KNELE JE BIO NJEGOV PULEN, A GIŠKA NAJBOLJI DRUG: Skončao je kao nijedan kriminalac DO TADA! NIJE OD METKA!

Bio je ukupno osuđen na 18 godina zatvora, od toga je odležao manje od polovine, ranjavan tri puta, počeo je, kako se nekada počinjalo, pesnicama, pa prešao na pištolj, poznavao je "najžešće", učestvovao u dvostrukim igrama koje je osamdesetih godina sa kriminalcima organizovao SDB…

Družio sa Giškom, Goranom Vukovićem, Belim, Bojanom Petrovićem... ali za razliku od njih umro je u krevetu.

Da je u svoje vreme neko ponudio opkladu - kako će "završiti" Boris Petkov? - teško da bi se našao neko ko bi stavio pare na "kraj u bolničkoj postelji". Jer, ovaj četrdesetšestogodišnji "vitez beogradskog asfalta" za jedne, a "okoreli kriminalac" za druge, imao je sve predispozicije da završi kao i ostali iz njegove generacije beogradskih prestupnika.

Da li je je imao sreće, ili je presudilo njegovo lukavstvo da se na vreme povuče u pozadinu dešavanja u srpskom podzemlju, tek, Petkov je otišao na onaj svet, po svemu sudeći, zbog trovanja narkoticima.

Bugarin, kako su ga zvali i prijatelji i neprijatelji, bio je akter i svedok skoro svih važnih dešavanja u srpskoj "sivoj zoni".

Od ubistva Ljubomira Magaša - Ljube Zemunca ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu, kada je viđan u društvu ubice Gorana Vukovića, preko likvidacije Ranka Rubežića zvanog "balkanski Dač Šulc", do prijateljstva sa začetnikom nove generacije srpskih kriminalaca Aleksandrom Kneževićem Kneletom, koji je uvek govorio da je "Giškin i Bugarinov pulen".

Za Petkova se u široj javnosti prvi put čulo posle Rubežićevog ubistva 15. februara 1985. godine kod Kapije Beograda. Tada je sa Draganom Popovićem Dadiljom (kasnije ubijen ispred beogradskog hotela Palas) i Draganom Vujisićem Vujom pucao na "Dač Šulca". Vuja i Dadilja su uhapšeni, a Petkov je uspeo da pobegne u Čehoslovačku koja tih godina nije bila član Interpola.

Ipak, kasnije je potpisan međudržavni sporazum pa je izručen Jugoslaviji, gde je prvostepeno osuđen na pet, pa na sedam godina zatvora. Iz zatvora u Zabeli pobegao je posle dve godine.

U Beograd se vratio 1990. godine na sahranu svog vernog druga Đorđa Božovića Giške, koji je poginuo na frontu kod Gospića kao komandant Srpske garde. Istog dana, 19. septembra, Petkov je ranjen u pucnjavi kod hotela "Slavija". Prebačen je iz Urgentnog centra u bolnicu Centralnog zatvora, jer je za njim postojala poternica.

U zatvoru je bio do decembra 1992. Ponovo biva ranjen na Zvezdari 7. oktobra 1993, ali se nikada nije saznalo ko je tad pucao. Petkov je odbio da policiji opiše šta se desilo i ko su "pucači", što se tumačilo njegovom željom da se osveti.

Petkov je stasao sa generacijom prestupnika koji su "zanat" pekli osamdesetih godina po zapadnoj Evropi, kada je jugoslovonesko podzemlje drmalo. Giška, Jusa, Arkan, Beli, Majmun, Ašanin…- svi iz tih "zlatnih vremena kriminala" uglavnom su ginuli od metka.

I voždovački gang, kome je Petkov pripadao, desetkovan je ubistvima. Poslednjih deset godina živeo je u Kaluđerici u Ulici narodnog heroja Zorana Maksića, povremeno je odlazio u rodnu Surdulicu, ili Leskovac, posebno kada je osećao opasnost. Povukao se iz "krupnih stvari", a među upućenima se šuškalo da se odao raznim porocima.

Petkov je voleo da priča sa novinarima, ali nikada nije dozvolio da to pređe u estradu. Umeo je da kaže kako klinci ništa lepo ne mogu da očekuju od kriminala. "Sve je to paćenje, foliraža"- govorio je. Čovek sa njegovim iskustvom znao je, nesumnjivo, šta je kriminal.

Bila je nedelja, 15. decembar kada mu je pozlilo. Prebačen je na VMA, gde je ubrzo izdahnuo. Tako je okončana poslednja "velika priča srpskog kriminala". Ove novije "priče", završavaju mnogo brže.

(Espreso.co.rs / Glas javnosti)