TITO KOG ZNAMO JE LAŽAN, LEGIJA ME ZOVE KOLEGA, ČUME JE STRVINA! Todorović je jedini advokat koji je OSUDIO ZEMUNCE

Beogradski advokat Miroslav Todorović Šera jedan je od retkih branilaca koji je preživeo pravu golgotu za vreme Miloševićevog režima. Za sebe kaže da je jedva izvukao živu glavu zbog zalaganja za zdravo pravosuđe, a obeležen je kao buntovnik.

Bio je zagovornik tvrdnje da nam trebaju pametne i stručne sudije kojima će narod verovati i bio aktivan u osnivanju Narodnog pokreta „Otpor“, kao i CeSID-a i Društva sudija Srbije. Bio je sudija, danas je u advokaturi.

Todorović se odavno afirmisao kao pisac. Objavio je knjigu o Titu „Hohštapler“, roman o generalu Draži „Sudija smrti”, a nedavno i knjigu o burnoj i bogatoj istoriji Srbije „Zaboravljeni srpski vladari”.

Čume ga je optuživao da su ga plaćali Zemunci, Legija ga je oslovljavao sa "kolega", Joška Broz je hteo da ga pošalje na robiju, a pristajao je da brani i okorele ubice. Ceo intervju sa Miroslavom Todorovićem Šerom možete pogledati na linku ispod:

Kako je, da počnemo iz početka, došlo do problema sa režimom Slobodana Miloševića?

- To je vrlo kratka priča. Vrlo dobro sam poznavao Slobodana Miloševića. Zajedno smo studirali, i znao sam njegov život, njegovo poreklo, sve o njemu. Veoma dobro sam poznavao i njegov politički put, i to do najsitnijih detalja. On je bio veliki radnik, entuzijasta, ali je imao neodoljivu želju da vlada. Iznad svega, želeo je da bude vladar. Tu želju iskazivao je još za vreme studiranja. Nekada sam bio po radnim akcijama, a onda je on vršio smotre, i mi smo morali da se postrojimo, i da mu salutiramo. Mi smo se smejali tom njegovom porivu, i on bi nam rekao "samo vi nastavite da se smejete, ali ja ću vama jednog dana biti predsednik države". I zaista, on nam je i bio predsednik.

- Njegov život bio je veoma težak, a njegovo detinjstvo obeleženo je patnjama i stradanjima. Njegov otac Svetozar završio je teologiju zajedno sa pokojnim patrijarhom Pavlom, bili su ista klasa. On je hteo da se oženi sa njegovom budućom majkom, Svetislavom, ali vladika to nije dozvolio. Njegov otac je napustio sve, skinuo je uniformu, i od takvog vernika otišao u ateiste. Nije mogao to tako lako da preživi, pa je završio tako što je sam sebi oduzeo život. Slična situacija se dogodila i sa njegovom majkom. I ona je izvršila samoubistvo, kao i njegov ujak. On je rastao u vrlo teškim uslovima, samo pored majke koja se ubila tek kad je on počeo da pravi političku karijeru.

- Dobro sam ga, dakle, poznavao. Jeste on bio pun znanja, veliki radnik, ništa nije prepuštao slučaju, ali je bio – bolestan čovek. Ja sam u tom smislu atakovao protiv njega, protiv njegove vlasti i režima, na sve moguće načine. On je zaista bio čovek više za lečenje nego za to da vlada narodom, i da ovaj narod ode ovamo gde je otišao. Ja sam to govorio javno, svuda, gde god sam mogao. I uprkos tome, on nikada protiv mene nije ustao, zato što je tu postojalo neko poštovanje. Drugo, ja mislim da je i on sam u nekim trenucima shvatao da je greška što se on našao tu.

- Greška je takođe i spoj sa suprugom, Mirom Marković, koja je takođe imala teško detinjstvo, koju otac nije priznao, nisu je priznali ni polubrat ni polusestre, svi su je otpisali. Kad je Tito priređivao te velike balove, onda je pozvao i Bobana Markovića, koji je ispirčao da su nju držali u nekom ćošku, da joj nisu davali da priđe ostaloj deci. Ona je takođe imala teško detinjstvo. Istorijski znam da je to tačno, da su njenu majku ubili komunisti zato što je izdala komunistički pokret. Ja sam sve to javno govorio.

- Takođe, stanje u pravosuđu, kao i u celoj državi, bilo je veoma teško. Moja prava borba protiv njega i njegovog režima bila je vezana za pokojnog premijera Zorana Đinđića. Đinđić i ja smo inače imali više privatni nego politički kontakt. Inače, nikada nisam voleo politiku, vlast, i smatrao sam da ljudi koji vole vlast ne mogu da budu dobri ljudi. Kad imate želju da vladate drugim ljudima, to znači da sa vama nešto nije u redu. Sa Đinđićem sam imao vrlo prijateljski odnos, on je mene zvao „čika Šera“. Pričali smo često o njegovom životu, o mom životu, o stanju u zemlji, o filozofiji...

