ON JE JEDAN OD IDEJNIH TVORACA VIDIMO SE U ČITULJI! Zamonašio se, sad je NA HILANDARU, zvao se KAO KNELE

Aleksandar Saša Knežević je sa Vojslavom Tufegdžićem autor knjige "Vidimo se u čitulji", a po njoj su napravili i scenario za . istoimeni film.

Knežević je bio novinar "Politike", onda je tihovao u Studenici, i zamonašio se na Hilandaru. Kao monah Romilo Knežević, šest godina je spremao doktorat u Londonu, na Univerzitetu u Oksfordu.

U emisiji "Agape", Aleksandra Gajšeka, pričao je o svom neobičnom životnom putu.

Sa očeve strane, u porodici je bilo šest, sedam generacija sveštenika, ali su ga vaspitavali potpuno liberalno, a roditelji su mu studirali DIF. Diplomirao je svetsku književnost, a onda je godinu dana proveo u Londonu, i to je kako kaže, možda bila jedna od najtežih godina njegovog života.

Tamo nije mogao da radi ono što zna - da piše, pa je radio najgore poslove - postavljao je krovove, istovarivao kamione, radio noćne smene od po 12 sati. Zatim se vratio u Beograd. Zapitao se šta zna da radi i jedino što je znao je da piše. Hteo je sve, odmah i sada. Shvatio je da mu preostaje novinarstvo.

Teško mu je pala takva vrsta pisanja jer je svoj poziv shvatao poptuno drugačije. Brzo je primetio da se niko ne bavi temom kriminala, a godina je 1990. U stanju u zemlji koje opisuje kao "nabijeno mržnjom u kom smo svi mi imali temperaturu" oko 500 ubistava nije bilo rešeno. Mladi ljudi su osećali da im život izmiče kroz prste. To je fenomen koji je opisivao i kroz svoje tekstove o kriminalu. Zanimala ga je dimenzija organizovanog kriminala, ali i ekskluzive.

Posle tri godine praćenja kriminalne scene pokušao je u njima da vidi zrno ljudskosti i dobrote i da objasni zašto se upuštaju u takve stvari. Kako je rekao, to nisu radili zbog brzog novca, već zbog želje da postanu slavni. Zamišljali su sebe kao estradne zvezde.

Jednog od aktera "Vidimo se u čitulji" je pitao ko su obični smrtnici koje neprestano pominje. "To su ovi ljudi koji za ceo svoj život ne dožive ni toliko radosti ni uzbuđenaj ni sreće koliko mi doživimo za jedan dan", rekao mu je.

- To sam želeo da pokažem. Da su oni bili zaneti jednom potragom za besmrtnošću, makar i u tom jednom obliku koji ne može da dovede do besmrtnosti. Ali nije to bio čisto puki kriminal, nije to bilo čisto puko zlo, i nisu svi ti ljudi radili to zato što su bili loši, nego zato što su uslovi bili takvi, da ugrabite od života ono što može da se ugrabi. Oni su osetili da se postavljam prema njima kao prema sebi ravnima, nisam ih smatrao za otpad društva. Nisam želeo da imam te malograđanske stereotipe da kažem da su oni za sve krivi, a mi smo super jer ne pravimo takve prekršaje, a pritom mrzimo žene, tučemo decu, puni smo gordosti. Kada sam posle tri godine viđanja i druženja došao s predlogom da mi to sve snimimo, pristali su, a to je bilo potpuno protivno njihovom zanatu. Ali oni su želeli da budu slavni, i mislim da je to bio glavni motiv što su pristali, uz teške pregovore, mnogo otkazivanja- priča Romilo Knežević.

Kako komentariše kritike posle emitovanja filma da isti promoviše kriminal?.

- Kako može takav poruka da bude ako se film završava sa tri sahrane? - pita se Knežević.

On objašnjava da je to to bila poslednica malograđanskog morala koji nije bio u stanju da shvati suštinu greha.

- Greh je kada mrzimo čoveka. Mi posmatramo samo formalne projave greha. Niko se nije zapitao koliki utcaj je na kriminalizaciju mladih imao film "Skarfejs" ili "Kum". "Kum" je etički potpuno neodređen. Niko se nikada nije o tome zapitao - kaže on.

Otkrio je da su od filma zaradili 100 dolara, a od knjige više. Slava ga nije ispunila. Posle smrti prijatelja koji je umro od side, o kom je hteo da snimi i film, našao je odgovore na svoja životna pitanja.

- Osetio sam svakom ćelijom svoga bića da život koji je u meni uopšte nije u meni, i da može da mi bude oduzet svakog trenutka - priča Knežević i kaže da je 13 godina tražio odgovore na pitanje kako naći smrt i biti spokojan.

Nije na prečac hteo da donosi odluku. Mesec dana je putovao po manastirima. Želeo je da bude daleko od onoga što ga je podsećalo na svet. Otišao je u Studenicu, gde je započeo svoj duhovnički život.

(Espreso.co.rs)