DEVOJKA DEČJEG LICA I LOKALNI HITLER SEJALI SU SMRT U BRČKOM: Krvnici su ovim metodama ubijali MUSLIMANE i HRVATE! (FOTO) (VIDEO)

Ubica, Goran Jelisić je bio kukavica, kojoj je bilo draže da koristi pušku za ubijanje nenaoružanih civila nego za vojna dejstva. Tako su ga opisivali preživeli iz logora "Luka" u Brčkom.

Goran Jelisić, prozvan kao lokalni Hitler je bio komadant logora "Luka" u kojem je mučio i ubijao "ustaše" i "balije". Kako su bivši zatvorenici svedočili, voleo je da puši svoje cigarete dok ubija. Išao je do kvote od 200 ljudi, ali je bio nervozan kada je stao kod broja 175, kažu svedoci.

Među ljudima koji su bili mučeni su i Husein Kršo i Hajrudin Muzurović. Ljudi pokupljeni sa posla, natovareni kao samar i dovezeni u logor. Jelisić ih je gledao površno. Za dobrodošlicu su dobili dva udarca preklopnim kundakom „škorpiona“.

"Sad ćete biti strijeljani“, saopštavao im je lokalni Hitler, dok je uz njih privodio još desetak ljudi. "Ja imam običaj pucati sa leđa u potiljak, a ako neko preživi, ide na šaht, dok ne iskrvari. To su moja pravila. Ni vi niste ništa bolji,“ govorio je krvnik.

Husein Kršo i Hajrudin Muzurović su se u smrti pridružili stotinama svojih sunarodnika.

Iskričave misli zatvorenika je prekinuo Jelisićev smeh. Valjda je izbrojao još desetak mrtvih. Dakle 185. Falilo mu je još 15 ljudi za njegovu kvotu. Kvotu monstruma kome je sistem zločinački dozvolio da se igra. U toj poteri za kvotom dokidanja u sistemu logora "Luka“ prošlo je oko 3.500 ljudi, a pobijeno je nekoliko stotina civila.

Goran Jelišić nije "radio" sam. Društvo mu je pravila Monika Ilić Karan. Ona je bila zadužena za probijanje podrebrice muškarcima krhotinama pivskih flaša i odsecanje penisa. Čitave litre krvi je uz jauke prosula, a kesu penisima nakupila. Pa se smejala. Do neba, dok su ljudi ćutali i velikom Bogu se molili.

Prema opisima preživelih, ona je zatočenicima bukvalno kukama vadila oči i čupala grkljane! "Radila je ono što niko ne bi radio u onim godinama. To je devojčica koja je imala samo ime žensko. To nije bila žena, to je monstrum bio. Jer takvih ljudi je malo. Da li je to nadareno ili upućeno, ili je ne znajući sve radila?", pita se Džafer Deronjić, bivši zatočenik iz logora Luka.

Logoraši su prozvali Moniku monstrumom dečjeg lica, jer je u vreme činjenja zločina imala samo 17 godina. Ona je brutalno pretučenim logorašima sipala kiselinu po ranama. Logoraš Alija Mujić, ranije dajući iskaz, opisao je i brutalno ubistvo mladića od dvadesetak godina.

Dok smo sedeli u hangaru, ušla je Monika s dva mladića. Imali su po flašu piva u rukama. Kada su oni ulazili, morali smo svi ustati i pozdraviti ih četničkim pozdravom. Kada je popila pivo, razbila je flašu i prvom mladiću koji je bio do vrata grlićem je rasparala stomak - potresno je Mujićevo svedočenje. R.B.- 01, zatvorenik logora Luka svedoči:

“U jednom od hangara logora Luka ostalo je nas deset. Četnici nisu ništa hteli govoriti, ali smo pretpostavljali da će se nešto gadno dogoditi. Isterali su nas sve van, naredivši nam da skinemo ono malo traljave odeće sa sebe i počeli nas tući. Jedan mi je rekao da se ne bojim, jer će nas te večeri pobiti. Nakon pet minuta došla je Monika i rekla mi da se obučem i odem u hangar. Ostali su ostali. Čuo sam jauke, onda i pucnje. A nakon toga i čudesan Monikin smeh. Pokušao sam zaspati, ali nisam uspeo. Sutradan je došla Monika, ta devojka-monstrum, rekla mi da odem pokupiti mrtve iza hangara i da se vratim. Otišao sam iza hangara i ugledao ljude bez očiju, nogu, ruku, i drugih delova tela. Pogledao sam okolo. Nigde nikoga nije bilo. Nisam oklevao. Skočio sam u Savu i zaplivao, tako sam uspeo prebeći na hrvatski deo obale u Gunju.”

