BOŠKO JE BIO POSLEDNJI DON SRPSKE MAFIJE! Pao je u Sablji, PIO KAFU SA ĐINĐIĆEM, a onda im je jednom BANUO LEGIJA

Don Boško Radonjić, poznat u Americi i kao "The Yugo" rođen je u Užicu '43. Otac mu je bio član Ravnogorskog pokreta zbog čega je streljan '45. a sestra mu je umrla '48. usled torture komunista. Boško je odrastao sa majkom. Završio je srednju tehničku školu, ali nije mogao da se zaposli. Jednog dana 1970. godine nestao je iz Užica.

Ubrzo se pročulo da je pobegao u inostranstvo. On je odmalena bio dobar drug sa bekom ”Crvene zvezde” (trenerom reprezentacije Salvadora) Milovanom Djorićem Djorom i zahvaljujući tome prosvercovao se u autobusu sa zvezdinim igračima u Grac. Ostao je neko vreme u Austriji, a odatle je otišao u Italiju. Potom se domogao Njujorka. Sličan put pre toga imao je i Nikola Kavaja u čiju organizaciju srpskih nacionalista SOPO će se Boško učlaniti odmah nakon dolaska u Ameriku. Kavaja mu je postao kum i venčao ga sa prvom suprugom u Njujorku. S Kavajom planirao je neuspeli atentat na Tita u Americi i učestvovao u bombaškim napadima na jugoslovenske konzulate. Zbog toga je krajem sedamdesetih osuđen na dve godine zatvora. Boško Radonjić: "Kad sam sedamdesetih godina došao u Ameriku, u Njujork, ja sam se kao i mnogi emigranti nastanio na Menhetnu, u Hol Skicneju, zloglasnom njujorskom kraju, koji zbog toga što se u njemu godišnje dogodi najmanje 500 misterioznih ubistava, uglavnom nerasvetljenih, s pravom zovu ”Kuhinja pakla” – priča Radonjić. – Tu sam sreo i upoznao ljude iz svih krajeva sveta, svih rasa i boja: Irce, Špance, Italijane, Poljake, Nemce, Madjare, Srbe, Hrvate i druge. Svi su oni, mahom, ostajali u tom ”paklu” dok se ne snadju, dok ne zarade pare da bi prešli u neku drugu lepšu četvrt grada i tako ostvarili svoj američki san. Dosta ih je ostajalo tu i do kraja života.

Ubrzo sam shvatio da Amerika nije tako demokratska zemlja kako se misli i priča, već policijska – kaže on. – Samo se to golim okom i na prvi pogled ne može videti. FBI služi za unutrašnju kontrolu celog državnog sistema, a CIA za spoljnu. I to uz pomoć mafije instalirane u veoma važnim ustanovama sistema – sindikatima. Došao sam do saznanja da je tu mafiju organizovala i u sindikate postavila niko drugi nego FBI, da bi sprečila da tako važnim organizacijama za funkcionisanje države ne ovladaju komunisti. Jer, šta bi bilo da neki uticajni komunista ili radnički tribun podstakne na strajk, makar i na nekoliko sati ili jedan dan, zaposlene na održavanju njujorških liftova, u gradskom saobraćaju, elektranama, vodovodu ili drugim gradskim komunalnim službama. Život u gradu bio bi potpuno paralisan, nastao bi haos. Mafija je namerno stvorena i u samoj FBI i CIA i drugim policijskim ustanovama baš zbog lakše borbe policije sa mafijom. Ali, direktor FBI Džon Edvard Huver, za gotovo pola veka svoje neprikosnovene vladavine ovom moćnom policijskom organizacijom, nikada nije priznao postojanje mafije, valjda zbog viših državnih interesa. U Americi pored državne postoji i nevidljiva mafija koja se služi istim metodama. I jednu i drugu vode intelektualno veoma obrazovani ljudi, bosovi, i njihovi najbliži saradnici konsijeri – koordinatori, odnosno izvršioci svih poslova. Ove dve mafije često se medjusobno obračunavaju, a za to ni sami njihovi šefovi ne znaju kako i zbog čega. U Americi su najjače mafije irska, italijanska, španska i druge. Bos bosova je šef svih tih mafija u jednom gradu ili kraju.