- Ti susreti su za mene bili veoma lepi. Imao sam iza sebe mladog, lepog, pametnog, čoveka koji je kao vulkan. On je bio velika opasnost za režim Slobodana Miloševića. Milošević je u njemu video najvećeg protivnika i čoveka koji može da ugrozi njegove pozicije. Napravljena je režija u okviru pravosuđa da se Đinđić uhapsi, da mu se odredi pritvor i da mu sprovede u Zabelu na izdržavanje kazne. Ta kazna je trebalo da bude negde oko tri godine. Ja sam tada bio sudija u Okružnom sudu u krivičnom odeljenju, i sa stažom, imenom i renomeom sam primetio šta se događa. Tada sam se javno pobunio. Stvorena je takozvana "pšenična afera", tako se zvao taj slučaj. Zoran je tada utvrdio da je predsednik tadašnje vlade, Mirko Marjanović, iskoristio svoju poziciju i prodavao rezerve pšenice, kako za svoj „Progres“ tako i za sebe. Onda je to kvalifikovano kao krivično delo uvreda predsednika vlade.

- Odabrali su sudiju, Gorana Čavlinu, koji je sada i dalje sudija Vrhovnog kasacionog suda . Prebacili su ga odmah iz Petog opštinskog suda u Okružni, i dali mu taj posao. Goran Čavlina je bio dobar čovek, i sada je. Njegov otac je bio Hrvat, a Srbi i Hrvati su tada imali velike probleme. Pretili su mu tada da će mu oca poslati u Hrvatsku, kao Hrvata koji je bio za Srbe, a pretili su i njegovoj ćerki. Pretnje su bile ozbiljne, i Čavlina je tada jasno rekao "ja preko određene linije ne mogu preći". Ja sam to obnarodovao, i za divno čudo, celo pravosuđe je stalo na moju stranu. Uopšte nije postojao neko ko se ne slaže sa mojim stavom. Na kraju sam imao mali sukob sa Marjanovićem, jer sam ja zahtevao da čovek koji je sve to režirao, preko svojih tužilaca i suda, da podnese ostavku, jer je njegova dužnost bila da štiti nezavisnost pravosuđa, a ne da ga stavlja u takav odnos. I tu smo se Đinđić i ja sprijateljili, a mislim da da ja nisam to organizovao, da bi on bio u zatvoru, i ko zna šta bi posle bilo! Taj deo istorije se tako završio! On je posle meni vratio! Ja sam njega spasio zatvora, a on je mene spasio čini mi se najteže kazne - kazne zemunskog klana.

- Protiv zemunskog klana počeo sam da pričam posle 5. oktobra, tu sam bio vrlo aktivan, posebno u rušenju Miloševićevog režima. Onda je pokojni Zoran Đinđić rekao da odem na "Studio B" i da nezvanično objavim da je pao režim Miloševića! Ja sam to uradio, iako su helikopteri još leteli. Još nije bilo gotovo, ali tada sam napravio jednu malu priču o tome. Govorio sam o pravosuđu, nisam se petljao u stare stvari, i u nekom mom "čarapanskom" žargonizmu da nova vlast treba da se ugleda na podzemno pravosuđe, koje ima svoje privatne zatvore, i koji imaju svoje presude, da se te presude brzo izvršavaju. To je bila više šala nego istina. Onda sam dobio velikog neprijatelja. Znate, ipak sam locirao i javno rekao gde se nalaze privatni zatvori. Locirao sam Surčin, Šilerovu, i onda je na mene krenula veoma jaka ekipa. Kao što rekoh, oni su imali brze presude, i brze egzekucije

- Jednog dana sam ispred suda, odnosno iz same zgrade suda, odveden u čuvenu Šilerovu. Po mene su došli gologlavi momci, u hodniku je bilo puno njih. Rekli su mi samo "kreni sa nama". Prvo su mi na telefon dali Dušana Spasojevića, a osećao sam se kao Vučić danas, tada kada su me vodili. Bio sam u sredini kolone, u vozilu, ispred nas su išla dva vozila, iza takođe. Bio sam njihov počasni građanin tada. Onda je počela ta velika tortura. Nekako sam je preživeo.

Terali su vas da preplivate prazan bazen?

