JOŠ ČEKAM MOG IVANA, REKLA BIH MU SRCE MOJE! Anin sin je pre 21 godinu propao u zemlju, TU POČINJE NJENA ROBIJA

Dok gleda i ljubi izbledele fotografije nestalog sina, baka Ankici sijaju oči od suza, ali i od pomisli kakav je bio Ivan.

- Dobar i pametan. Divan sin, unuk, otac, muž, brat, prijatelj, sportista... Vredan i pažljiv. Imao je dečje srce i dušu. Bio je pedantan, lepo je crtao, divno pisao. Nema mi ga, a bio je retka osoba, ne zato što je moj sin već je stvarno bio izvanredan – priča neutešna majka.

Ivan je nestao u predgrađu Subotice kada je imao 41 godinu. Rodio se 18. juna 1955. u Kolutu, a trag mu se gubi u predvečerje 14. januara 1996. Baš na Ivanov rođendan, u nedelju, majku je posetio Igor Jurić, osnivač Fondacije "Tijana Jurić" koja je osnovala registar nestalih.

UBIO JE PETORO, A RANIO 21 U MASAKRU KAKAV SRBIJA NE PAMTI: Dobio je 40 godina, a žalio se da je kazna prevelika ZBOG OVOGA!

Sa velikom nadom da će joj ambasador humanosti, kako starica naziva Jurića, pomoći da sazna istinu o sudbini deteta, priseća se prvih dana nakon Ivanovog nestanka. Završio je školu za automehaničara, kasnije radio u subotičkom "Bratstvu" i "Azotari". Bio je golman, a kasnije i trener petlića u Spartaku. Oženio se, dobio sina i ćerku i sa porodicom živeo u Bačkim Vinogradima.

- Kada je snaja obavestila mene i mog pokojnog supruga Matiju da je Ivan nestao, njega nije bilo već tri dana. Na dan nestanka došao je kući sa treninga. Ćerki i još jednoj devojčici dao je "cipiripi" čokoladice, složio plaćene račune, nahranio svinje i otišao kod komšije, vojnog specijalca. Drugi komšija ga je video kako stoji na vratima komšijske kuće. Od tada kao da je u zemlju propao – priča baka Ankica.

Ona kaže da je komšija izjavio da ga je Ivan posetio da ga pita da li mu za Kanadu treba međunarodna vozačka dozvola, ali baka Ankica ne veruje u tu priču. Kaže, njen sin je bio upućen u takve informacije.

Ivanova majka je kucala na mnoga vrata, nema institucije kojoj se nije obratila za pomoć, ali uzalud. Najveću podršku i pomoć daje joj bračni par Marinković, Dane, Ivanov drug iz detinjstva, i njegova supruga Milica. Oni su zajedno sa Ivanovim roditeljima za 20 godina prešli kilometre i kilometre, do Zadra i drugih gradova bivše SFRJ, da bi proverili svaku informaciju koja je stizala do njih.

- Nikada me iz policije nisu pozvali, a mi smo zvali, odlazili i satima čekali. Čuli smo i komentare da smo dosadni. Pisali smo molbe, pisma... Jedan oficir nam je rekao da ga je video u Zadru, drugi čovek da je njegovo telo u Vukovaru. Svuda smo tragali, čak smo pitali i vidovite, ali je Ivanov nestanak ostao misterija - priča majka i dodaje da je nezadovoljna istragom od početka.

Za Anu Nikolin nijedna tačna informacija o sinu ne bi bila toliko tragična koliko joj je bolna višedecenijska nemoć da otkrije istinu.

- Ovo je robija. Svaki roditelj koji izgubi dete služi doživotnu robiju. Sa Ivanom je nestao deo nas. Čekajući Ivana, umro je i njegov otac. Još jedino živi nada da ću ponovo videti svoje dete. Rekla bih mu "srce moje" – širi ruke baka Ankica zamišljajući ponovni susret sa sinom.

Igor Jurić: Našoj zemlji kao da smetaju ljudi koji traže svoju decu

Igor Jurić je Ivanovoj majci i Marinkovićima rekao da su uradili sve što su mogli.

- Želim da budemo od pomoći porodicama nestalih, od toga da ih bar pozovemo i pitamo kako su, do stručne pomoći, a mi kao organizacija imamo i pravo da pitamo policiju dokle se stiglo sa istragom. Ivan je nestao na čudan način. Raspitivao sam se o njemu u Subotici i samo reči hvale sam čuo. Ljudi kažu da je sve pod velom misterije. Baka Ankicu niko ništa nije pitao 20 godina, a ja ne želim da roditelji koji traže decu budu prepušteni sami sebi – poručio je Jurić.

(Espreso.co.rs / Blic.rs)