Igrom slučaja u Njujorku sam upoznao Edija Kaminskog, bosa, odnosno šefa irske mafije u onoj našoj ”kuhinji pakla” – nastavlja svoju ispovest Radonjić – Zvali su ga Edi Bučer tj. Kasapin, čovek koji olako seče i kasapi ljudska tela nožem. Posle dvadeset godina provedenih na robiji pojavio se na ulicama ”pakla” u vreme kad sam i ja došao. Ubrzo smo se sprijateljili i on me je zavoleo. Od njega sam dosta naučio o mafiji, o životu u ”kuhinji pakla”, Njujorku i Americi. Irska mafija Vestijes, čiji je šef moj prijatelj Edi, bila je najbrojnija i najmoćnija. Nju su sačinjavali svi Irci u Njujorku: političari, biznismeni, sindikalni funkcioneri, aktivisti IRE i drugi uticajni ljudi. U jednom obračunu izmedju irske i italijanske mafije 1977. godine Edi je ubijen. Posle njega za šefa je došao Irac Mark Splen, ali i njega je ubrzo snašla ista sudbina. Na njegovo mesto je izabran Dzon Kunin, jedan od mojih najboljih prijatelja. Ali, i on je u medjuvremenu osudjen na 75 godina robije i morao je da ide na izdržavanje kazne. Pred polazak u zatvor pozvao me je i postavio za šefa irske mafije u Njujorku. I tako je, eto, Užičanin postao bos, odnosno šef najbrojnije i najmoćnije irske mafije u Njujorku.

Slučajnost je, opet, htela da za bosa, odnosno šefa italijanske mafije, isto tako moćne u Njujorku, tada upravo dodje još jedan moj dobar prijatelj – Džon Goti. On je bio šef mafije jedne od najuticajnijih njujorških porodica, italijanskog porekla – Gambino. Ja sam ga upoznao početkom sedamdesetih, dok je bio mladi oficir u porodici Gambino. Pomogao sam mu da se prikrije. Tako sam stekao poverenje, koje mi je kada je postao Bos vratio tako što me je imenovao za kapetana Koza nostre za Njujork. Bio sam kum irskog klana. Ja sam jedini stranac, koji je bio šef u Koza Nostri, i jedini Srbin koji je bio visoki oficir u američkom podzemlju. Posle smrti Džona, i hapšenja njegovog brata Pitera, koji je jedno vreme bio kum Koza nostre, organizaciju vodi moj stari poznanik Džon Nois. Goti mi je predložio da se naše dve mafije pobratime i da tesno saradjuju, što sam prihvatio, tako da smo, u stvari, postali oružana sila porodice Gambino. Ja sam za vreme svoje vladavine nastojao da prestanu medjusobni obračuni i ubistva u mafiji za koje tada ni mi šefovi nismo znali kako se i zbog čega dogadjaju. I taman sam mislio da sam u tome uspeo kad je jednog jutra 1985. na pločniku ispred restorana na Menhetnu nadjen ubijen Pol Kastelano, bos bosova, odnosno sef svih mafija u Njujorku. Bilo je očigledno da je to ubistvo zbog nekih svojih ili viših drzavnih interesa organizovala policija. Za ubistvo Kastelana osumnjičen je i uhapšen moj prijatelj i najbolji i najbliži saradnik Dzon Goti, šef italijanske mafije u Njujorku. Nije bilo nikakvog razloga za to. Sve je to bila vrhunska nameštaljka. Dzon Goti je osudjen za ubistvo Kastelana koje on uopšte nije počinio samo zato što je njegov najbliži saradnik Semi Gravano ”propevao”. On je najobičnija džukela. Zato smo ga zvali Semi Debil. Gravano je svojim rukama ubio devetnaestoricu ljudi a policiji je rekao da je to učinio po naredjenju svoga šefa Gotija i izvukao se bez dana zatvora, dok je moj prijatelj Goti dobio sto godina robije. Taj isti Gravano optužio je i mene da sam podmitio porotnika za 60.000 dolara. Smešno, taj porotnik Džorž Pejp je moj prijatelj, jedan od venčanih kumova. Nego, tadašnjem javnom tužiocu Njujorka Rudolfu Djulijanu, koji je vodio ceo slučaj (inače potonjem gradonačelniku ovog grada), bilo je obećano da će ako uspe da Goti bude osudjen na dugogodišnju robiju – postati javni tužilac države Njujork. I, naravno, zbog toga on i njegovi saradnici nisu birali sredstva i načine da to ostvare.