Inače, Monika Simeunović rođena je, pretpostavlja se, 1974. godine u Brčkom, kao vanbračna kći Vere Simeunović i Bore Ilića. Monikina majka Vera Simeunović, inače Mađarica, s devojačkim imenom Elizabeta Marženka, vodila je tokom rata ozloglašenu kafanu-bordel Westfalia, u kojoj su seksualno zlostavljane devojčice i žene bošnjačke i hrvatske nacionalnosti.

Monika se 1996. godine udala za Željka Karana iz Bosanske Dubice, s kojim ima sina. Nebojša Stojanov i Željko Karan su se poznavali i bili u dobrim odnosima. Nakon što su obojica nekoliko godina bili u braku, zamijenili su žene. Monika je otišla Nebojši, a njegova žena preudala se za Željka. Iako je za Monikom Simonović bila raspisana međunarodna poternica, ona je godinama bez problema prelazila granicu između BiH i Srbije i posećivala porodicu i nevenčanog supruga Nebojšu Stojanova, u selu Jošik kod Bosanske Dubice, gde je pod lažnim imenom Nataša Stojanov, boravila s Stojanovim.

Celo selo znalo je o kome se radi i često su je viđali u kući. Pretpostavlja se da je neko od meštana Jošika za određenu finansijsku nagradu otkucao Moniku. Uhapšena je nakon praćenja telefonskih poziva u kući u kojoj je živela u vanbračnoj vezi sa Nebojšom i detetom.

Lokalni Hitler i Monika su pokazali veliku invetivnost kada je u pitanju ubijanje. Izvodili su zarobljenike ispred svog automobila i naređivali im da trče oko auta. Ljudi, ogoljeni i odstranjeni od svoje ljudskosti, poput kakvih kućnih ljubimaca, pod budnim okom naoružanih stražara, trčali su oko kola. A onda, u jednom momentu Jelisić pali farove i ko je osvijetljen, pogađate, biva ubijen. Igra se igrala nekoliko noći. Bošnjaka je bilo manje, a Jelisiću je ostalo još nekoliko dana do 14. maja, kada je trebao otići na ratište.

Ono što je dodatno jezivo u celoj priči je da je Jelisićevu nehumanost iskoristio jedan fotoreporter kako bi se proslavio.

Tako, dok je po Brčkom Jelisić ubijao, u Beogradu, u Klubu književnika, pojavio se Bojan Stojanović, fotograf-amater, osoba koja je pošto-poto trebala da dođe na naslovne strane. I to ne samo srpskih, nego i svih svetskih medija. Njegov cilj je bio da donese "slike smrti koje svet nije video".

On je platio Jelisiću da ubije te muslimane da bi oni to slikali. U jednoj od poslednjih noći strahovlade monstruma Hitlera-Jelisića u Brčko mu stiže Bojan Stojanović iz Beograda, sa „nepristojnom ponudom“ od 500 maraka. Stvar je, zapravo jednostavna. Hitler je trebao raditi ono što najbolje zna – ubijati, samo ovaj put za novce i pred fotoobjektivom…

Ljudi su držali ruke iznad glave dok su dva nečoveka podešavala „škorpion“ i „Canon“. Pored gradskog hotela „Posavina“, čuo se rafal i par bliceva. Goran Jelisić je dobio 40 godina robije i ne kaje se. Osim za kvotu koju nije namirio.

A fotograf Stojanović je za svoj „poduhvat“ dobio uglednu nagradu World Press Photo.

(Espreso.co.rs)