U JUGOSLAVIJI JE NEKAD POSTOJALA SMRTNA KAZNA: Ovaj advokat iz Novog Sada je zaslužan što je više nema

Yugopapir je portal koji se bavi objavljivanjem vesti iz prošlosti, a koje su danas na neki način aktivne. U ovom broju, oni su preneli priču iz 1988. godine a u kojoj se jedan novosadski advokat zalagao za ukidanje smrtne kazne.

Februar 1988: Novosadski advokat Veljko Komlenović stigao je do penzije, ali nije prestao da dokazuje da bi način izvršenja smrtnih kazni trebalo da se menja. Zbog osuđenika, ali i zbog izvršitelja. Zar nije humanije da to obavlja medicinsko osoblje nekom injekcijom ili da se izvršenje kazne prepusti samom osuđeniku? – pita se on. I sve dokazuje sudbinama egzekutora koje opominju.

Život je tako hteo da Veljko Komlenović u svom životu goni, tuži i brani kriminalce. Posle rata radio je u SUP-u, potom bio tužilac, a krajem radnoga veka skrasio se kao advokat u Novom Sadu. Zaposlenja su se menjala, stigao je ovaj advokat i do penzije, ali nikada ga nije napustila ideja o ukidanju smrtne kazne.

Pripada redu okorelih abolicionista i s najvatrenijim zagovornicima te ideje pokušao je sve i svašta. Pokretali su osnivanje udruženja u nekoliko navrata kako bi organizovano delovali po programu, sa svim potrebnim statutima i materijalnim sredstvima, koja su potrebna za jedno udruženje. Ali nije išlo. Poslednji pokušaj grupe abolicionista na čelu s dr Ivanom Jankovićem, među kojima je bio i Komlenović, proglašen je neustavnim.

Borba za ukidanje smrtne kazne stajala je Veljka Komlenovića i akademske titule. Nije magistrirao iz svog rada, koji je uvelike potkrepljivao razloge ukidanja smrtne kazne (nije htio izbrisati nekoliko “spornih rečenica”). Prihvatljivije mu je bilo da se odrekne titule magistra nego jedne rečenice i svog uverenja ispisanog u tom radu.

-Za smrtnu kaznu i protiv nje uvek će se naći dovoljno razloga. Ja sam tragao za razlogom više protiv smrtne kazne. Taj moj razlog više bila je činjenica da smrtna kazna ostavlja psihičke i traumatske posledice na osobe koje je izvršavaju ili prisustvuju izvršenju, i to trajne posledice koje su u nekim primerima i tragične. Posle rata smrtne kazne su izvršavale dve ili jedna osoba, a kasnije se taj broj izvršitelja povećao na osam policajaca pokraj kojih izvršenju prisustvuju još četiri službene osobe- kaže Veljko Komlenović.

Taj novosadski advokat u penziji latio se zaista velikog posla, jer je godinama tragao za ljudima koji su izvršavali smrtne kazne. Nalazio ih je u penziji (prevremenoj), bolnicama, ludnicama, u kafanama kao hronične alkoholičare, ljude nesređenih porodičnih prilika, rastavljene, odvojene od dece, jednom rečju “na dnu života”.

Iz te tužne galerije likova Veljko Komlenović je izdvojio dva primera. Svojevremeno je na jednom seoskom putu ubijen čovek. U prvi mah niko nije znao za motiv ubistva jer se sve dogodilo pod čudnim okolnostima. Čovek je išao seoskim putem, pristupio mu je drugi i zatražio vatre da pripali cigaretu. Umesto šibica, ovaj je izvadio nož i ubio slučajnog prolaznika. Kao advokat, Veljko Komlenović je razgovarao s porodicom optuženoga i saznao o čemu se radi.

Za vreme rata taj čovek je Nemcima krao hranu, odeću i obuću i to pripisivao kao svoj deo u borbi protiv neprijatelja. Posle rata njegovom ulicom su partizani sprovodili zarobljenog okupatorskog vojnika. Čovek iz naše priče želeo je da dokazaže svoju privrženost novoj vlasti i počeo je da tuče zarobljenika. Neko mu je dao oružje i predložio da ubije zarobljenika. On je to i učinio. Kasnije je njegova profesija bila – izvršitelj smrtnih kazni.

Do penzije on je izvršio više od sto takvih kazni, i to uvek na isti način – pucajući u njih. U penziji su počeli njegovi mučni dani. Sanjao je ubijene. Kad mu je na putu pristupio čovek i zatražio šibice da pripali cigaretu, latio se noža i ubio nedužna čoveka, a advokatu Veljku Komlenoviću obrazložio je to rečima:

-Ne znam šta mi bi. U tom času sam hteo da vidim kako teče krv.”