U Americi nikada nisam bio osuđivan zbog kriminala i zbog mog druženja sa članovima porodice Gambino. Ja sam samo čovek sa jakim vezama u Koza Nostri. A Koza Nostra u Americi je elitni društveni sloj, koji živi i radi po svojim specifičnim pravilima. Kao član Koza Nostre nisam se bavio kriminalom već organizovanjem sindikata i borbom protiv sindikata, koji su bili pod uticajem komunista. FBI i Edgar Huver nisu za Koza Nostru rekli da je mafija, jer su je koristili za obračun sa komunistima u Americi i na jugu Italije. U međuvremenu klan Gambino, kome sam pripadao, je proširio poslove na organizovanje sindikata vozača i sindikata glumaca i filmskih radnika. U tim poslovima Koza Nostri je najviše pomagao jevrejski lobi. Koza Nostra nikada nije u SAD i Italiji delovala protiv svoje države i protiv svog naroda. Goti je pao kada su američki političari odlučili da ga ruše. Amerika je dala 100 miliona dolara gradonačelniku Njujorka Đulijaniju da iskoreni Koza Nostru. Reganu je stalo da ga Đulijani nasledi na mestu predsednika SAD. FBI je početkom devedesetih uhvatio šestoricu kumova i Džonu Gotiju poturio krticu. Ja sam prvi došao do poverljive informacije iz FBI i Džonu Gotiju rekao da imamo krticu u porodici i da će biti uhapšen. Đulijano nije uspeo odmah da sruši Gotija, jer je ovaj imao jake advokate i saradnike. Zato se Ronald Regan odrekao Đulijanija. Ja sam u to vreme, krajem 1990. već bio u Beogradu. Kada su me 2000. godine agenti FBI skinuli sa avionskog leta za Kubu, i odveli u Njujork, tražili su da priznam ko je me je obavestio da je u Koza Nostru ubačen Sami Bono, jer su tu informaciju mogli da imaju samo direktor FBI, državni tužilac i američki predsednik. FBI mi je nudila status zaštićenog svedoka i vilu na Floridi. Ništa nisam priznao, i Amerikanci su me oslobodili, pa sam se vratio u Beograd. I sam Goti mi je savetovao da se vratim kuci, pogotovu što je rat ovde već bio počeo. A on je preko svojih doušnika doznao da se spremaju da krenu na nas. Znao je da sam ja u Ameriku pobegao i prihvatio saradnju sa mafijom radi ostvarenja srpskih nacionalnih interesa, a da u novonastaloj situaciji mogu da pomognem Srbima u Bosni. Zbog toga sam uz pomoć mojih američkih uticajnih prijatelja sve vreme rata izdašno pomagao Srbe u Bosni: savetima, parama, obukom specijalaca i komandosa, oružjem, odećom, obućom, hranom, dovodio umorne borce da se odmore na Zlatiboru. Preko svojih američkih veza pomagao sam da istina o borbi srpskog naroda prodre u svet. Uz pomoć tih svojih prijatelja doveo sam u Bosnu svojevremeno i Dzimija Kartera da vidi da treba spasavati živote ne samo Srba nego muslimana i Hrvata. Zapravo, video sam da pored pet članova one Kontakt grupe za Bosnu treba uvesti i jednog jakog igrača da se zaustavi rat. Zbog svega toga stekao sam naklonost ljudi u Republici Srpskoj, a pogotovu njegovog tadašnjeg predsednika dr Radovana Karadžića. Radovan mi je svojevremeno pričao da mu je Holbruk obećao da ako se ne bude pojavljivao u javnosti i političkom životu, da će nešto učiniti za njega. Ali, ja dobro poznajem Amerikance. Oni nikad nisu igrali igru koja nije dupla, pa i trodupla. Njima ne treba verovati. To sam savetovao i Radovanu." Ovaj Boškov savet Radovan nije poslušao i nakon obećanja Holbruka da će ga zaštititi od Haga ako se povuče sa mesta predsednika Republike Srpske, Karadžić je to i učinio i o tome govorio u Hagu, ali sud ovaj dogovor nije zanimao, a Holbruk se pravio lud.

Boško Radonjić se u Srbiju vratio 15. decembra 1990. Dočekali su ga Đorđe Božović Giška, Dana i Vuk Drašković, Milovan Đorić i Momo Kapor. Iako je u Službi državne bezbednosti bio zaveden kao politički emigrant i državni neprijatelj, služba ga nije dirala, jer je kako Boško Radonjić otkriva, od Jovice Stanišića dobila takvo naređenje. Kako sami Amerikanci tvrde, Stanišić je bio njihov čovek, od početka devedesetih je sarađivao sa CIA-om. Boško se nastanio na Zlatiboru gde je otvorio kockarnicu, u hotelu "Palisad", a kasnije je u centru Kraljevih Voda sagradio kazino klub "Bos". Svi su znali da je na Zlatiboru Don Boško Bog i batina tako da iako su mnogi žestoki momci posećivali ovu planinu, na njoj je vladao mir jer nisu bili dozvoljeni obračuni. Od '96. je držao beogradski ”Lotos bar” u Zmaj-Jovinoj ulici, koji je zakupio i pretvorio u ekskluzivni noćni klub, poput onih američkih, u kojima je često boravio dok je živeo u Njujorku. Tu je imao i stan gde je živeo sa suprugom Sabrinom, kojom se oženio u Njujorku 1990. godine, pred povratak u Jugoslaviju.