- Bilo je jako teško. Imao sam najtežu muku kad su me razvlačili. Ja sam visok sto sedamdeset i nešto, a oni su rekli "može još malo da poraste". Stavili su me na dasku, i tako rastezali. To je bilo nešto što se stvarno teško može prepričati.

Vi ste prethodno osudili Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića?

- Ja sam jedini koji ih je osudio! On je bio sitni, mali lopov, prevarant. I on i njegova ekipa. Radili su takozvana razbojništva, šetali su ulicama i kada bi neka gospođa prošla sa malo više nakita, oni bi je gurnuli i pokrali je. Tako je počela njihova karijera. Takođe, imali su i neke falsifikate, 200, 300 nemačkih maraka, a imali su i neke prevare sa televizorima. Navodno su ih uvezli iz Grčke, pa kupac nije došao da tu razmenu do kraja sprovede, pa su oni prodavali nešto što zapravo ni ne postoji. Tako je počela njihova priča, a ja sam ih oslobodio za veći broj dela, a osudio za ono za šta je bilo dokaza. Ja sam prvi i jedini u ovoj zemlji koji je njih oslobodio, ali je posle došla kazna. Kazna nije bila zbog te presude, već zbog toga što sam otkrio da su imali privatne zatvore, i da su vladali ne samo podzemljem, već malo i aktuelnom vlašću. Imali su prodora svuda! Ulazili su u vlade, u ministarstva. Njihovi ljudi bili su raspoređeni svuda. Svoje ljude ubacivali su da budu obezbeđenje velikih funkcionera. Bili su jako opasna ekipa, i verovatno je moralo da se završi ovako kako se završilo. Možda je postojao neki bolji način. Da je postojalo više hrabrosti u policiji, i više hrabrosti u pravosuđu, ti ljudi bi bili u zatvoru. Odrobijali bi svoje. Ja sam, naravno, protiv bilo kakvog vida smrti, pa čak i prirodne. Svako ima pravo da živi. Oni su tako rano završili jer je, nažalost, tako moralo. Bilo je mnogo zaoštreno. Sećam se tih ljudi dobro. Sećam se njihovih pokreta, i dan danas!

- Noću sanjam te stvari, to je nešto što se ne može zaboraviti.

Bili ste više puta meta, jer ste profesionalno obavljali svoj posao. Ne samo u toj Šilerovoj. Presretali su vas na ulici, i dobili ste brutalne batine, borili ste se za život. Da li se kajete zbog svega i da li biste opet sve isto uradili?

- Radio bih, možda još žešće! Sebi zameram što nisam učinio nešto više! Uopšte nisam zadovoljan, čak ni ako govorimo o sadašnjem stanju u pravosuđu. Kako sam bivši sudija, i advokat, svoj život sam ostavio po tim sudskim zgradama. Danas mogu da kažem da sam vrlo nezadovoljan. Nije mi se desio nijedan trenutak prijatnosti kada sam ušao u Palatu pravde. Umesto da nađem na tumače istine, pravde, na rodoljublje, ja nailazim na sve što je kontra svemu tome. Šta se dogodilo sa našim pravosuđem, ja i dalje ne znam. Nesrećan sam jer sam možda nešto mogao da uradim, posle svih ovih gužvi, a nudilo mi se... - Nisam hteo da prihvatim funkciju predsednika Vrhovnog kasacionog suda, a bili smo kandidati ja, gospodin Ivošević i gospodin Šoškić. To je bio Đinđićev izbor, a u ličnom kontaktu sa njim sam to bio ja bez konkurencije. Međutim, već tada je počelo ono što ne valja, a to se reflektuje na sve i danas.

- Svako od ljudi iz njegovog okruženja imao je po spisak, na kom je pisalo koga sve treba hapsiti, koga razrešiti... Pisalo se i kako treba hapsiti Miloševića, predati ga Hagu. Ja sam se usprotivio tome, rekavši im da "ja nisam taj". Možda je trebalo da ostanem, možda bih nešto učinio.

Bili ste veoma bliski sa Joškom Broz. Na kraju vas je on tužio... imali ste mnoge informacije o Titu od njega, pa umalo da završite na robiji?

- To je tačno. Žao mi je zbog toga. Zbog njega mi je žao. On je dobar čovek. Mi smo se zamerili jer sam se ja bavio Titom i njegovom pojavom, kao i komunizmom se ovde vrlo brzo razvio. Bavio sam se tim čovekom zato što je njegovim dolaskom srušeno sve ono što je predstavljalo patrijarhalnost, tradiciju, poštovanje, ljubav, kumstva... Sve je to nestalo odjednom. Nestale su porodice, prijatelji, kumovi, dobre komšije... Zato sam se tako mnogo bavio tim čovekom. Ispitivao sam njegovo poreklo, obilazio krajeve gde je on navodno rođen, kao i njegovi majka, otac... Išao sam i po drugim delovima sveta u kojima je on ostavljao svoje tragove. Koristio sam gospodina Jošku, njegovog unuka da bih dobio podatke koje ni biografi nisu mogli da saznaju.

