U OVOM INTERVJUU ŠEF NAJMOĆNIJEG KLANA U SRBIJI REKAO JE NEČUVENO! Reči Sredoja Šljukića Šljuke i danas se pamte!

Šta se desilo u „Fit studiju“ kad je poginula Tanja Nikolić?

- Ona je poginula nesrećnim slučajem, u hodniku, bila je pet metara udaljena od mene. Međutim, čim je upao u klub, shvatio sam da će da puca.

Kako?

- Osetio sam. Odmah sam se skupio da mu smanjim metu. Napad je bio bez povoda, bez razloga. Jednostavno, ludački potez.

- Koga je nišanio? Pa mene, ali zaista mu nisam pružio povoda, ne znam o čemu se radi.

Napadači nisu bezazleno prošli?

- Naravno da nisu...

Kažu da Vas je četiri puta pogodio, ali da Vam je pancir spasao život, od koga se, navodno, ne odvajate ni danju ni noću?

- Hvala što ste me to pitali. Pancir ne nosim. Evo pogledajte. Pa nisam valjda poludeo da ga nosim po ovoj vrućini. Ali valjda te priče nekima nešto znače.

Kažete ne nosite pancir, ali lako Vam je u Vašem klubu gde ste sigurniji od trezora. Nemojte reći da ne nosite ni pištolj? Nedavno sam u novinama pročitao da Vama pištolje u MUP vraćaju kao krpice, da je Vama lako, da imate „dobra leđa“, da Vam je stric visoki funkcioner DB, da ste zapravo zaštićeni?

- Krenimo redom. Prvo, „Taš“ nije moj klub, već klub gospođe Olivere Mirković, supruge ranijeg vlasnika Radeta Mirkovića. Ja sam samo šef obezbeđenja. Ne verujete? Evo, tu je moj advokat i Vaš dobar prijatelj, gospodin Saša Lazarević, papire proverite u njegovoj advokatskoj kancelariji. To što Vam kažem je prava i jedina istina. Otkad sam pre tri i po meseca počeo sa svojim momcima da obezbeđujem klub, ovde se nije dogodio bilo kakav incident. Da je ovde sigurno, možete sami da se uverite. Svake večeri se skupi između 800-1000 mladih ljudi i ludo se zabavljaju. Ko dolazi ovde? Pa mladi i lepi, ali oni koji imaju lovu. „Taš“ je elitni klub, ima elitnu uslugu. Zabava je vrhunska i što je najvažnije – sigurno je. Nema ekscesa, nema incidenata, tuča. Drugo, pištolje mi niko ne uzima, a samim tim i ne vraća. Uostalom, nemam ni dozvolu za pištolj. Zaista, nemam strica udbaša, nemam ni debele veze u MUP, nisam ni saradnik njihov i sve te priče su čista zloba i čaršijsko naklapanje...

Tako je pričao Šljuka u svom prvom intervjuu.

Poginuo je 2002. u atentatu u kojem je na njegov automobil ispaljeno preko 30 metaka iz automatskog oružja.

Dok se Šljukićev "audi" kretao levom trakom mosta u pravcu grada s desne strane im se približio sivi "audi 100", a zatim još jedan automobil koji im je preprečio put. Tada nepoznati napadači su iz sivog "audija" ispalili na Šljukićev automobil oko tridesetak hitaca iz automatskog oružja, najverovatnije "kalašnjikova", posle čega se automobil zakucao u "opel askonu". Kasnijom istragom je utvrđeno da su izvršioci bili pripadnici Zemunskog klana Sretko Kalinić i Mile Luković Kum. O efikasnosti ubica iz Zemuna svedoči i izjava tadašnjeg inspektora koji je rekao da je rafal bio toliko precizan da ukoliko bi se na automobilu zamenila vozačeva vrata bio bi kao nov. Šljukić, koji je upravljao vozilom je na mestu ostao mrtav, dok je njegov brat Zoran, koji je sedeo na mestu suvozača, podlegao povredama u Urgentnom centru. Velibor Ćirović, član obezbeđenja koji je sedeo pozadi, bacio se pod sedište kada je krenula rafalna paljba i tako ostao nepovređen. Napadači su pobegli u pravcu grada a Ćirović je prešao na mesto vozača i izrešetanim kolima ih prebacio do bolnice. Šljuka je bio vođa jednog od najmoćnijih klanova u Beogradu: Zvezdarskog klana. Protiv njega je bilo podneto nekoliko krivičnih prijava ali nikada nije bio hapšen. U policijskim krugovima pričalo se da stoji iza mnogih kriminalnih dela a navodno je svoje "poslove" obavljao samostalno, dok je na ulici imao oko stotinu ljudi. Nigde nije išao bez obezbeđenja. Jedan od njegovih telohranitelja, Veljko Radovanović (tada 21) je ubijen dok je drugi ranjen, 24. septembra 2001. godine oko 15.30 u pucnjavi kod restorana "Tabor" na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Ulice gospodara Vučića. Oni su navodno tada bili sa još petoricom prijatelja u Šljukinom obezbeđenju kada je Zoran Bošković koji je tada imao 41 godinu iz Bijelog Polja na njih ispalio šest hitaca iz automatskog oružja i pobegao niz Bulevar revolucije. Prema saopštenju policije pucnjavi je prethodila svađa i tuča između Šljukića i Boškovića, koji nije nikada uhapšen i za kojim je bila raspisana poternica. Sredoje Šljukić bio je vlasnik je benzinske pumpe u Malom Mokrom Lugu i suvlasnik diskoteke "Taš".

