UPERIO MI JE PIŠTOLJ U GLAVU, GURNUO NIZ STEPENICE, PRETIO DA ĆE UBITI PSA: Stravična priča žene koju je muž svakog dana TUKAO ledi krv u žilama!

Nasilje nad ženama u Srbiji odnosi svake godine dosta žrtava i predstavlja gorući problem našeg društva, ali i celog Balkana.

Lista odgovornih za ćutanje je velika, počevši od često spore reakcije policije i odgovornih organizacija, preko porodice i okoline žrtve, mišljenja da je razgovor na tu temu degutantan izvan okvira kuće, pa i do usađene floskule da je sve ono što se dešava između partnera njihova lična stvar, da je šamar "ponekada opravdan".

Prema nekim istraživanjima, sve više mladih pribegava nasilju u vezama, što čitavu ovu priču stavlja na vrh problema sa kojim se kao društvo moramo izboriti.

U svom statusu na Fejsbuku, Ljiljana Raičević, predsednica organizacije Sigurne ženske kuće, podelila je traumatično iskustvo partnerskog nasilja, koje je, kako stoji u statusu, započelo par dana pre venčanja.

Ovo je njen status:

Prvi put me fizički napao pet dana pre našeg venčanja. Bilo je sedam ujutro, ja sam još bila u spavaćici. Bila sam za računarom, pokušavala završiti članak i iživcirala sam se. On je moj gnev iskoristio kao povod da stavi obe ruke oko moga vrata i stisne ga tako čvrsto da nisam mogla ni disati ni vrištati, pa je tako me držeći nekoliko puta udario mojom glavom o zid. Pet dana kasnije, deset masnica na mom vratu taman je izbledelo, ja sam obukla majčinu venčanicu i udala se za njega.

Uprkos tome što se dogodilo, bila sam uverena da ćemo živeti srećno do kraja svojih života jer sam ga volela, a i on je mene toliko voleo i bilo mu je tako silno žao. Jednostavno je bio pod velikim stresom zbog venčanja i zbog činjenice da ćemo postati porodica. Bio je to izolovani incident i nikada me više neće povrediti.

No, dogodilo se još dvaput na medenom mesecu. Prvi put, vozila sam se u potrazi za zabačenom plažom i izgubila se, a on me šakom udario u glavu tako jako da sam drugom stranom nekoliko puta udarila u staklo prozora na vozačevoj strani. Zatim je, nekoliko dana posle, vraćajući se s medenog meseca, bio iživciran gužvom na putu, pa mi je bacio hladni hamburger u lice. Nastavio me tući jednom do dva puta nedeljno tokom sledeće dve i po godine našeg braka.

Bila sam u zabludi misleći da sam jedinstvena i jedina u takvoj situaciji.zapravo nas je bilo jako puno.

Zašto sam ostala s njim? Odgovor je jednostavan. Nisam bila svjsna da me zlostavlja. Iako mi je uperio napunjen pištolj u glavu, gurnuo me niz stube, pretio da će nam ubiti psa, izvlačio ključ iz motora dok sam vozila autoputem, istresao mi kafu na glavu dok sam se oblačila za razgovor za posao, nikad se nisam videla kao zlostavljanu ženu. Umesto toga, mislila sam da sam veoma snažna žena koja voli jednog teškog muškarca, kao i da sam jedina osoba na svetu koja mu može pomoći da pobedi svoje demone.

Drugo pitanje koje svi uvek postavljaju: zašto jednostavno ne ode? Zašto nisam otišla? Mogla sam otići u bilo kojem trenutku. Za mene je ovo najtužnije i najbolnije pitanje koje ljudi postavljaju jer mi žrtve zlostavljanja znamo nešto što vi obično ne znate: užasno je opasno napustiti zlostavljača jer je zadnja faza ponašanja zlostavljača ubistvo žrtve. Preko 70% ubistava uzrokovanih porodičnim naslijem dogodi se nakon što žrtva prekine vezu, nakon što se izvuče jer tada zlostavljač više nema šta izgubiti. Druge posledice uključuju dugotrajno vrebanje i uznemiravanje, čak i nakon što se zlostavljač ponovno oženi; zatim uskraćivanje finansijskih sredstava i manipulacija sudskim službama u svrhu zastrašivanja žrtve i njene dece koju sudije redovno prisiljavaju da provode vreme bez nadzora s čovekom koji je tukao njihovu majku. A mi još uvek pitamo, zašto jednostavno ne ode?

Ja sam uspela otići zbog jednog, zadnjeg, sadističkog premlaćivanja koje me konačno osvestilo. Shvatila sam da će me muškarac kojeg sam toliko volela ubiti ako mu to dopustim. Zato sam prekinula ćutnju. Rekla sam svima: policiji, komšijama, prijateljima, porodici, potpunim stranicma.

Obično imamo stereotipnu sliku o žrtvama kao protagonisticama groznih naslova u novinama, kao autodestruktivnim ženama, oštećenom robom. Pitanjem "Zašto ostaje s njim?" neki zapravo žele reći: ";Sama je kriva kad je ostala." kao da se žrtve namerno zaljubljuju u muškarce koji ih žele uništiti.

Trenutno možda mislite: "Ovo je fascinantno." Ili možda "Kako je bila glupa", no ja sam zapravo celo ovo vreme govorila o vama. Obećajem vam da ima ljudi koji me trenutno slušaju, a koji su trenutno zlostavljani, ili su bili zlostavljani kao djeca ili su i sami zlostavljači. Žrtvom nasilja može postati vaša kći, sestra ili najbolja prijateljica.

Ja sam svoju poremećenu ljubavnu priču uspela prekinuti tako što sam prekinula ćutnju. Danas još uvek prekidam šutnju. Na taj način nastojim pomoći drugim žrtvama, a to je i moja završna molba upućena vama. Govorite o onome što ste doživjeli Zlostavljanje uspeva samo u tišini. Imate moć prekinuti zlostavljanje u porodici jednostavnim ukazivanjem na njega. Mi žrtve trebamo svakoga. Trebamo da svako od vas razume tajne porodičnog nasilja.

Ukažite na zlostavljanje tako što ćete o njemu razgovarati sa svojom decom i kolegama, svojom porodicom i prijateljima. Prikažite one koji su preživeli nasilje kao divne ljude sa sjajnom budućnosti. Prepoznajte rane znakove zlostavljanja i savesno intervenišite, umanjite ga, pokažite žrtvama siguran izlaz. Zajedno možemo učiniti svoje postelje, zajedničke stolove i porodice oazama mira i sigurnosti kakve bi i trebale biti.

(Espreso.co.rs/Blic.rs)