- Od njega sam saznavao sve o njihovom ličnom životu, o njihovim kontaktima. Oni su se mnogo voleli, Joška i Tito. Iz mojih razgovora sa Joškom sam iskoristio mnogo toga, a on naravno nije znao šta ću ja uraditi. Zaista mi je žao, on je dobar čovek, i mislim da je skroman. Uopšte ne liči na svog "dedeka". Nije želeo da vlada svetom, i sad kad se vidimo, kad se ponekad sretnemo, nekad jedan drugom kažemo "zdravo". On je podneo krivičnu prijavu protiv mene, kao i sve moguće tužbe. Oslobođen sam optužbi. Najsmešnije je bilo što sam ja sudio na prvom spratu, a na drugom spratu se meni sudilo. Uspeo sam da dokažem da sve to što sam napisao, a knjiga se zove "Hohštapler", je u suštini tačno. Tu postoje neki detalji, ubačenih ljudi, događaja, jer ta knjiga nije bila faktografski prikaz nečega i nekoga, već je bio živ tekst, sa pravim imenima i prezimenima, sa pravim imenima događaja. Iz tog postupka sam ja izašao kao pobednik. Žao mi je zbog toga, ali moram priznati da me je vuklo.

Nisu uspeli da vas oteraju na robiju?

- Nisu uspeli ni da me oteraju u zatvor, ni da me smene. I dalje sam ostao sudija, a protiv mene su ustali svi ti odbori koji se bave zaštitom imena i dela maršala, razni generali, oficirska udruženja, spomeničari, i tako dalje...

Rekli ste ranije da je ovaj Tito, za kog mi znamo, bio lažan?

- To je sto odsto tačno! Kada bi me sada stavili pred svršen čin, glavu na panj, sa pitanjem "jeste ili nije", ja bih glasno rekao "da!"

Hiljadu podataka i momenata govori o tome da je taj čovek zaista bio velika prevara. On je bio, zapravo, naša najveća prevara. Moja knjiga se zove "Hohštapler", a naslov su dali ljudi koji su veoma ugledni građani Pariza. Tu su bili književnici, pukovnici, slikari sa kojima sam ja imao kontakt, a koji su ga vrlo dobro poznavali. On je najveći deo između dva rata provodio upravo u Parizu, pa su ga otud i poznavali. Poslednji put kad sam posetio taj grad bio sam u kući u kojoj je on imao poslugu, tamo je imao ličnu negu, svog pedikira, manikira.

- Pričajući i sakupljajući sve podatke o njemu, na kraju svih razgovora upitao sam "pa dobro, ko je taj čovek?" Oni su u glas svi rekli: "neki hohštapler". Tako je moja knjiga dobila ime.

- Inače, imam dokaze koji kažu da - on nije taj. Tužen sam zbog toga jer tvrdim da on nije taj, i uvek ću to tvrditi. Tužili su me i zbog klevete, a i iz tih postupaka sam izašao kao pobednik jer sam on zaista - nije taj. Zamena se desila, inače, na ruskom frontu, 1915. godine. On je bio prebačen na ruski front zajedno sa svojim polubratom. Bio je Uskrs, a ljudi su se oslobodili, počeli su da slave Uskrs. Tada nije bila potrebna ona budnost, pala im je opreznost i naišli su na Čerkeze. On je o tome više puta davao kontradiktorne izjave. Jedan od Čerkeza je na njega krenuo kopljem da ga ubode, ali pošto je on bio dobar mačevalac, drugi u Evropi, uspeo je da eskivira to koplje i da ga ubode sabljom. Dok je on kolutao očima, došao je drugi Čerkez i ranio ga kopljem. Ta rana je uvek bila na različitom mestu. U raznim biografskim podacima, on je rekao da je ranjen u grudi, sa leve strane. Negde postoji podatak da je ubod bio sa desne strane, negde da je u leđa. Kad god je davao neku izjavu o tome, on je taj podatak potpuno drugačije prikazivao. Od tada on nosi biografiju svog polubrata, a inače je njegovo ime Josip Ambroz. Veoma sam sudijski ubeđen u sve što govorim, jer sve što sam i u knjizi napisao je na osnovu podataka.

Merili ste svaku reč koju ste napisali u knjizi?

