OTAC ME JE DAVIO, MUŽ ME MODRU POSLAO NA POROĐAJ: Marijana je rekla ne nasilju, IMA SAMO 1 ŽELJU U NOVOJ GODINI

Marijana Stevanović je novinarka.

Bila je žrtva nasilja.

Danas je heroj.

Ne samo danas, ne samo za Novu godinu.

Bila je heroj cele 2019. godine jer je pomagala mladim ljudima širom Srbije da se bore sa nasiljem, bilo da ga trpe ili nanose. To je radila kao živa knjiga pod nazivom "Što me biješ kad te volim?".

Heroina je zato što je odabrala da svojim iskustvom pomaže drugima koji trpe nasilje.

Heroina je poslednjih nekoliko godina.

To je zato što je odlučila da kaže NE! nasilju.

Bila je očeva žrtva, koji je tukao njenu majku, a njoj uništio život. Bila je i žrtva čoveka u kog se zaljubila, kom je rodila decu, koji ju je u porodilište poslao modru.

Bila je žrtva. Danas je heroj.

Ova žena za naš portal napisala je autorski tekst u kom je napisala svoju životnu priču.

Otvorila je, što bi se reklo, dušu. Svoj život izložila nam je kao na tacni, a samo s jednom, krajnjom porukom - da je nasilje krug iz kog je moguće izaći. Njenu priču možete pročitati u nastavku ovog teksta:

Imala sam šesnaest godina i te prvomajske praznike provela sam u pozajmljenoj vunenoj rolci u drugom gradu. Napolju je bilo dvadesetak stepeni, vrat mi je bio modar i bilo me je manje sramota što se nenormalno znojim, nego što me je bilo sramota da objašnjavam kako je otac pokušao da ubije majku, a ja stala između njih i bezmalo i sama završila tragično. Udavljena ćerka, prvi put.

'Davio me je', rekla sam policajcu, 'ali nju će ubiti kad ja odem!', bila sam sigurna u to onoliko koliko sam bila izbezumljena kad je u stan, po ko zna koji put, umesto prijatelja, došla dežurna uniformisana patrola. Kasnije su majku i mlađeg brata odveli baka i deka, a ja otišla na jedino sigurno mesto za tinejdžerku – kod prijateljice studentkinje, daleko od svega, daleko od istine, dvesta kilometara i nedelju dana daleko od sopstvenog života.

Majka i brat su se nasilniku vratili ubrzo, ni dan danas ne znam zašto, dok sam ja samo čekala trenutak da zauvek iz tog pakla svakodnevnih batina izađem. Trajalo je. Dve godine kasnije i sama sam otišla u drugi, veliki i lep grad da studiram i sve kraće i sve ređe pominjala porodično nasilje kojem nisam stala na put, bar ne onako kako je moralo, a kako nisam znala 'pa,kako?!'...

Pred završetak fakulteta sam se zaljubila, najmnogo. Nije me baš zanimala njegova parapsihopatologija, bivše veze, ratna iskustva, obrazovanje, zanimanje, materijalni status. Jednostavno sam se zaljubila do poklopca srca, poželela decu s njim, život s njim, mir sa sobom.

'Polako, ćeri, ne brzaj, ti si najbolja stvar koja mi se u životu dogodila!', poslednje su reči majke kojih se sećam.

Nedugo nakon venčanja, selidbe u njegov grad i kuću, rođenja starijeg sina, neporedno pre trećeg rođendana tog prvog unuka kojeg je beskrajno obožavala, 'mama je umrla', bio je ponedeljak, zima, i glas mog mlađeg brata provučen kroz telefonsku žicu zvučao je nestvarno, nekako odsutno i hladno i mračno i nemoguće. Prestala sam da dišem. Imala je 46 godina, umrla je nepoznatom smrću, srce joj je puklo, rekao je obducent. Udavljena ćerka, drugi put.

I taman kad sam odlučila da nastavim da živim bez majke i šake sedativa dnevno, dobila sam od svog supruga prvi šamar.

Prećutala sam.

Nikoga nije bilo briga za mene. Ni mene samu. Njegov grad, njegova kuća, njegova pravila.

I taman kad mi se učinilo da je prvi i poslednji, šamar je postao otac i mog drugog deteta. Na porođaj sam otišla modrog lica, ruku, stomaka. Otišla sam sama, jer nikoga nije bilo bilo briga za mene, osim što je mene bilo briga samo za decu, moju decu, moje sinove.

I poput mrtve majke, vratila sam se nasilniku. 'Kriva si!' urlalo je iz dubine duše, pokreta i pogleda komšija, koleginica, 'sama si ga birala' rekao je otac, 'ne mogu da ti pomognem' nemo su ccckali famiija i institucije, 'mrzim te!' govorila sam ogledalu, sve dok me nekadašnja kobajagi ljubav nije prebila do četiri smrskana zuba, polomljenih šest rebara, pet centimetara duge posekotine na potiljku i rasečene gornje usne iznad koje ožiljak ne može da bude uklonjen ni hirurškim putem. Lepo, ne može. Kao ni modrice na duši za koje nema leka apoteka, a ni lokalni vračevi. Trebalo je na vreme sprečiti, da, da. Zašto nisam? Udavljena ćerka, treći i poslednji put.

