''Molila sam se za njega, a on nam je ubio decu'' Potresna svedočenja majki ubijenih u masakru u Duboni kidaju dušu

- Moj Nikola je bio veselo dete, završavao je osmi razred, imao planove za budućnost. Bio je odličan đak, jako vaspitan. I moj drugi sin Mihajlo te večeri je bio tu, ali je nekako uspeo da pobegne sa još tri druga. Ne priča o toj večeri, nikada.

Ovim rečima počela je svoju bolnu ispovest Dragana Vujadinović, majka Nikole Milića ubijenog u masakru u Duboni i Malom Orašju. Sa njom je u jutarnjem programu Prva TV bila i Mirjana Stevanović, majka tragično nastradalog Nemanje Stevanovića.

Svakog dana čekam da uđe u kuću

- Ja se svakoga dana budim sa istom mišlju, kao da će da uđe u kuću svakog časa. Moj Nemanja je najviše voleo da bude okružen svojim drugarima - kaže Mirjana.

Njena ćerka Teodora bila je na licu mesta te kobne večeri, ali je srećom, uspela da se spasi.

- Ja sam od Teodore nakon nekih dva, tri dana od masakra tražila da mi sve ispriča šta se to desilo. Ona je tada bila u Duboni, otišla je sa dve drugarice. Dok mi je pričala, sva se tresla u krevetu i nakon toga više nikada nije spomenula to veče. Jako malo priča o bratu u komunikaciji sa nama, teško joj je, on je nju zvao "oko moje" - na ivici suza priča Mirjana.

Porodice se sastaju svakog četvrtog u mesecu

Porodice ubijene dece u maskaru u Duboni i Malom Orašju viđaju se svakog četvrtog u mesecu. Ti međusobni razgovori im, kažu, mnogo znače, jer su zbog ove tragedije svi postali kao jedna porodica.

- Iskreno, ja sam imala očekivanja pre suđenja ili na samom početku suđenja, kako je prolazilo vreme i mi nismo dobijali odgovore na naša pitanja - sve ono što smo znali pre suđenja, znamo i sada, ništa više od toga. Svi mi roditelji ubijene dece svakodnevno živimo sa tom ogromnom količinom bola koja je sa nama po ceo dan. Ne znam može li neko uopšte da zamisli kolika je ta bol. Mi moramo dalje zbog ove dece koja su nam ostala - jedva od bola izgovara Dragana, majka ubijenog Nikole.

Nemanja bio živ kada su roditelji stigli

Sva ubijena deca su se međusobno družila i to nije bio prvi put da su svi zajedno na tom igralištu. Tako je bilo i kobne večeri.

- Sve je bilo super. Samo odjednom...dobijate tu informaciju u koju prvo ne možete ni da poverujete, a onda vam se budi nada jer ste zatekli dete živo u tom trenutku. Razgovarala sam sa njim. Mi smo zadnji stigli, moj suprug, Teodora i ja. Svi su nam tamo rekli da je Nemanja ušao živ, da je pričao sa njima, da će sve biti u redu. Međutim, Smederevo je mala opština, uvek imate nekoga ko radi u bolnici, ko će vam dati neku informaciju. Oni su nam preneli da nisu imali auto, da nisu imali slobodnu salu i da su eto, napravili propust, što se njega tiče - kroz suze izgovara Mirjana, majka ubijenog Nemanje.

Molila se za Blažića

Prema rečima Dragane, majke ubijenog Nikole, ona je u danima pre masakra često imala priliku da čuje kako neki motor veoma brzo prolazi selom.

- Nisam znala ko je to, motor je prolazio nenormalnom brzinom pored naše kuće, mi živimo na glavnom putu, nisam tada ni poznavala Uroša Blažića niti sam znala da on vozi taj motor. I kad god bi taj motor prošao, ja sam suprugu govorila: "Bože, neka ga čuva, čiji god da je". Tek kasnije, kada sam se malo osvestila, i kada su mi rekli da je to onaj momak koji stalno vozi žuti motor pored naše kuće, ja sam se prvo setila svojih reči - kroz suze govori Dragana u svojoj ispovesti.

Na suđenju je, dodaje, Blažiću upravo ispričala to - da se molila da ga čuva Bog, a da se sada kaje zbog toga.

Porodice ubijenih i dalje bez odgovora

Ono što sve porodice i dan danas najviše boli je to što ubica nikada nije izgovorio koji su to motivi i razlozi bili za masakr. Nije im pravo ni to kako im je Blažićeva majka na suđenju izjavila saučešće.

- Znate, vi posle 18 meseci okrenuti leđima roditeljima izjavljujete da želite da izrazite saučešće. To je žena koja živi tu, na tri kilometara od svih nas. Mogla je nakon tragedije da ode kod roditelja i da izjavi saučešće - očajne su majke ubijene dece.

Kroz dane koje žive prepliću im se tuga, bes, očaj.

- Meni je najveća pomoć bila naša crkva, naša vera. To mi je pomoglo da počnem da verujem da je moj Nikola na nekom boljem mestu i da je tu sa nama i dalje, samo što ja ne mogu da ga vidim. To je neka moja vizija i meni odgovara da verujem u to - iskrena je Dragana.

Žive na lekovima

Ove majke ni same ne znaju odakle im snaga da preguraju dan.

- Ja četiri meseca nisam spavala uopšte, verujte mi. Pod lekovima sam non-stop. Kada mi je Teodora nije tu, kada je na fakultetu, onda je to pakao. Kada je ona tu, onda je drugačije - zaključila je majka ubijenog Nemanje.

Inače, prvostepena presuda Urošu Blažiću (22) optuženom za masakr u mladenovačkim selima Malo Orašje i Dubona 4. maja prošle godine biće izrečena u četvrtak, 12. decembra. Istog dana biće doneta prvostepena presuda i njegovom ocu Radiši Blažiću, koji je okrivljen za nezakonito držanje oružja.

Bonus video:

(Espreso/blic/TM)