OTAC ME JE UBIJAO OD BATINA, TUKAO ME JE TOLIKO DA JE ČAK I MAĆEHA PLAKALA! Jeziva ispovest koja je potresla Srbiju

"Otac me je toliko tukao da se i maćeha rasplakala". Ovaj iskaz malog dečaka samo je jedna u nizu iskrenih i potresnih ispovesti maloletnika iz ustanova socijalnog rada, objavljenih u knjizi "Pozdravi nekog" psihologa Budimira Nešića i Vesne Ognjenović.

Knjiga "Pozdravi nekog" je stvarana pre skoro 50 godina u Zemunu, a svoje prvo izdanje ugledala je 1972. godine.

Materijal za ovu knjigu sakupljen je redovnog rada autora na radnim mestima psihologa u Centru za socijalni rad - Zemun i Prihvatilištu za decu i mlade Beograd (obe ustanove su socijalne i tretiraju probleme počev od socijalne ugroženosti do najtežih slučajeva maloletničkog prestupništva)

Ljudske priče, sudbine, tihi vapaji za nedostajućom nežnošću, neobična poimanja ljubavi i iskonska potreba za pripadanjem sami su ispisali stranice ove knjige:

"Majka je bila ovde da me poseti i kaže: Ako ne budeš dobar, vodiću te kući", dečak, 9 godina.

"To su tihi glasovi koji se jedva čuju i bivaju zaglušeni onim preglasnim", rekla je pre nekoliko godina autorka Vesna Ognjenović.

A ovo su samo neke od dečijih ispovesti u pomenutoj knjizi:

„Ne valja mu (ocu) što voli da se tuče i što pije mnogo. Ali kad se lepo obuče, kad veže mašnu i kad se obrije – da vidite vi kakav je to čovek”

"Mama me prevarila, rekla je da će i mene da vodi u Nemačku i do poslednjeg dana sam živeo u nadi. Jednog dana mi se spremili i ja spakovao sve. Onda me deda poslao po taksi kod Vukovog spomenika. Ja izaberem najlepšeg, jedva šofer pristao. Mama i sestra već bile pred kapijom kad smo ja i taksi došli. Moje stvari zaboravile i ja otrčim da ih uzmem. Kad sam se vratio, nema nikog, samo moj deda plače pred kućom. A ja sve mislio da on nema suza", dečak, 9 godina u noći između 20. i 21. septembra 1970. godine pronađen na pijaci Zeleni venac kako spava ispod tezge.

"Ja moram da odem čujete li moram u meni za mene života nema vi tugu ne poznajete, a ako ikada zaželite da je upoznate zavirite mi u dušu", devojčica, 17 godina dva puta pokušala samoubistvo i kao hitan slučaj primljena na psihijatrijsku kliniku.

"Parkovi su najbolji na svetu zato što nemaju ćoškove kao sobe", devojčica, 8 godina.

"Očuh ima svog sina, mama ima ovog najmlađeg, a mene nema niko"

"Kada sam bio mali, moj život je bio bedan. A kad sam porastao i bednoća je porasla", dečak, 16 godina, višestruki recidivista, "O ocu ne želi da razgovara. Kaže: ostavio me je kad sam imao 3 meseca, jeb*m mu dušu njegovu".

(Espreso.co.rs)