo Mihajlo Divac idol, a u određenim krugovima je poznato da je od njega preuzeo par bizarnih običaja o kojima, ipak, nije detaljno želeo da govori.

O srčanosti ovog momka govore brojne anegdote poput jedne iz zatvora. Naime kada mu je zatvorski stražar obećao batine, Divac je istog trenutka skočio na njega i udario ga. Nije hteo da ga pusti ni kad su pendreci ostalih čuvara počeli da pljušte po njemu.

Trenirao je boks i pripadao “ekipi sa Zvezdare” iako je živeo na Novom Beogradu. Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, Divac nije mnogo voleo da daje intervjue:

“Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike prosto me podilazi jeza”, pričao je.

Znao je da uđe u jedan novobeogradski lokal i, kako govore upućeni u kriminalna dešavanja tog vremena, “na mala vrata” izreketira tada najpoznatije novobeogradske face.

“To je radio tako što bi od svih prisutnih navodno tražio pomoć od po 10-ak hiljada maraka “jer je ostao bez novca”… Svi bi se automatski hvatali za džep i “pomagali” mladom Divcu, jer su znali da u suprotnom mogu da očekuju brutalnu reakciju”, ispričao je dobro obavešten izvor.

Jedan od njegovih drugova ovako je opisao poslove kojima se Divac, on i njihovi prijatelji bave:

– Ne živi se dobro kao nekad, ali je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje, naravno, nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba…

Čuvena je priča o njegovom ranjavanju:

“Reagovao sam kad je on mene pogledao – jebiga – onako provokativno – opisao je taj trenutak Mihajlo Divac u filmu “Vidimo se u čitulji”. Onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak – ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak – i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: “Mali, nabiću ti tu utoku u dupe – razumeš.’ Šta je trebalo? Ovaj me upucao, ova p..ketina, i šta je trebalo da uradim?”

“To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio”, pričao je Divac.

Momak koji je tada pucao u Divca, tada klinac i kriminalac početnik, bio je Luka Bojović. Obračun se dogodio u bašti kafića “Trozubac” u Nušićevoj ulici. Do sukoba je došlo zbog toga što su se mrko pogledali. Bojović se kasnije priključio Arkanovim “tigrovima”, a sve ostalo je već istorija.

Divac je imao dosta realan pogled na svoje zanimanje: život kakav je vodio smatrao je uzbudljivijim od običnog, ali je s godinama, govorio je, pametno razmišljati o budućnosti i osnivanju porodice kad se steknu uslovi, odnosno kad se zaradi dosta novca. Međutim, znao je da izlaska iz sveta podzemlja nema:

“Ja ne verujem u to povlačenje – to je priča za neke nabeđene mangupe. Nema tu povlačenja! Čim si jednom počeo da živiš ovakvim životom, živećeš tako dokle postojiš”.

Poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu “Putnik” 12. februara 1995. godine. Tu su bili smešteni učesnici bokserskog turnira “Beogradski pobednik” i on je oko osam sati ujutro otišao u hotel da od takmičara Slaviše Popovića uzme fotografiju s posvetom. Napuštajući hotel, zasmetalo mu je kako ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Posle nekoliko razmenjenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže jer je “izranjavao ljude”. Usmrćen je metkom u leđa.

Ostaće upamćen momak kratkog fitilja. Čuvena je priča da je za vreme robijanja u CZ-u većinu vremena proveo u samici jer je voleo da provocira i napada čuvare.Bio je na ratištima od 1991. do 1993. godine, Vukovar i Osmace.

(Espreso.co.rs/ Mediji)