HTEO SAM DA UMREM, TUKLI SU ME 3 PUTA DNEVNO DO KRVI! Ispovest čoveka koji je preživeo mučenje OVK terorista

- Iako sam očekivao da sa mnom kontaktira neko iz Specijalnog suda za ratne zločine koje su počinili pripadnici OVK na području podujevske opštine, odnosno tzv. ''Lapske grupe’’, mene kao prvog Srbina kidnapovanog na ovom području niko ništa nije pitao. Nisu me pozvali ni da dam izjavu o mukama koje sam istrpeo tokom zarobljeništva koje je trajalo 56 dana'.

Ovim rečima, Milovan Stanković iz okoline Prokuplja, nekadašnji šumar u Podujevu, u ispovesti ističe revolt što ga niko nije pozvao da svedoči o zlodelima onih koji su ga kidnapovali i mučili na više lokacija na planini Bajgori nadomak Podujeva.

Iako je svojevremeno pre međunarodnim sudijama Unmikovog suda dobio presudu kojom su vođe OVK u regionu Podujeva Ljatif Gašij, Rustem Mustafa i Nazif Mehmeti osuđeni na višegodišnje kazne zatvora, Stanković ne krije sumnju u pomenuti sudski postupak i njihovo služenje zatvorskih kazni.

- Iako su u sudskom veću bile međunarodne sudije, niko nije preterano obraćao pažnju na moje svedočenje. A sedam puta sam odlazio na suđenje u Prištinu, koje je završeno presudom 2. oktobra 2009. godine. Ja sam presudu dobio tek posle godinu dana, jer nisam mogao da priuštim advokata, tako da je čitav sudski proces izgledao, blago rečeno, jednostrano - dodaje Milovan.

Milovan se s teskobom seća:

- Oko pola pet popodne 2. avgusta 1998. godine, kada sam bio na kontroli terena u mestu zvanom Dobre vode na putu od Podujeva prema Kosovskoj Mitrovici, kidnapovala su me šestorica pripadnika OVK u maskirnim uniformama sa fantomkama na licima, vezali mi ruke i oči i oduzeli oružje koje sam nosio zbog kontrole terena, odnosno posla koji sam obavljao.

To je, svedoči sagovornik, bio početak torture. Odveli su ga u betonski bunker, koji je ličio na kavez za životinje, u kojem je proveo prvih dvadesetak dana. Izvodili su ga tokom dana na ispitivanje - u nekoj sobi oko njega su bili raspoređeni pripadnici OVK koji bi svako pitanje propratili udarcem kundakom, nogama ili bilo čime drugim.

Uglavnom su me ispitivali o tome koga imam u srpskoj policiji, ko me je poslao da ih špijuniram i tako dalje. Posle bunkera, odveli su me u nekakve prostorije u selu Bare, gde je usledilo petnaestak dana mučenja i gde su me tukli po tri puta dnevno, sve dok ne bih bio obliven krvlju - priča Milovan.

Mučenje je nastavljeno u zatvoru u Bajgori, u ruiniranim prostorijama nekadašnje zemljoradničke zadruge gde je bilo zatočeno i više od desetoro Albanaca. Jednog od njih su motkama pretukli nasmrt.

- Mene su najžešće tukli 21. avgusta. Tog datuma se sećam jer je tada bio unukov rođendan. Tada sam samo poželeo da me nema, da nestanem sa lica zemlje, jer sam znao da moja porodica nema novca da eventualno plati moje izbavljenje.

Ono je usledilo posle 56 dana, od ljudi čija imena ne želi da kaže, ali naglašava:

- Tome su doprineli i pošteni Albanci, koji su posvedočili i potvrdili da sam čestito obavljao svoj posao i da nikoga nisam maltretirao - zaključuje Milovan.

Bio je potom primoran da ide na višegodišnje lečenje, a potom i u prevremenu penziju.

Jedina, bar delimična, satisfakcija posle svega što je preživeo, bila bi mu, kaže, pravedna kazna za njegove mučitelje.

(Espreso.co.rs/Novosti)