ARKAN JE POSTROJAVAO STRAŽARE, LJUBA ZEMUNAC VREĐAO I PROVOCIRAO: Bivši upravnik otkriva sve tajne iz CZ!

Penzioner je postao sa svega 55 godina, na polovini prvog četvorogodišnjeg mandata upravnika Okružnog zatvora u Beogradu. Rastakanje Jugoslavije bilo je u punom jeku, a Branko Šormaz nije imao nameru da kao važan državni uposlenik, vaspitavan na „starim vrednostima“, učestvuje u stvaranju novih.

Početkom 90-ih godina drugačiji politički standardi onespokojavajuće su se umešali u sve pore društva, prirodno i u Šormazov posao.

Kada su promene u Srbiji uhvatile maha, podređenima je u šali, koja se ubrzo tragikomično obistinila, napomeno: - Moramo biti još pažljiviji sa zatvorenicima - ko zna ko će nam se od njih vratiti u odelu i s kravatom u nekoj zvaničnoj državnoj delegaciji.

Slutnja se potpuno ostvarila nekoliko godina kasnije, kada je Željko Ražnatović Arkan izabran za narodnog poslanika, te potom kao član Skupštinskog odbora za bezbednost obilazio srpske zatvore, gde su mu predavani raporti, a stražari ga dočekivala u stavu mirno.

- Ništa lično nisam imao protiv Arkana, smatram da je bio veoma pametan i inteligentan, ali nisam bio spreman da s momcima poput njega zamenim životne uloge. Ipak sam navikao da takvi u mojoj kancelariji stoje dok ih ne ponudim da sednu.

Šormaz navodi primer verovatno najpoznatijeg kriminalca u Srbiji, Ljubomira Magaša, nadaleko znanog Ljubu Zemunca. Stražar, tadašnji osvajač brojnih medalja u bacanju kugle, Jovan Lazarević, dvometraš s približno 150 kilograma težine, postao je meta Magaševih dobacivanja, provokacija, uvreda na račun njegovih seksualnih sklonosti, porodice...

Bez povoda, samo zbog Lazarevićevog gabarita i Magaševog ubeđenja da od njega samog nema, niti sme da bude jačeg, važnijeg i odvažnijeg.

- Dobacivanja su postajala sve glasnija i uvredljivija, nailazeći na oduševljenje ostalih vucibatina u ćelijama. Zatvorski komandiri su pokušavali da ućutkaju Magaša preteći mu samicom, istovremeno ne shvatajući svog kolegu džina koji ćuti i trpi uvrede izrečene na njegov račun. Ali, ništa se nije promenilo.

Upečatljiv pritvorenik kojeg se Šormaz dobro seća bio je visoki oficir JNA, staložen i miran čovek, kako ga opisuje, doveden u Istražni zatvor zbog ubistva. Pročitao je njegov besprekoran dosije, a i „primio sam nekoliko telefonskih poziva od uticajnih ljudi iz civilnog i vojnog sektora“, pa ga je više puta pozivao u kancelariju gde su razgovarali uz kafu. Njegova životna priča bila je snažna, ticala se ćerke u tinejdžerskom uzrastu.

Znatno više zanimanja Šormaz je pokazivao za drugu vrstu pritvorenika. Na primer, glumca Dragomira Bojanića Gidru, koji se krajem 70-ih obreo u Padinskoj Skeli zbog takozvanog verbalnog delikta. Dok je u okolni Vršca snimao film, Gidra je u lokalnoj birtiji, izvesno pod uticajem alkohola, pred tamošnjim kafancima grdio jugoslovensku vlast tvrdeći da je preko granice, u Rumuniji, „pravi komunizam“. Neko ga je prijavio, pa je ekspresno bio osuđen i poslat na izdržavanje zatvorske kazne.

Kao upravnik „Padinjaka“ Šormaz je odlučio da popularnog Gidru poštedi teških obaveza i priključi lakšim prekršiocima koji brinu o zatvorskom ribnjaku. Zatvorenici su ga dočekali s radošću, uživajući u društvu glumca što je i njima davalo na značaju. Posle nekoliko dana upućivanja u obaveze Gidri su napomenuli da upravnik zatvora posebno brine o „američkim ribama“, nekog latinskog naziva, kojima je „kod stubova u ribnjaku svakog dana neophodna sveža voda“. - Tako je Gidra, veslajući sam u čamcu s pet kofa sveže ‘česmovače’, sipao vodu kod stubova i potom, takođe po preporuci robijaša, obilazio ribnjak, jer ‘američke ribe’ iskaču iz vode i vole da pasu svežu travu uz obalu. Morao je da vodi računa o tome da ne uginu i da ih pažljivo vrati u ribnjak. Naravno, shvatio je da nešto nije u redu, pitajući se kako ribe razlikuju svežu vodu od one u kojoj se nalaze, te zašto bi pasle travu. Ali kasno, tek pošto je sipao vodu i sa štapom u ruci obišao pola ribnjaka. Kasnije je sa osmehom pričao o tome kako su ga nasamarili.

U vreme kada se Šormaz zaposlio, o politici se nije mnogo pričalo, budući da je drugačije mišljenje od obavezujućeg, 70-ih godina moglo dovesti do gubitka posla, pa i do hapšenja, što nije bila retkost. Jednom se, doduše, opekao i povodom „političke teme“. Gde drugo nego za kafanskim stolom. U neobaveznom ćaskanju, u većem društvu u kojem je bilo i novih lica, Šormazu je pažnju privukao prilog emitovan na televiziji o jednom od mnogobrojnih Titovih putovanja po svetu.

Neko reče kako je glupo to što policija gura narod koji se okupio da vidi voljenog Maršala, s čime se većina složila. A onda je upravnik CZ-a iznebuha dodao kako je glupo i to što visoki oficiri iz Titove pratnje nose njegove pudlice i da bi to trebalo da radi neko drugi, a ne vojna lica s najvišim činovima. - Na to je stariji gospodin iz društva, čije ime sam ubrzo saznao, skočio iz stolice uz povike da je on general jugoslovenske vojske u penziji, da je lično nosio te pudlice, da mu je to bila velika čast i da je neverovatno da neko na taj način priča o Titu i njegovim kućnim ljubimcima! Nastao je muk, a general napusti restoran. Srećom, u društvu je sedeo i moj prijatelj, načelnik policijske stanice, koji mi je obećao da će posetiti uvređenog generala, inače svog komšiju, i umiriti ga da kafanska priča ne bi otišla predaleko. U tome je uspeo, a ja sam sebi obećao da ću ubuduće bar pokušati da držim jezik za zubima.

Ostatak teksta čitajte na Newsweek-u.

(Espreso.co.rs / Newsweek)