POTRESNA PRIČA MAJKE IGORA UBIJENOG U LONDONU: Posle 55 dana moj sin će konačno počivati u miru

Telo Igora Milića (33) iz Subotice, za čiju smrt u Londonu je osumnjičena njegova devojka Litvanka (28), dopremljeno je posle 54 dana u Srbiju, a beskrajna tuga, problemi i agonija koju preživljava njegova majka Marieta Milić produženi su i zbog pandemije virusa korona.

Igor je pet godina živeo u Londonu i bio menadžer u hotelu u kome je radila i devojka koja ga je gurnula sa šestog sprata. Od ubistva, Igorova majka preživljava strašne udarce, finansijski je nemoćna, a najviše je boli nezainteresovanost ljudi koji su trebali da pomognu da sahrani dete. Tvdi da su ljudi zaboravili Igora, a njoj je ostala ogromna bol i patnja zbog čega ne može da živi mirno.

Kobnog dana, 12. februara, poslala mu je poruku i pitala je zašto se ne javlja. U 13,15 sati je odgovorio da će je uskoro nazvati, ali dva sata kasnije bio je mrtav.

Sve do pre deset dana nije znala u kom pravcu ide istraga, a onda su stigli dopisi, potvrda smrti i da nije umro prirodnom smrću.

- Kada je završena istraga, policija nije mogla dalje da radi jer nisu našli Igorove pasoše. Trebalo je da ih nađe naša Ambasada, ali našli smo se u slepoj ulici i došlo je do zastoja - priča Marieta Milić.

Majci nije ostavljen izbor i ona je kontaktirala Srpsku pravoslavnu crkvu u Londonu. Bez ljudi iz crkve pomaka ne bi bilo, a najviše je pomogla sekretarka i misionarka Tanja koja je potražila direktora hotela u kojem je radio Igor, a on pasoše u sefu.

Sve do pre deset dana nije znala u kom pravcu ide istraga, a onda su stigli dopisi, potvrda smrti i da nije umro prirodnom smrću.

- Kada je završena istraga, policija nije mogla dalje da radi jer nisu našli Igorove pasoše. Trebalo je da ih nađe naša Ambasada, ali našli smo se u slepoj ulici i došlo je do zastoja - priča Marieta Milić.

Majci nije ostavljen izbor i ona je kontaktirala Srpsku pravoslavnu crkvu u Londonu. Bez ljudi iz crkve pomaka ne bi bilo, a najviše je pomogla sekretarka i misionarka Tanja koja je potražila direktora hotela u kojem je radio Igor, a on pasoše u sefu.

- Podigla sam sinu spomenik i na 40 dana zapalili smo sveću iako telo još nije tu. Kada je pronađen pasoš, pronašla sam u Srbiji pogrebno preduzeće koje radi međunarodni prevoz pokojnika, ali su me pre 10 dana odbili. Ponovo je Tanja iz crkve pomogla i pronašla pogrebno preduzeće koje je za 3.600 evra preuzelo telo i prebacilo iz državne u svoju hladnjaču. Naplatili su dupli kovčeg, balzamovanje, dokumentaciju, ali bez prevoza - priča majka koja novca nije imala, ali su pomogli starešina crkve "Sveti Sava", Kolo srpskih sestara, direktor hotela David Vatson, rođak u Londonu, i Tanja, ljudi bez kojih bi joj ruke bile vezane.

- Kao poslednji prosjak sam jedva sakupila novac, a čak i da sam imala dovoljno ne bih mogla da pošaljem jer Srbija nema platni promet sa Engleskom. Zbog korone je već bio ukinut avio saobraćaj, a kada je prošlog ponedeljka išao avion po naše građane, nije bilo vremena da pogrebnik pripremi telo i opet sam ostala u ćorsokaku - kaže majka.

od Igorove prijateljice koja je kontaktirala nadležne, dobila je obećanje da će biti obaveštena kada avion koji Srbija šalje ponovo leti. Ubrzo je dobila poruku da je let neizvestan.

- Pomoć sam tražila i od predsednik države, ali odgovor nisam dobila. Obratila sam se gradonačelniku Subotice, jer sa 37.000 dinara penzije ne mogu da platim troškove. Pokazao je razumevanje, ali je posle rekao da je zauzet. Razumem, ali meni nije uginula mačka, već mi je sin ubijen. U ovom gradu sam kao magistar biohemije neko koga sugrađani cene, očekivala sam barem da mi ne okrenu leđa – kaže Marieta Milić.

Ipak dolazi do obrta i pogrebhno preduzeće koje radi prevoz pokojnika, kome se prvo obratila, dobilo je dozvolu za rad u vreme pandemije...

- Vlasnik pogrebnog preduzeća „Drnda“ Milan Mihajlović je spustio cenu i taj iznos mogu da pozajmim. Zaista je veliki čovek. I konačno je stiglo telo moga sina i sutra 7. marta je sahrana posle 55 dana od smrti. Da njegova plemenita duša konačno počiva u miru. Moja dužnost je bila da ga dovedem kući. Vodim ga u njegov večni dom. Ne možete ovo shvatili. Sramota je šta sam sve doživela, jer ono kojima je bila službena dužnost da reaguju nisu ništa učinili, iako je moj sin bio primer za mnoge - priča kroz suze.

(Espreso.co.rs/Blic)