Druga priča govori o čoveku koji je bio miran i povučen. U svojoj sredini poštovan, pa i omiljen. Uživao je i on u penziji, ali gotovo niko nije znao kako ju je zaradio. I on je izvršavao smrtne kazne, čuo je, ili pročitao negdje, da se Veljko Komlenović, tada načelnik Javne uprave unutrašnjih poslova, bori protiv smrtne kazne i zatražio je kod njega prijem. Veljko Komlenović našao je za njega vremena ne znajući šta će mu ovaj ispričati.

-Kad je izgovorio prve reči, briznuo je u plač- priseća se Veljko Komlenović.

-Kad se smirio, ispričao je užas u kojem se nalazi. I njemu u san dolaze umoreni. Nakon stanovitog vremena čovjek iz ove priče više nije ni spavao. Viđali su ga kako i danju i noću dugo šeta oko grada. A jednoga dana izvršio je samoubistvo u vinogradu.- rekao je on.

U svom traganju Veljko Komlenović se nije sretao samo sa ljudima koji su sami izvršavali smrtnu kaznu, već i s onima što su izvršenju učestvovali i tu su rezultati traganja doneli porazne spoznaje.

Iako osam policajaca koji pucaju navodno ne znaju ko je ispalio pravi metak, svaki od njih misli da je to on učinio. Sretao se i sa sudijama koji su izricali smrtne kazne i izvršenjima prisustvovali. Malo ih je, kako kaže Komlenović, koji su izrekli dve smrtne kazne i ostali i dalje “krivičari”. Već nakon prve beže od tih poslova.

U ratnim strahotama Veljko Komlenović nalazi temelj ove svoje ideje. I sam je prisustvovao izvršenju smrtne kazne nad jednim svojim klijentom. Kako život režira neverovatne stvari, ni njemu nije ostao dužan. Upravo zbog svog stava prema smrtnoj kazni Veljko Komlenović je želeo da izbegne prisustvovanje tom izvršenju. Saznavši da će njegovom klijentu biti rečeno da mu je žalba za pomilovanje odbijena i da će kazna biti izvršena dan posle toga, Veljko Komlenović je imao želju da ga još jednom posjeti i u razgovoru mu je pružao lažnu nadu da će možda biti pomilovan kao i da ima poslednju želju ako do nje dođe. Rastao se sa svojim klijentom misleći da ga više nikada neće videti, ali ne…

U neko doba u kuću mu banuše policajci i rekoše da je njegov klijent izrazio poslednju želju da upravo on prisustvuje izvršenju kazne. Uputio se ponovo do svoga klijenta, a ovaj ga dočekao rečima: “Želio sam da dođete, da se imam na koga osloniti, bit će mi lakše.”.

-Kada smo takvo društvo i kad još uvek ne pristajemo ni da govorimo o ukidanju smrtne kazne, moji predlozi se sada svode na to da se smanji broj ljudi koji prisustvuju izvršenju smrtne kazne. Pre svega pitam: trebaju li izvršitelji kazne biti policajci? Predlagao sam da to obavlja zatvorski stražar. Zar to ne bi mogao biti neko od medicinskog osoblja koji bi nesretniku dao neku injekciju ili, na kraju, zašto se to izvršenje ne bi prepustilo samom okrivljenom? Način kako će to izvršiti neka se odredi. Za to ima potvrda i u istoriji. Sokrat i Seneka, recimo, sami su nad sobom izvršili smrtne kazne. Ostavljen im je otrov da ga popiju.

Prema vojnom zakonu stare Jugoslavije, nastavlja Komlenović, na sličan su način izvršavane smrtne kazne. Onome ko je bio osuđen na smrtnu kaznu ostavljen je pištolj da se ubije. To su primeri iz istorije, a njegovo istraživanje i susreti ss tim nesretnim ljudima koji su posle rata izvršavali smrtne kazne ili prisustvovali njihovom izvršenju dovoljno je upozoravajuće da bi trebalo nešto učiniti.

-Sudbine tih ljudi opominju-kaže Veljko Komlenović, koji ne odustaje od svoje ideje i prijedloga nadajući se da će možda u neko vrijeme oni biti stvarno razlog više za ukidanje smrtne kazne.

BONUS VIDEO:

TREBALO JE DA SNIMI DUET S KARLEUŠOM, A SADA SE OGLASILA POVODOM PO*NO SKANDALA: Osuđujem osvetničku po*nografiju!

(Espreso.co.rs / Yugopapir)