- Apsolutno, to je sve pokriveno podacima, činjenicama, pa kad se svi ti podaci zajedno slože, to je jedini zaključak koji može da se izvuče. Drugi zaključak apsolutno ne postoji. Žao mi je što je naš narod dozvolio da stavi svoju sudbinu u ruke takvog čoveka. Sve ovo što se desilo između nas i Hrvata, i sve ovo što se događa sa Crnom Gorom i sa Kosovom, kao i sa Bosnom, sve je to njegovo delo! On je pravio državu da je pojede. Pravio je da je jede dok je bio živ, a i kad je umro je pojeo, a onda nas je pustio da izginemo. Eto kakvu je on Jugoslaviju napravio!

Moramo da se vratimo samo na dan kada je pokušan atentat na vas. To se desilo istog dana kada je ubijen Slavko Ćuruvija. Tada ste zadobili teške povrede, bili ste u komi. U kakvom je vama danas sećanju taj dan?

- Slavko je nedelju dana pre nego što je ubijen bio na prvom spratu, ispred moje sudnice. Išao je u sudnicu 16, a moja je bila broj 17. Tada smo imali kratak razgovor, pre nego što je ušao u sudnicu. Već tada je kod njega, kao i kod mene, postojala neka sumnja, da nešto neće biti dobro. Video sam to u njegovim očima, pokreti su mu bili u grču. To je bio grč čoveka koji se bori da opstane. Verovatno je već tada imao neke podatke. Suđenje mu je tada inače bilo zakazano zbog Mire Marković. Po njenoj tužbi, ako se dobro sećam, branio ga je Borivoje Borović, i tada kada smo se rastali, rastali smo se kao da se više nikada nećemo videti.

- Došao je taj sudnji dan, i njegov i moj. Ja sam uspeo da preživim, a on nije. Bio je Uskrs, vreme bombardovanja, podne. Na ulicama nije bilo žive duše. Bio sam kod Lipe, tamo sam sedeo sa jednim novinarom iz Radio Beograda. Tu je bila ta ekipa, ispred mene, čekali su da ja izađem, da krenem ka svom stanu. Išao sam ka Terazijama, ali da bih došao do svog stana morao sam da prođem kroz Čumićevo sokače. Da bih do tamo došao morao sam da prođem kroz jedan tunel, koji povezuje taj deo grada i Terazije. Kad sam izašao iz tog tunela, usledio je brutalan napad. Prvo su mi razbili koleno, zbog čega sam od bola čučnuo dole. Onda su mi glavu razbijali o zid, i tako sam pao dole i izgubio svest.

- Lekari su tada potvrdili ono što ja uporno govorim. Tada sam imao kliničku smrt, i stvarno sam gledao sebe odozgo. Sve sam video. Video sam svoje telo, hranu koju sam nosio kući, i pse koji su se skupili oko te hrane i lokvi krvi koja je izašla iz moje glave. Gledao sam to sve do trenutka dok nije došla Hitna pomoć po mene. Pola sata nakon toga ubijen je Ćuruvija.

Vi ste bili u komi posle tog napada?

- Osam dana sam bio u teškoj komi. Glava mi je bila totalno razbijena, i danas mogu da pokažem ožiljke od tog napada.

Tada je navodno postojao plan da vas u bolnici dokrajče?

- Moj kum, tačnije čovek čiji je otac bio moj venčani kum, me je spasio. On je tada kada se sve završilo, kada su me uneli u Urgentni centar, završio je smenu i pošao je kući. Međutim, vratio se da uzme nešto što je zaboravio, i primetio me. Ipak, nije se moglo mnogo pričati tada ko je sa mnom prijatelj, ko kum. Ljudi su zbog toga stradali.

- Onda je navodno trebalo da mi iseku nogu, koja je bila povređena. Međutim, nisam imao sepsu, niti ikakvo trovanje krvnih sudova, to je bila mehanička povreda. On je iskoristio priliku da me noću ukrade i prebaci u Banjaluku. Do tada sam inače ovde štitio interese Milorada Dodika, pošto mu je bilo zabranjeno da dolazi u Srbiju. Zato je on organizovao moje prebacivanje iz Sremske Rače. Tu su me na prevaru prebacili preko graničnog prelaza u Republiku Srpsku i ja sam se tamo lečio. On je organizovao moje lečenje, i kad sam se vratio 14. juna te godine u svoju sudnicu, zatekao sam je praznu. I hodnici su čak bili prazni. Nigde nije bilo nikoga, a ja sam i dalje bio na poternici, a nije trebalo ni da preživim.

