LEGIJA JE KRISTIJANA OD VOŽDOVČANA SKLONIO KOD BOKANA: Rekao je da će NJIH da ocinkari, SVE NJEGOVE PARE SU NESTALE

Za vrlo kratko vreme izgradio je pravu imperiju, a bogatstvo mu se procenjivalo na 500 miliona dolara.

Oni koji nisu verovali da je svojevremeno pucao u svog telohranitelja Legiju iz sprdnje, kako bi video da li je pancir dobar, ne znaju ko je bio Vladimir Vanja Bokan.

U Bokanovoj vili-kancelariji od dva miliona dolara u atinskom predgrađu Glifada, na njegovoj jahti, kao i u vili od 15 miliona dolara u atinskom predgrađu Vula, gde je živeo s porodicom i obezbeđenjem, ređali su se gosti kao što je Marko Milošević, Joca Amsterdam i Milorad Ulemek Legija i mnogi drugi. Atinska štampa pisala je da je Bokanova vila zapravo bila u vlasništvu Marka Miloševića, a da je Vladimir bio njegov čovek.

- Priča se da je Ulemek pomogao svom starom drugu Kristijanu da se skloni od Voždovčana, tako što ga je poslao kod Bokana i da je kasnije Krile radio za njega, doduše ne baš uspešno jer je više vremena proveo u grčkom zatvoru nego na slobodi. Ipak, Kristijan je tamo izgradio reputaciju i priča se da se dole među robijašima i čuvarima još uvek pričaju Kikijeve dogodovštine, koji je često bio veći autoritet iza rešetaka nego na slobodi - piše u Fejsbuk grupi "Legende devedestih".

Pre nego što je otišao u Grčku osamdesetih je započeo posao sa cigaretama, a u Atini je upao u oči ogromnim novcem. Osnovao je dilersku firmu, posedovao je više aviona, brodove kojima je prevozio naftu i cigare.

Pričalo se da je Bokan povezan sa crnogorskom mafijom i da je najviše radio sa cigaretama i naftom. Otud mu i nadimak Gusar. Pored ovih poslova imao je i špeditersku firmu sa desetinama kamiona i šlepera. U njegovom vlasništvu bilo je i nekoliko aviona tipa iljušin, kojima je, navodno, obavljao najkrupnije poslove. Povezivali su ga i sa Canetom i to oko poslova sa cigaretama, a o njemu je pričao i Srećko Kestner, koji je javno progovorio o krijumčarenju cigareta pod blagoslovom crnogorske vlasti.

Bokan je imao razgranate poslove i u Beogradu i Novom Sadu. Mnogi elitni lokali, tržni centri i butici pripadali su njemu, iako su se zvanično vodili na druga imena. Posedovao je i čitavu distributivnu mrežu za prodaju štampe. Njegova firma "Štampa komerc" raspolagala je sa više od hiljadu i po kioska, od kojih je gotovo polovina bila u Beogradu. Bokan je bio vlasnik oko 1.500 kioska u Jugoslaviji, od kojih 700 u Beogradu.

Čim je otišao u Atinu, automatski je upao u oči, ogromnim novcem je osnovao firmu u Panami, posedovao je brodove kojima je prevozio naftu i cigare. prozvan je srpskim Onazisom: “Cigarete dobijam iz Amerike i legalnim putem ih preuzimam u Roterdamu” pričao je otvoreno Bokan. “Zatim te cigarete, koje su formalno namenjene Rumuniji, transportujem u Crnu Goru, a odatle ih prodajem u Italiji. Jedan deo određenim kanalima je stizao i u Beograd.“ Na sličan način, tankerima, tokom sankcija, u Jugoslaviju navodno je stizala i nafta.

Radoslav Rako Stanišić zvani Raka Dilinger, blizak Arkanu, sukobio se sa Bokanom sredinom devedesetih u Hajatu kada je tražio da se ne meša u njegove poslove sa cigarama, nakon čega je došlo do pucnjave i Vanja je teško ranio Raku.

Za ovo nikada nije odgovarao jer je sve navodno sredio Badža, prvi čovek MUP- a, za koga se priča da je bio blizak Bokanu i da je bio umešan u šverc cigareta. Raka je '97. ubijen iz automatskog oružja u Budvi.

Protiv Vladimira Vanje Bokana je vođeno ukupno šest policijskih istraga, u Beogradu - rasturanje droge, ubistvo pešaka na pešačkom prelazu u Bulevaru Revolucije, privredni kriminal i pokušaj ubistva u Hajatu, i jedna u Atini (krijumčarenje cigareta u Grčku). Nijedna od nabrojanih istraga nije imala sudski epilog.

Bokan je radio velike poslove sa RTB Borom i Prahovom, u kojima je navodno prao novac, spremajući se i da "preuzme" te gigante (kao što je već bio "preuzeo" Srbijateks i Štampu), i dočekivao predsedničkog sina Marka Miloševića na svojoj 34 metara dugoj "Fereti" jahti u marini atinskog predgrađa Glifada.

