STEVICU JE CEO BEOGRAD ZNAO, TUKAO SE, VOLEO ORGIJE: Njegovo telo nađeno raskomadano u kesi, u ustima mu bio...

Kada je 1. oktobra 1968. godine na deponiji nedaleko od Versaja pronađeno telo muškarca u plastičnoj kesi, sa vezanim rukama, niko nije mogao ni da pretpostavi da je reč o Srbinu Stevanu Markoviću, dugogodišnjem telohranitelju popularnog glumca Alena Delona. Istraga zločina koja je usledila iznedrila je i politički skandal, pojavljivale su se brojne verzije njegove likvidacije i onoga što je prethodilo, a više od pet decenija kasnije identitet njegovog ubice ostao je nepoznat.

Stevica Marković je rođen u Beogradu, na Starom gradu, 1937. godine i već u mladosti se izdvojio kao problematičan mladić koji se ne libi da učestvuje u uličnim tučama. Trenirao je rvanje, a u želji za boljim životom, sa društvom odlazi najpre u Hrvatsku, a zatim u Italiju, sa krajnjim ciljem da se domognu Pariza. U toj su nameri i uspeli, pa grupa mladih Jugoslovena izvesno vreme provodi živeći u iznajmljenim pariskim stanovima, zarađujući tako što su radili privremene poslove poput fotografisanja turista. Njegovi apetiti su bili veći, želeo je da se domogne visokog društva, a onda ga prijatelj iz ulice Miloš Milošević upoznaje sa Alenom Delonom, poznatim francuskim glumcem čija je karijera tih godina bila na vrhuncu.

Delon i Stevan se tih godina zbližavaju, Marković postaje njegov telohranitelj, a njihova veza je bila toliko bliska, da je Marković počeo da živi u prizemlju kuće porodice Delon u Parizu. Pisalo se da je dobro zarađivao kod Delona, ali da je novac trošio na kocku, noćni život, orgije i konjske trke, što se bračnom paru Delon nije dopadalo.

Takav život je počeo da smeta porodici Delon, koja mu je 1968. godine ponudila otpremninu. Međutim, Markovića ta ponuda nije interesovala već je počeo da postavlja uslove koji nisu odgovarali porodici Delon. Odnosi između glumca i njegovog dojučerašnjeg saradnika su počeli da se zatežu.

Ušao u taksi i nestao

Međutim, 22. septembra 1968. godine Stevan Marković je, nakon što je izašao iz svog stana u aveniji Mesin, nestao bez traga. Prema jednoj verziji priče, ispred stana ga je čekao taksi, a u njemu nepoznata osoba. Prema drugoj verziji, u taksiju je bio Markovićev prijatelj Uroš Milićević. Uglavnom, nekoliko dana kasnije, 1. oktobra, policija dobija prijavu da je u plastičnoj kesi na smetlištu pokraj Versaja pronađeno telo muškarca, sa vezanim rukama.

Bio je to raksomadano telo Stevice Markoviće u čijim ustima se nalazio sopstveni penis.

Na osnovu analiza utvrđeno je da je reč o jugoslovenskom emigrantu Markoviću, prijatelju poznatog glumca Alena Delona. Najpre je saopšteno da je Marković ubijen udarcem tupim predmetom, dok je prema drugoj verzijiubijen hicem iz vatrenog pištolja. Usledila je istraga ubistva koja je izazvala i političku aferu.

Naime, Marković je bio okarakterisan kao osoba koja je živela životom ne mareći za neke moralne vrednosti, pričalo se da je jedno vreme bio u emotivoj vezi sa Delonovom suprugom, premda to nije potvrđeno. Ta ljubavna afera navodila se i kao jedan od razloga zbog kog je porodica želela da se Marković iseli iz Delonove kuće, a kasnije i kao jedan od mogućih motiva ubistva.

Policija je najpre posumnjala da je ubica iz porodice Delon, glumac je više puta ispitivan u policiji, a svetlo sumnje je palo i na njegovog kućnog prijatelja, korzikanskog mafijaša, Fransoa Markantonija, a tezu o njihovoj krivici potvrdila su Makrovićeva psima koje je pisao bliskim ljudima u Jugoslaviji, koja su kasnije objavljivana u francuskim medijima.

U listu „Figaro” objavljeno je i jedno anonimno pismo u kome se govori o učešću visokih državnih funkcionera i bivših članova vlada na orgijama koje je Markantoni organizovao u Delonovoj kući. U pismu se, takođe, navodi da izvesni Jugosloven po imenu Akov ima dokaze o tome. Od tog trenutka ovo ubistvo prerasta u političku aferu i otvara pitanja o bludnim radnjama političkog vrha Francuske.

Govorkalo se da se na tim eksplicitnim fotografijama nalazi supruga francuskog premijera Žorža Pompidua, koji je u to vreme trebalo da se kandiduje na predsedničkim izborima, dok je Pompidu tvrdio da su čitavu aferu izmislili ljudi bliski njegovom političkom protivniku, generalu Šarlu de Golu.

Istraga ubistva se nastavila, ispitano je na stotinu svedoka za koje se verovalo da su povezani sa ovim zločinom, ali ubica ili više njih nikada nisu pronađeni. Na saslušanje je dovođen i popularni glumac Alen Delon, koji je najpre negirao da ga poznaje. Međutim, odala su ga pisma koje je Marković slao svojima u Jugoslaviju, a koja su potom objavljena u raznim medijima širom sveta.

Svojevremeno je pred francuskom policijom svedočio i Milićević koji je kazao da mu je Marković najavio da će imati jedan važan sastanak, a da ga je Milićević zbog toga pratio do ulaska u taksi. Na jednom od suđenja rekao je: “Zakletva koju sam dao prijatelju obavezuje me da ne kažem sve što znam”, u međuvremenu je pobegao iz Pariza u Beograd, odakle je medijima rekao da se sklonio zbog svoje bezbednosti.

Milićević je sve vreme bio uveren da je Marković ubijen hicem iz vatrenog oružja, uprkos prvoj zvaničnoj obdukciji koja je ukazivala na to da je pretučen tupim predmetom. U jednom trenutku se pojavila verzija da je i Milićević umešan u sačekušu. I sam je ubijen, a njegovo telo je pronađeno u Briselu 1976. godine. Činjenica da su mnogi detalji „afere Marković“ ostali nerasvetljeni, govorkalo se da je ova likvidacija bila povezana sa njom.

Bonus video:

(Espreso / Nova / Prenela: J.N.)