- Nakon toga je došlo do toga da ja budem razrešen. Sve sudije u Srbiji su dobile rešenje o mojoj suspenziji, mojoj budućoj kazni, i teranju iz suda. Jedan od razloga za to je bio što sam uvredio srpsko pravosuđe. Uvredio sam pravosuđe kada sam bio gost kod mog kolege u Londonu, istog ranga. Taj čovek mi je rekao da sam treći stranac koji mu je ušao u kuću. Tamo nisam mogao da se snađem od raskoša. Trudio sam se da prikrijem koliko mi je nelagodno, nisam hteo da obrukam Srbiju, hteo sam fino da se ponašam. Tokom ručka sam ga pitao kolika mu je plata, i rekao mi da je imao negde oko 45.000 maraka. Naše plate tada nisu bile ni 100 maraka. Čovek me je pitao koliko zarađujem, a ja sam rekao "100 maraka". Pitao me je "na dan?", a ja sam odgovorio odrično. Čovek nije mogao da shvati da sudija može da živi sa sto maraka. Pitao me je "pa da li vam država sve daje", a ja sam rekao "ne daje nam ništa". Onda mi je rekao "pa vi ne možete da budete pošteni sudija". Tako sam ja uvredio srpsko pravosuđe, jer me je bilo sramota da čoveku kažem "kolega". Pa kakve smo mi to kolege? Oni bi trebalo da kroz poštovanje tog sudiju poštuju pravdu. Nikada nisam tražio da mene neko lično poštuje, već da poštuje tu funkciju, instituciju, pravdu... Ako sudija nije spreman za to, ako nema smisla, džabe mu znanje. Najviše se plašim tih sudija koji najviše znaju. Bolje su sudije oni koji malo znaju. Sudija koji se ne plaši svoje odluke - nije sudija.

- Pravi sudija mora da strahuje da li je nekoga oštetio, da li oštećenu stranu ili okrivljenog.

Kažu da kad ljudima nema spasa od zatvora, obično im kažu "potraži Šeru". Da li je bilo takvih slučajeva od kojih su kolege digle ruke, a da ste ih vi prihvatili?

- Mnogi dolaze kada svi argumenti za odbranu već budu iscrpljeni. Oni su, kad dođu kod mene, prošli sve redovne i vanredne pravne lekove. Tad su već propali, propale su njihove porodice, i finansijski i na sve druge načine. Uvek pokušama da pomognem, kad već dođe do te opšte nesreće, do kraja... Ponekad uspem. Nikada se ne predajem, i volim da govorim da niko "sem Boga nema istinu". Ta istina ima više svojih krakova. Uvek neki krak ostane prazan, i kroz njega se može doći do centra te istine. Zaista se borim, pokušavam da pomognem, koliko god mogu.

- U Zabeli ima njih negde oko 40 sa najvećim kaznama, a ja radim neke velike slučajeve. Veliku nadu polažem u to međunarodno pravosuđe. Malo advokata se obraća Komitetu za ljudska prava u Ženevi. Nekoliko desetina slučajeva rešeno je pozitivno, poništene su naše presude, jer međunarodno pravo, evropsko, ali i samo englesko, ne dam da iko dira u ono što je svetinja - pravo da se čovek brani. Mi to zovemo pravično suđenje. Veoma je važno da se čoveku omogući da se brani, da iskaže sebe, da se brani kao davljenik u vodi koji treba da potone, a on uporno pokušava da ispliva gore.

- Međunarodno pravo je dosta daleko od nas. Mi ga još uvek ignorišemo. Mi ignorišemo sud u Strazburu, međunarodni Krivični sud, taj Komitet za ljudska prava. Mislim da možemo mnogo da naučimo od drugih zemalja, i od njihovog pravosuđa koje ima svoju tradiciju i koje je stiglo do pravog odgovora na pitanja šta su demokratija i sloboda u pravosuđu. Mi smo i dalje mnogo daleko od toga.

Vi ste pravni zastupnik Olivere Krmanović, poznatije kao Olja Heklerka, koja je osuđena na 15 godina zatvora zbog ubistva taksiste. Rekli ste da bi ona lako mogla da se prilagodi na slobodi jer je u pitanju vrlo inteligentna osoba koja je uspela da se prilagodi čak i u zatvorskim uslovima. To je pokazatelj toga da ste vi mišljenja da je rehabilitacija takvih osuđenika moguća?

- Rehabilitacija je moguća ako su ti ljudi sačuvali svoju osnovu. Postoje zatvorenici koji su izgubili svoju osnovu, a oni žive tamo jer nemaju drugi izbor, pa kad se dokopaju slobode opet rade nešto što nije dobro ni za njih ni za druge. To su ljudi koji su doživeli potpunu razgradnju ličnosti, a njima je potrebnije lečenje nego zatvor. Takvih ima mnogo. Vrhunski kriminal sa oblicima nasilja vrše upravo takvi ljudi, koji su živeli sa nama zajedno, koje znamo iz ulice, restorana, i mi ih znamo kao takve, da su opasni, da im malo treba da počine zločin, i svi ćutimo i čekamo da se nešto desi.

