SUMNJAM DA JE UBISTVO MOG OCA ZATAŠKANO, ATENTATORI SU DOBRO ZNALI NEGOVE NAVIKE! Oglasio se sin Pavla Bulatovića

- Dvadeset godina od ubistva mog oca Pavla Bulatovića navršilo se u petak, a ime ubice, kao ni motiv zločina još nisu otkriveni. Moje sestre Ivana, Jelena i ja i dalje verujemo da će se nešto dogoditi, da će neko progovoriti. Ali, sve se završava samo na nadanju.

Ovako za "Novosti" govori Balša Bulatović, sin nekadašnjeg ministra odbrane Savezne Republike Jugoslavije, koji je 7. februara 2000. ubijen u restoranu Fudbalskog kluba Rad u Beogradu. Ubica je, po zvaničnoj verziji, pretrčao ceo teren Rada, stao, nanišanio i sasuo tri rafala iz "kalašnjikova" u pravcu stola gde je sedeo Bulatović sa general-majorom u penziji Vukom Obradovićem, direktorom "Ju garant banke", i Mirkom Kneževićem, upravnikom restorana. Jedan od metaka za tadašnjeg ministra odbrane bio je fatalan, pogodio ga je, po izveštaju obdukcije, pravo u srce! U pucnjavi je lakše ranjen i Knežević, dok je general-major u penziji Obradović povređen od polomljenog stakla. Istraga je utvrdila da je atentator imao dvojicu saučesnika. Više od toga zvanično nije saopšteno.

Ne zna se ni koliko ljudi je bilo angažovano na praćenju ministra odbrane, jer je očigledno da su atentatori izuzetno dobro poznavali njegove navike i kretanja. Čak i takav detalj na kom mestu za stolom obično sedi. Ono što je do danas najveća misterija jeste motiv ubistva Bulatovića.

- Nemamo nikakve informacije, čak ne znamo ni gde je predmet, da li je u redovnom ili specijalnom tužilaštvu - kaže Balša Bulatović. - Pitanje je i da li posle toliko godina može da se pronađe od prašine. Grob Pavla Bulatovića u selu Gornja Rovca, kod Kolašina, ovog 7. februara je bio zavejan, baš kao i tragovi koji vode do ubice. Zbog lošeg vremena čak ni porodica nije mogla da ode na mesto gde je sahranjen.

- Mislio sam da idem, ali nismo mogli da izađemo kolima - govori Balša Bulatović. - Mog oca se sete novinari kad je neka godišnjica i političari pred izbore ako im je potrebna neka senzacionalistička priča za političko nadgornjavanje. Zaista ne znam kome je mogao da smeta. Nemamo nikakva saznanja, niti pretpostavke ko bi mogao da bude ubica. Za čitave dve decenije niko od zvaničnika iz Crne Gore i Srbije nije izdao nijedno zvanično saopštenje, niti se obratio tim povodom.

Ubrzo posle sahrane Pavla Bulatovića pronela se vest da su ubice iz Crne Gore. Slučaj je dat sudiji Nebojši Simeunoviću, koji je mesec kasnije pronađen mrtav u Dunavu. Zvanično je saopšteno da je izvršio samoubistvo. Međutim, pojavile su se sumnje da je ubijen i da ga je neko bacio u reku jer sudija nije umeo da pliva.

Savezna skupština je formirala anketni odbor za utvrđivanje istine o ubistvu ministra, koji je u svom izveštaju konstatovao da je ostvarena minimalna saradnja između Uprave bezbednosti, Generalštaba VJ i MUP-a Srbije, dok nije bilo nikakve saradnje sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Crne Gore.

- Bili smo besni na sve - seća se Balša Bulatović. - Moj otac je bio prvi civilni ministar odbrane posle Drugog svetskog rata, pa su svi prebacivali loptu na tuđi teren. Policija je govorila da bi istragu trebalo da vodi vojska, a oni da je to posao policije. I jedni i drugi su navodno bili zainteresovani za ovaj slučaj, ali su se pravdali da nije u njihovoj nadležnosti. Stvoren je pravni vakuum. Nasuprot tome, crnogorski MUP je bio potpuno nezainteresovan. Podele koje su i danas na sceni vuku korene od tada. A možda su znali da su akteri iz Crne Gore, pa su tako postupali. Ne znam šta je posredi. Samo nagađam. Ni od aktuelnog crnogorskog rukovodstva nema pomoći, čak i ako znaju nešto teško da bi pričali o tome. Potpuno smo na drugim pozicijama. Mog oca u Crnoj Gori najčešće pominje običan narod.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/ Novosti)