8. oktobra 2000. Seo je u crni mercedes 500c i krenuo prelepim ulicama. Sat kasnije vraćao se kući. Iznenada, toplu atinsku noć presekli su snažni rafali. Ubice su čekale, sakrivene nedaleko od Bokanovog doma. U trenutku kad je pokušao da parkira automobil, otvorili su vatru.

Neki su tumačili ovo kao osvetu za Arkanovo ubistvo jer je Bokan navodno bio jedan od finansijera zaverenika. Pričalo se i da je u Grčkoj sarađivao sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, kao i Andrijom Draškovićem. Interesantno je da su obojica pominjana kao organizatori Arkanovog ubistva.

Neposredno pre ubistva je atinskoj televiziji dao intervju i najavio da će otkriti imena ljudi koja su učestvovala u švercu za koji njega optužuju. Pričalo se da je počeo je da preti da će sve da ispriča: kako su ga Cane i Marko Milošević istisnuli iz posla s cigaretama, jer su funkcionerima iz carine i policije omogućili povoljnije ugrađivanje. Pričalo se da je Milo ubacio Caneta u biznis i da je planirao da izbaci Bokana. U podzemlju se govorilo da su mu dani odbrojani, nakon što su redom ubijani svi za koje se sumnjalo da su umešani u Arkanovo ubistvo.

Godine 2011. Vesko Vukotić je navodno istražiteljima ponudio ekskluzivne video-snimke iz svoje kuće u Marbelji. Na njima se, između ostalih, vide Cane i Milo, sa kojima je, kako je Vukotić rekao istražnim organima, bio u kontaktu. Tada je, navodno, bilo reči o likvidaciji Bokana, a razgovoru je prisustvovala i osoba koja je nekoliko godina kasnije ubijena na Crnogorskom primorju. Pretpostavlja se da je reč o Baji Sekuliću koji je ovaj sastanak napustio nervozan. Ubijen je 2002. godine. ubice nisu otkrivene. Njegov brat Ratko Đokić i Ratko Knežević, nekada blizak Milov čovek, takođe istisnut zbog pritiska Beograda, javno su za "Dan" i "Nacional" progovorili o Canetu i Milu, nakon čega je Baja pokušavao da posreduje između ove dve grupe koje su posle jedna drugu optuživale za ucenu. Ratko Đokić je nakon toga rekao da mu je ugrožen život i nije dolazio u Crnu Goru. ubijen je 2003. u Stokholmu. Ratko Knežević je na sudu u Londonu skoro dobio Caneta koji mora da isplati silan novac na ime sudskih troškova.

Priča o Bokanu se ovde ne završava, jer njegov silan novac nije tek tako nestao... navodno je korišćen za privatizacije posle 2000. Pisalo se da je sav novac, kao i njegove firme nasledio rođak Mladen Grujić, koji je već desetak godina narodni poslanik Nove Srbije, Velje Ilića i kao takav zaštićen imunitetom. Bio je ili je još uvek vlasnik mnogih firmi i lanaca prodavnica kao što su Lilly parfimerije, Štampa kiosci, pekare Hleb i kifle i mnoge druge. Štampu je kasnije vratio Bokanovoj porodici, a ovi su prodali Šariću. O tome kako je on kupovao firme uz pomoć nekadašnjih direktora tih preduzeća, koji bi pre toga urnisali firme da bi spustili cenu, govorili su radnici, žrtve tranzicije koji su ostali na ulici, ali niko ne želi da ih čuje. Ne samo da je sam umešan u mnoge privatizacije, nego ga vi građani plaćate da kao poslanik "štiti vaše interese". Najveća ironija je možda u tome što je jedno vreme bio član skupštinskog odbora za smanjenje siromaštva. Danas je član odbora za evropske integracije.

Za sve ovo vreme u skuštini se javio samo desetak puta za reč, uglavnom u vezi pitanja koja se tiču firmi u stečaju.

"U pripremi za ovu sednicu pokušao sam da napišem sebi presek stanja privatizacije u Srbiji za ovih 14 godina. Pokušavao sam i shvatio da je to bespredmetno. Ovih 14 godina propasti i urušavanja srpske privrede bolje da ostavim istoriji da nam sudi, a boga mi i istražnim ogranima. Istorija nas neće pozitivno oceniti. Naprotiv, pitaće se šta bi ovim ljudima da unište privredu i industriju sopstvene zemlje" rekao je još uvek aktuelni poslanik Grujić u svom poslednjem skupštinskom govoru pre dve godine. Nakon toga je rekao da je neophodno da se privatizuju preostale društvene firme.

Neposredno pre ubistva atinskoj televiziji dao je intervju i najavio da će otkriti imena ljudi koji su učestvovali u švercu za koji njega optužuju. Pričalo se da je počeo da preti da će sve da ispriča.

Ubijen je u sačekuši ispred svoje kuće u Grčkoj 8. oktobra 2000. u crnom mercedesu u trenutku kad je pokušavao da parkira automobil.

(Espreso.co.rs)