- Kad se tako tragični slučajevi dogode i kada dođu do suda, ne postoji nijedan sudski veštak niti lekar koji će reći "nije on uračunljiv". Oni uvek ostave neku malu šupljinu, sa prepostavkama o smanjenoj uračunljivosti, a sa jedinom opcijom da osuđenik krivično odgovara, i onda se on šalje u zatvor, umesto da smo pre toga preduzeli mere.

- Olivera je doživela potpunu transformaciju.

- Sud je rekao da je ona izvršilac tog krivičnog dela, a sudija je osudio na 54 godine zatvora, kada se sve sabere. Na kraju je dobila 40 godina zatvora, ja sam se pojavio sa nekom žalbom i ona je osuđena samo za jedno ubistvo - ubistvo taksiste. Dobila je maksimalnu kaznu od 15 godina zatvora. Ona je devet godina provela u pritvoru i nije videla ulicu, ni civilno biće. Nikoga nije videla osim stražara i pritvorenica. Devet godina je prošlo kada su je odveli da izdržava ostatak kazne, a ona je pala u nesvest kad je videla mačku koja pretrčava put, pticu, drvo.. I pre toga je počela njena transformacija, a pouzdano mogu da tvrdim da je ona sad zdravija osoba od mnogih za koje mislimo da su potpuno u redu.

- Spremna je da se uhvati u koštac sa životom, i ja sam siguran da će ona izgurati ostatak života na slobodi sasvim lepo.

Vi ste bili branilac Dušana Krmanovića, jednog od pripadnika klana iz Zemuna?

On je podnosio molbu za uslovni otpust, pa je za istu odbijen. Kada bi on mogao da se nađe na slobodi?

- Mene su isključili iz tog slučaja, sudija Kljajević, moj dobar prijatelj i kolega me je skinuo sa tog slučaja jer je on kao sudija na jedan način tumačio zakon, a ja sam ga tumačio na drugi način. Došlo je do toga da je on mene isterao i oduzeo mi pravo da branim tog čoveka. To mu nije bio dobar potez, ni u tom trenutku ni inače za pravosuđe.

- Krsmanović je bio umno dosta plitak. Veštaci su rekli da je on bio pogodno oruđe, sredstvo Dušana Spasojevića i ostalih iz klana. Krsmanović je bio slepi poslušnik bez mozga. Nije ramišljao šta radi, niti je shvatao posledice svojih dela. U tom pravcu sam ja tražio da se izvrši dopunsko medicinsko veštačenje, a to je bilo povereno Novom Sadu. Hteo sam da polemišem sa tim mišljenjem, sa veštacima, imao sam pravo na to. Gospodin Kljajević mi je to pravo uskratio. Onda sam ga ja pitao da li je to neki novi zakon za koji ja ne znam, i umesto da stvar krene pravim putem, on je meni naredio da sednem. Ja to nisam želeo da uradim, stajao sam nekih sat vremena, zabolela me je i kičma, i onda su me podržali i ostali advokati i napustili smo suđenje. To je bio nastavak suđenja, ja sam gospodinu rekao da više ne mogu da stojim i da ako moram da sednem onda ću sesti preko puta njega, sa jastučetom. Borio sam se do kraja da izvučem što mogu više za tog dečka. Hteo sam da dokažem da je on zaista bio nečije sredstvo. Sankcija neka mu sledi, on je morao da je dobije. Na kraju, sudija je počeo da čita njegovu izjavu, iako sam ja rekao zbog čega po zakonu to ne može da uradi. Rekao sam mu "sudija, od ovog trenutka ja sam ovde samo fizički prisutan, a psihički nema, da li optuženi ima advokata ili nema vi samo razmislite". Na kraju me je on isključio iz slučaja, na mesto branilaca je došao drugi čovek.

- Krsmanović bi vrlo brzo mogao da se nađe na slobodi. Tužilac je inače za njega tražio blagu kaznu, a to se inače retko događa. Kada se saberu sva dela za koja je bio optužen, i za koje navodno ima dokaza, ispalo bi mu više od 100 godina zatvora.

- Dobio je samo 20 godina, a sudija je tražio blagu kaznu za njega.

Čume je govorio da ste vi bili na platnom spisku Dušana Spasojevića, kao i na njegovom.