U Srbiji nikada nije osuđivan, mada je hapšen u vreme „Sablje“, tokom koje je tri dana proveo u pritvoru. Kako kaže premijera Srbije je poznavao, kao i ostale poznate političare koji su svraćali u njegov lokal.

"Đinđić bi svratio na kafu. Jednom je naišao Legija, da valjda vidi šta radi Đinđić sa mnom, pa sam ga ja oterao. Uhapšen sam sa izgovorom da ugrožavam bezbednost zemlje, a islednici su me optuživali da sam prijatelj Željka Maksimovića Make i da imam informacije o ubistvu policijskog generala Boška Buhe. Navodno su imali dokaze da je Maka, kog sam znao petnaestak godina, sedeo u Lotos baru dan pre ubistva generala Buhe i valjda tu planirao to ubistvo, u vreme dok sam ja boravio u SAD. Tu suludu ideju je islednicima dao Vojislav Šešelj, koji je tvrdio da sam ja čovek Velje Ilića, koji mu pomaže da zajedno sa Vojom Koštunicom dođe na vlast. Tako je Šešelj preko mene hteo da ruši Velju Ilića. Samo su ponavljali pitanja da li sam ja sa Makom planirao ubistvo Boška Buhe, pa su proširili na generala Badžu, ministra Pavla Bulatovića i načelnika policije Vlahovića. (inače za sva ova ubistva je osumnjičen klan “Amerika” na čijem je čelu Mileta Miljanić Majk). To me je iznerviralo pa sam pitao da li su oni kao komunistički izrodi ubili mog oca, rođake, prijatelje antikomuniste u emigraciji i prijatelje iz srpskog podezmlja, Gišku i Arkana? Tada su islednici ućutali. Pustili su me. U CZ-u sam boravio sa Radetom Bulatovićem, Acom Tomićem, Jovicom Stanišićem, Nebojšom Pavkovićem, Predragom Rankovićem Peconijem, Frenkijem Simatovićem, i Cecom. Svi smo se držali hrabro i dostojanstveno.“ U Ameriku nije smeo, ali je voleo da odlazi u zemlje Južne Amerike. U američkom zatvoru Boško Radonjić se našao 31. decembra 1999. godine. Sa Nikolom Kavajom je bio na odmoru na Kubi, odakle je produžio u Kankun. Registrovan je među putnicima, i avion se zbog njega prizemljio u Majamiju. FBI je skrenuo let aviona sa Kube u Majami kako bi ga uhapsio za podmićivanje porote na suđenju mafijaškom bosu Džonu Gotiju. Radonjić je iz zatvora angažovao petoricu skupih advokata koji su mu brzo izdejstvovali da se brani sa slobode. Američka štampa špekulisala je da su kod njega pronađene fotografije iračke ambasade u Havani, i da je verovatno tamo bio u nekoj misiji. Posle godinu i po, izašao je kao slobodan čovek. Jedini svedok protiv njega, Salvatore Gravano, zvani Semi Bik, izgubio je status zaštićenog svedoka zbog prodaje droge dok je bio u programu za zaštitu svedoka. U kasnijim intervjuima Radonjić je tvrdio da ga FBI, zapravo, progoni jer je krajem osamdesetih godina otkrio da zajedno sa Ministarstvom pravde nameštaju hapšenje i suđenje njegovom prijatelju Džonu Gotiju, šefu sicilijanske mafije u Americi.

„Prošlo je 16 godina od kako sam se iz Amerike vratio u Srbiju. Ne želim da se svetim zbog zločina koji su počinjeni mojoj porodici, jer sam se kao pravoslavac i član SOPO zavetovao da neću dozvoliti da udari Srbin na Srbina. To je moj način nacionalnog pomirenja potomaka četnika i partizana… Razočaran sam u Ameriku, jer mi je kada sam pobegao iz Jugoslavije dala slobodu, a potom mi je, kada sam se vratio u Srbiju, oduzela. Bombardovala je moju zemlju i moj narod samo da bi dokazala da je neprikosnoveni vladar sveta.“

Poslednjih godina živeo je na relaciji Zlatibor-Beograd, a u svom luksuznom apartmanu u naselju Kraljevi konaci doživeo je težak šlog, od kojeg nije mogao da se oporavi iako je dugo bio na aparatima koji su ga održavali u životu. Umro je 2011. opelo i komemoracija su održani na Novom groblju u Beogradu, a sahrana u Užicu.

U filmu "Svedok mafije" o Semiju Biku iz '98. lika koji predstavlja Boška glumi Stephen Payne.

Takođe se Radonjić pominje kao inspiracija za Nika Belića, protagoniste GTA IV, zbog njegovog srpskog porekla i veza sa italijanskom i irskom mafijom.

(Espreso.co.rs / Legende devedesetih)