Pred njom je Giška drhtao, ona mu odvali šamar, ne sme ništa da kaže: Poslednje reči koje joj je uputio lede krv

Đorđe Božović Giška proglašen je za državnog neprijatelja. Tako su tvrdili njegova majka Milena i najbolji prijatelj Jovan Otašević zato što je Giška na mitingu opozicije 9. marta 1991. godine na beogradske ulice izveo 2.000 momaka kako bi se "pobunio protiv režima" Slobodana Miloševića.

Giška je u zatvorima proveo 11 i po godina. U Beogradu i Srbiji je bio više puta hapšen zbog tuča, a jednom zbog bacanja "molotovljevog koktela" na kuću policijskog inspektora.

Milena Božović je svojevremeno pričala da joj ne dolazi niko od onih sa kojima je Đorđe bio blizak i da su joj sva njegova obeležja sa ratišta maltene oteli.

Jedino što joj je bilo ostalo od pokojnog sina jesu uspomene i dva ćebeta u kojima su ga doneli i krvava zastava sa kojom su ga pokrili kad su joj ga doneli mrtvog. I Sveto pismo, njegovo. Kao i 300-400 pisama koje joj je slao.

Giška je 15. septembra 1991. poginuo u blizini Gospića pod neobičnim okolnostima. Milena je tvrdila da su nakon njegove smrti svašta pričali za njega. Ipak, za nju je uvek bio dobar čovek.

- I prvi put je dopao u miliciju zato što je drugima pomagao. Vraćao se s društvom iz nekog restorana u blizini Kalemegdana. Prolaze i čuju kako neko zapomaže. A tamo u šetnju muškarac i žena. Ona noseća. Spopali ih manijaci. Njih dvojica. Jedan uhvatio muža i drži ga, a drugi napada na ženu. E bede, mučenica već u sedmom mesecu. I moj Đorđe dotrči s drugovima, uhvate ovu dvojicu i izudaraju ih. Kad, eto i milicije. Ovi što su dobili batine pobegnu, a milicioner počne da viče na Đorđa i njegove drugove. Kao, otkud njima pravo da isteruju pravdu, da bilo koga tuku. I preda ih sudiji za prekršaje zbog remećenja javnog reda. On štitio nejake, a ovi njemu sude. Hoću da vam kažem da su mu se sve nepravedne stvari događale. I onda je počeo da beži, da radi po svome. A bio je nekako borben od malih nogu, nepravdu nije trpeo... - ispričala je ona.

Milena je rekla da je umela Đorđu često da lupi šamar, a on drhti, okrene se i izleti kroz vrata. Nikada joj kaže ni reč nije rekao jer su mu roditelji uvek bili svetinja.

Inače, Milena Božović je učestvovala u Drugom svetskom ratu kao vojnik u trećoj albanskoj brigadi u Albaniji.

- Moj sin je rođen za smrt i smrt ga je uzela. Otišao je da pogine tamo gde je bilo najdalje i najopasnije. Pao je u jurišu. Vojska ga je ostavila bez zaštite. Gađali su ga sa svih strana i nije mu bilo spasa - ispričala je Giškina majka na godišnjicu njegove smrti.

Giška joj se poslednji put javio 14. septembra 1991. godine. Dan uoči pogibije.

- Majko, da devet sinova imaš, da ih svih devet ovamo pošalješ i sve da ih izgubiš, a ne samo mene jednoga i da suzu ne pustiš. Takvi su jad i tuga pritisli ovaj narod - rekao je majci.

- "Nemoj da plačeš ako poginem". To su bile poslednje njegove reči koje sam čula" - otkrila je Milena u svojoj ispovesti.

Espreso/Kurir.rs/Prenela D.Č.