- Pričali su svašta, da su kupili celo izdanje moje knjige. Bila je inače opšta pomama za njom, pošto je dobra knjiga, izdavač uopšte nije mogao da odštampa primeraka koliko se tražilo jer je ona bila nešto sasvim drugačije. Ja sam Čumetu odgovorio vrlo ružno, rekao sam mu da je on strvina. Ne smem više da komentarišem to, on je sada na slobodi.

Čume je sada zaštićeni svedok...

- Sada ga ja poštujem. On je slobodan građanin. Ima pravo da živi i da radi, a čujem da lepo radi, da se vratio svom životu. Neka mu je sa srećom. Ja sam živ, a on je na slobodi, to je sve što imam da kažem.

Legija vas je oslovljavao sa "kolega"?

- Mi smo uspostavili lep odnos za vreme suđenja. Kada god sam ulazio u taj boks u kojem su bili smešteni okrivljeni, on bi kad god prođem ustajao, malo bi se poklonio i pozdravio me. Uvek bismo razmenili po neku rečenicu, rekao bi da smo kolege, i to dvostruke! On je naučio pravo, a ume i da piše. Ipak, nije me još dostigao kao kolega, ni u pisanju, ni u pravu. Iskreno, on je imponovao tamo svojom mudrošću, inteligenciju, suzdržanošću. Znao je da plane kad treba, da zakoči kada je vreme. On je, po tome, nadvisio mnoge od nas. Šta je on radio, to je druga stvar... Da li je on uradio dela koja mu se stavljaju na teret, ja to ne znam. Sud je rekao da, a sudska je zadnja. Međutim, gledajući ga kao ličnost, on je vrlo snažan, uporan, ume da trpi, ume da podnosi sve.

On je jedna od verovatno najjačih osoba koje ste sreli?

- Mentalno, ja u pravosuđu nisam sreo jačeg. Toliko godina, decenija, radim u pravosuđu, i moram priznati da nisam video jaču osobu od njega.

O ubistvu Jelene Marjanović, i optužnice koja je za to brutalno ubistvo podneta protiv njenog supruga Zorana Marjanovića cela Srbija priča godinama unazad. Koja je vaša procena - hoće li Zoran Marjanović biti osuđen, ili će biti oslobođen? Hoće li iz zatvora izaći kao milioner? Koji bi mogao da bude epilog tog slučaja?

- Nemam prava da govorim o tom slučaju jer nisam u tom predmetu. Ipak, imao sam neke kontakte sa porodicom, nismo se našli oko toga da ih ja zastupam. Nije mi žao što do toga nije došlo, ali sam svakako sa njima imao neke pregovore. Znam izvesne detalje koji su izuzetno interesantni u tom slučaju. Svakako, činjenica je da je reč o medijskom slučaju, manje kriminalnom.

- Slična ubistva dešavaju se svakog meseca. Slučaj je tako poznat jer je ona bila deo javnosti, to je izgledalo kao lepa priča. - Ako se držimo pravila, optuženi može da bude osuđen samo ako ima nepobitnih dokaza protov njega. To su oni dokazi kakvi se ne mogu srušiti. Veće su šanse da će Zoran biti oslobođen. To je moja slobodna procena, jednostavno veće su šanse da se to desi. U tom slučaju ne postoji tako čvrst dokaz za koji sud može da se uhvati. Krpe se nekako da naprave slučaj, ali materijalnih dokaza za to nema. Sve se zasniva na pretpostavkama. Postoji takozvano sudijsko uverenje kada sud može da osudi nekoga i ako nema tih nepobitnih dokaza, i to na osnovu sopstvenog sudijskog uverenja. Ako se upotrebi taj institut, on će lako biti osuđen. Ako mu se bude sudilo po dokazima, tako da sudija može mirno da ode kući, onda su šanse za to veoma male. Postavlja se pravo pitanje - šta su radilu za sve ove godine? U krug se vrte iste stvari, provejava stav da se sve desilo u krugu porodice, ali opet ponavljam - materijalnih dokaza za to nema. Ipak, tu nema porodičnog, kolektivnog ubistva, već je ubica samo jedan, a neko drugi je podstrekač. Ipak, to je sve moja slobodna procena, a stvar je policije i tužioca kako će se ovaj slučaj završiti.

Kada bi se to desilo, Zoran Marjanović bi izašao iz zatvora kao bogat čovek?

- Tačno. On bi imao prava na velike materijalne nadoknade. Izašao bi iz cele te priče kao veliki pobednik, a to bi bio veliki podstrek za velika ubijanja. U ovakav slučaj nije smelo da se kreće bez jakih dokaza, a kad se prave ovakve afere i dođe do oslobađajuće presude, on će biti veliki heroj, a velike su šanse da će se to i desiti.

(Espreso.co.rs)