Napadi na Šljuku:Sredoje Šljukić napadnut je i pre nekoliko godina u kafiću kod sportskog centra "Olimp" na Zvezdari, kada je na njega pucao Bane Grebenarević, a tada je poginula i Tatjana Nikolić, koja se slučajno zatekla u lokalu. Nikada nije ustanovljeno od čijeg metka je ona stradala, jer su u ovom obračunu učestvovali i Šljukini drugovi. Grebenarević je ubijen 1996. godine u sačekuši na Bežanijskoj kosi.

Raniji događaji: Iako se govorilo da je Šljuka bio jedan od najvećih reketaša i otimača u Beogradu, iza zatvorskih rešetaka boravio je samo dva puta. I oba puta, vrlo kratko. Upravo zbog toga je i vladalo uverenje da je on jedan od kriminalaca bliskih saradnika DB. U čaršijskim pričama govorilo se da ga štiti jedan visoki Miloševićev funkcioner, zbog sentimentalne veze sa njegovom majkom. Prvi put je zatvoren 1988. godine zbog toga što je tadašnjeg šefa svog "Zvezdarskog klana" Kačara kratežom upucao u noge. Njih dvojica su otišli u Bulevar kralja Aleksandra da pokupe "pazar" u radnjama koje su reketirali. Zbog neke sitne čarke, Šljuka je potegao "kratež", koji je krio ispod jakne (a koji je nosio radi "ubeđivanja" neposlušnh vlasnika radnji), i otpozadi pucao Kačaru u noge. Zbog toga mu je amputirana jedna noga do kolena, posle čega je Kačar ostao težak invalid, i ljuti protivnik Sredoja Šljukića. U CZ-u je Šljuka, zbog ovog dela, proveo nepunih mesec dana. Većina njegovih tadašnjih sobnih kolega bila je iznenađena njegovom galantnošću u kupovanju svakojakih namirnica u zatvorskoj kantini, s obzirom na to da je u gradu važio za velikog ciciju. Ipak, većini je bilo jasno da je ovde reč samo o Šljukinom lukavstvu, i da tom galantnošću zapravo kupuje vlastitu sigurnost, a donekle i poslušnost ostalih zatvorenika. Inače, važio je za veoma plašljivog čovek, a posle pucanja u svog šefa, postao je potpuno paranoičan. Doduše, za njegovu ozbiljnu zabrinutost stvarno su postojali razlozi. Kačar je, posle skoro dvogodišnjeg oporavka, sa štakama pod rukama i "zoljom" na ramenu, krenuo da mu se sveti. Nekoliko puta mu je pravio sačekuše. Jednom je "zoljom" pucao na diskoteku "Taš" koju je ovaj tek bio zakupio. Drugi put ga je na Zvezdari, takođe sa "zoljom" na ramenu, presreo, dok se vozio svojim "poršeom", ali je Šljuka iskočio iz auta i pobegao kroz Zvezdarsku šumu. Trebalo je da prođe nekoliko godina pa da Šljuka uspe da organizuje efikasnu likvidaciju svog progonitelja. Upali su u Kačarevu kuću, pritisli ga jastukom preko glave i ispraznili čitav šaržer iz pištolja sa prigušivačem. Nakon tog brutalnog ubistva, nastupio je period kratkog olakšanja za Šljuku. Ipak, ubrzo su se na njega ostrvili "neki novi klinci iz komšiluka": Mali Bane i Nemanja Ristić su u teretani kod Adžima pucali na njega iz dva pištolja, a sigurne smrti ga je spasio dvostruki pancir. 1993. godine se po drugi put našao iza rešetaka CZ-a. godine, ovoga puta zbog reketiranja i otimanja automobila. Ni ovog puta nije ostao u pritvoru duže od mesec dana. Nije pokazivao nimalo zabrinutosti, jer je očigledno znao da će se moćni prijatelj i "služba" potruditi da se brzo nađe na slobodi. Tako je i bilo. U pritvoru nije ni imao priliku da se nečim iskaže, kako su govorili, "došao pa otišao".

(Espreso.co.rs / Kurir)