Nisam imala podršku.

Nisam imala pristojno plaćen posao.

Nisam imala podršku institucija države.

Nisam imala i još uvek nemam svoj krov nad napuklom glavom.

Nisam imala snage, nisam imala novca, nisam imala kud.

Imala sam jedino volju da preživim i da moja deca, poput mene, ne obilaze majku na groblju. Da ne usvoje batinanje žena kao prihvatljivo ponašanje. Da ne postanu nasilni kreteni poput nikad im kažnjenog oca, jer im otac ima novac, a pravda se pravi slepa uglavnom i glupa po potrebi.

Imam prijateljice.

I one imaju prijateljice koje su zajedno prikupile novac za prvu stanarinu, pronašle broj SOS telefona za podršku ženama koje trpe porodično nasilje, pozvale u pomoć udruženje građanki koje je nudilo usluge besplatnog pravnog zastupanja pred sudom i u ponoć se nečujno pojavile i pomogle mi da iz nesreće i tužne prebijene tuge ponesem dva kofera garderobe, dokumenata i fotografija u nepoznato, sve do tada apsolutno nepoznato. Sahranu dotadašnjeg kobajagi života još uvek planiramo. A biće je i jedva je čekam...

Od te noći prošlo je skoro petnaest godina. Nijedna izvesna, nijedna laka, ali nijedna s bilo kakvim pokušajem nasilja koje nisam unapred prepoznala. Ko je pokušao da me uvredi, gorko se pred zakonom pokajao. Ko je pokušao da me zlostavlja, debelo je dedovinom platio. Ko je pokušao da me udari, dobio je 'samoodbranske batine', jer sam u pauzi između tri posla koja sam zbog preživljavanja morala da radim pohađala i kurs kako da se od nasilnika branim i odbranim. Ko je pokušao da mojim sinovima kaže išta ružno i glupo o meni, završio je kao odbačen toalet papir u jeftinom kafiću. Preživela ćerka i majka, zauvek.

Jer... majke, sinovi vas gledaju!

Majke, vi ste nečije ćerke i sestre i tetke i ujne i strine i koleginice i prijateljice i hej, važne ste, bre, najvažnije! Niste krive kad ste žrtve! Niste krive kad prekinete krug nasilja! Niste krive kad prestanete da volite dojučerašnju ljubav, kad nosite mini suknju, kad ne skuvate ručak, jebeno niste krive ni za šta na šta vas primoravaju mimo vaše volje! Najzad, niste krive ni za jedno preživljeno nasilje, ali ste apsolutno odgovorne za svako koje prećutite, ne zaboravljajte to nikad, krive najpre pred sobom i svim budućim ženama!

Da se razumemo, dugačak je i pretežak put od modrog vrata, zadavljene nade i porodičnog nasilja do aktivizma kojim se danas bavim u pokušaju da ga bar jednoj od vas skratim, učinim podnošljivijim i manje bolnim.

Skupa je putarina, cena joj se kreće od 'eno je ona!' gurkanja, dobacivanja i mukle tišine gde god kročite, pa sve do dečjih 'htela si da nam oca strpaš u zatvor' i 'ješćemo iz kontejnera ako živimo s tobom' i 'meni treba gitara, odoh da živim s njim, on će da mi kupi!' dana. Ali i oni prođu, kao što sinovi i ćerke odrastu, kao što vreme nema opciju 'stop' i kao što niko nikad u porodičnim vezama i odnosima ne sme i ne treba da trpi nasilje.

Nikad.

Jer... nasilje rađa nasilje. Uvek. Zapamtite, biće dobro za vas.

Jer... život nema reprizu.

A život je dragocenost bez cene.

Život je vrednost neprocenjiva.

P.S. Moguće je, da. Kad god sretnem majke devojaka s kojima su moji sinovi (sada) u partnerskim vezama, dobijem temperaturu i pocrvenim od lepote. Najpre od one da sam im u nasleđe ostavila najvažniju stvar na svetu – da nisu nasilnici, da nisu ni razlog ni posledica nasilja, da su Ljubav čistija od svake sile na planeti. Malo li je?

Marijana je inače autor knjige "Što me biješ kad te volim?".

- Moja je knjiga o vršnjačkom nasilju, koje mladi nasilje često ne prepoznaju, osim ako je najvidljivije, fizičko. A njega ima svugde, u većini sadržaja koji se deci nude, od programa do literature - kaže Marijana, koja sa ostalim članicama udruženja putuje po školama u Srbiji i drži žive biblioteke.

Cilj njene knjige jeste da pokuša da deci objasni kako da nasilje prepoznaju, reaguju na njega i potraže pomoć, a da njihov odgovor ne bude novi sukob.

"Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36."

Inače, tokom prethodne godine, zbog stravičnog porodičnog nasilja u Srbiji je samoubistvo pokušalo 12 žena.

Ukoliko pomišljate na samoubistvo ili sumnjate da na njega pomišlja neko vama blizak, možete pozvati Nacionalnu SOS liniju za prevenciju suicida. Razgovori nisu ograničeni, a linija radi neprekidno - 24 časa, sedam dana nedeljno. Broj kol-centra je 011/7777-000

Bonus video:

(Espreso.co.rs)