MLADI BRAČNI PAR JE POGINUO KOD GOLUPCA: Samo sat vremena pre dogodilo se nešto što svima treba da bude ZA NAUK!

Šta je sreća i šta je zapravo najvažnije u životu, u svom novom postu objasnio je doktor medicine Vladimir Đurić, koji je i ovog puta naterao Srbiju da se zamisli čemu to stremimo i koliko nam je zapravo potrebno da budemo srećni.

Post prenosimo u celosti:

- Otac se grli sa kumom… onako kako se to radi u prvim godinama kumstva u SrbijI. Kuma se cmače sa kumom i hiljadu puta ponavlja da nije trebalo toliko hrane da im spakuje i da je preterala sa poklonima za decu… Kumče je na telefonu, normaln, kumica mazi domaćeg džukca ispred zgrade, sa kojim se sprijateljila za ovih par dana koliko su bili u gostima kod kumova..

Otac, glava porodice, izdaje naredbu i svi sedaju u karavan kupljen pre 6 meseci, preko oglasa za hiljadu i sedamsto eura, od osmog vlasnika, ljutu mašinu koja je dokazala svoj kvalitet, doduše par godina (deceniju) i par stotina hiljada (možda i milion) kilometara pre…

Svi zauzimaju svoja mesta: otac i majka napred, deca pozadi. Otac ulazi u ulogu profesionalnog vozača, namešta navigaciju, telefon i cigarete, majka ulazi u ulogu stjuardese: proverava da li su svi bezbedno uvezani i da li nekome nešto treba i kreću, ka Kladovu. Nakon vikenda provedenog u Beogradu… srećni i puni utisaka… sa kesama punim radosti…

Polako kreću i spuštaju se ka Autokomandi iz pravca Marakane… nizbrdica je i otac polako pritiska kočnicu, kao i uvek polako i bezbedno vozeći, prilagođavajući brzinu uslovima na putu, međutim, ovaj put se čuje samo neki kratki zvuk pucanja i u jednom trenutku se oseća prestanak sile kočenja. Majka traži u torbi „slatkiše za put“, ćerka između prednjih sedišta posmatra majčinu potragu, sin je i dalje na youtubu, otac se izbezumljuje, lupa nogom o pod sa kočnicom i dalje se ništa ne dešava, pokušava da manevriše i da šalta, povlači ručnu, ali neminovnost je da će udariti u nešto… Nizbrdica i zakoni fizike su neumoljivi. Viče „udarićemo, držite se“… Izbor pada na ogradu od parka, otac prislanja auto o nju i uz blagu pomoć (neispravne) ručne kočnice, zaustavlja auto…

Majka i deca su izbezumljeni, od neprijatnog zvuka grebanja metala i naglog udarca… Ćerka plače, sin je čak stopirao klip i podigao glavu da vidi šta se dešava. Majka gleda da li su svi dobro, otac je već napolju, šutira točak, procenjuje štetu, besan je, proklinje Mikija iz Užica i njegove reči „ja sam to redovno servisirao, auto je kao čaša, kočnice su ti nove, jesenas sam ih zamenio“… Proklinje sudbinu, prosečnu platu, državu i Boga… Pita se dokle će bre da ih tera maler i dokle će da životare i da presipaju iz šupljeg u prazno…

Sat vremena pre toga, iz Kladova polazi limuzina nemačke proizvodnje, tri godine stara, što se kaže „u fulu“ kupljena, čim joj je vrednost pala u razumne okvire. Od prvog vlasnika, još u garanciji, tablice su strane, auto je uglancan i kreće na put ka Beču. To je bilo to od uživanja za ove praznike, sada je potrebno otplatiti ga i zaraditi za unuke i muziku…

Mladi bračni par, Austrijanaca srpskog porekla sedi napred, sluša domaću muziku, auto prede, krivine uz Dunav se nižu jedna za drugom… Od Donjeg Milanovca su videli tri automobila… Muž dodaje gas, vreme je da testira taj ponos Ingolštata i simbol njegovog uspeha u životu. Žena menja stanice na radiju i podešava klimu u svom delu kokpita... Muž razmišlja kako će mu nedostajati ovaj vazduh, Dunav, hrana i muzika… Ali kako bar može sebi da priušti ovakav auto i kako voli da vozi i da ga gledaju sa poštovanjem dok pretiče…

Odjedanput, izlazi iz krivine i primećuje ogromnu stenu, nasred puta… Prokleti odron! Pokušava da zakoči! Pale se sve one skraćenice za bezbednost na kolima, međutim put je klizav, sa brda se baš tu sliva kišnica… Fizika je neumoljiva… Proklinje u sebi dan kad je seo za volan i kad je kupio ovo čudo od auta… Žena vrisnu… Čuje se zvuk lomljave bankine, kratka tišina, glasni pljusak vode i onda ništa… Tišina i mrak…

Porodica se vraća kod kumova… ostaće do sutra dok se auto ne popravi. Ženski deo je u kuhinji uz crno domaće vino pričaju o celulitu, njihovim muževima, životnim planovima i Tasosu… Miriše novostavljena pita iz rerne… Kumica je sva musava od oblandi spakovanih za nesuđeni put… Muški deo je u dnevnoj sobi uz viski i sok od borovnice gledaju sport na tv-u i glasno komentarišu: stanje u srpskoj košarci, automobilskoj industriji i globalno otopljavanje…

Na kajronu izlazi vest - stravična saobraćajna nesreća dogodila se pre pola sata na magistralnom putu Donji Milanovac-Golubac, dvoje poginulih, uzrok nesreće: neprilagođena brzina i veliki odron na putu uzrokovan jakom kišom…

Kumovi se pogledaše... "Pa da li je moguće… Sunce ti... Hej… Ženske, jeste li čule šta se desilo?" Sipaše još po turu, nazdraviše, uz osmeh i zahvalnost svako svom Svecu i zarekoše se kako će od večeras manje kukati za onim što nemaju, a biti više zahvalni na onome što imaju…

I kako će se fokusirati na prednosti, a ne na nedaće. Stavljati akcenat na dobre, a ne na loše stvari… I zaključiše kako se nikad ne zna šta je sreća a šta nesreća i kako sve zavisi od načina gledanja na realnost, od načina razmišljanja, a ne od realnosti same po sebi…

I nastavljaju, sad već pod gasom, sa neoborivim dokazima u prilog te Stare Teorije…

"Jel se sećaš ti koliko sam ja jurio onu Jelenu… Koliko bih se samo zaje*ao da sam je stigao…Sad mi je sa mojom Sneškicom raj", "Sećaš se kad nisu hteli da mi daju ugovor za stalno…Koliko su me maltretirali… Eno propade ta firma, a vidi mene sad… Ma idi, ne bih se vratio da me mole", "Znaš ono što me je žigalo ispod rebara… Operisao sam na vreme i sad sam miran" … "Znaš ono oko čega sam se toliko sekirao… To se na kraju nije ni desilo, sve se sredilo"…

I na kraju povedoše priču o Starim Istinama, koje svi znaju, negde u dnu glave, samo ne primenjuju baš često i na sebi…

Kako "nikad ne znaš zašto je to dobro" i kako "Bog ponekad zatvori vrata ali otvori prozor"…

I kako "je najvažnije da smo mi živi i zdravi"…

(Espreso.co.rs/ Alo)