BOLNE REČI MEŠTANA DUBONE I MALOG ORAŠJA: Vreme je stalo nakon masovnog ubistva, VLADA TUGA (VIDEO)

U oči najradosnijeg hrišćanskog praznika kada se slavi pobjeda nad smrću, dva sela u Srbiji poražena su životom. Onim koji je ostao nakon monstruoznog zločina, životom koji nikad nisu mogli ni da zamisle. Ta dva sela obeležavaju godišnjicu tišine, nedostajanja i tuge. Godišnjicu praznih igrališta i ulica.

Dubona sa nešto više od hiljadu stanovnika poznata po voćarstvu bila je mesto smeha i graje. Sada svi ćute. Tiho je i u šest kilometara udaljeno Malom Orašju gde je ubijeno šestoro. Najmlađa žrtva je bio petnaestogodišnjak.

Od trenutka kada je pomahnitali mladić susreo devetoro mladih sa zlom i smrću, vreme je stalo o čemu svedoče meštani ova dva sela:

- Svi koji su zakazali svadbe, svi su otkazali. Svi koji su zakazali veselja, svi su zakazali. Strašno. Na školi su deca naslikala njihove murale. Kad god prođemo, ni da gledaš ni da ne gledaš. Viđemo njihove roditelje, bake, deke. Kad god prođemo porod groblja, otac i majka sede porod groba. Jedno s jedne strane, drugo s druge strane. Jedna majka slavu nije nje slavila, nego je ceo dan presedala na grobu sina. Svi idemo, palimo sveće, ali tu utehe nema, jer njima je sve ono što imaju na groblju.

- To je najveći zločin koji je zatvorio celo selo. Nema veselja, nema više ničega.

I u Duboni i u Malom Orašju zatekli smo meštane ozbiljnog izraza lica, nametnutog u tragediji koja ih je zavila u crno. Prizori koje su zatekli tog četvrtog maja opisuju se kao scene iz horor filmova i još gore od toga. Svakog dana nakon tragedije na mestima pogibije su paljene sveće:

- Sećaću se dok sam živa. Samo što smo legli u krevet, nismo još zaspali. Izašla sam slučajno na terasu. Čujem komšinicu da kuka i kaže: Mile, ubijaju! A mi čujemo kuknjavu gore kod škole. Vriska, strašno, to je blizu, to se čuje. To je bilo stravično. Znači nije bilo kuće da nije bilo plakanja, kuknjave, vriske. A da ne pričam za majke, bake, deke njihove.

- Ja sam hteo da umrem, brate mili. Ja to nisam verovao. Ja sam mislio da su deca utišla u kafanu negdje i da su se pobili. Ti, mene, ja, tebe. Da udariš nekoga u koškanju to razumem, ali da nekoga ubiješ automatom. To nisam ni sanjao.

Ubica je iz do sada neutvrđenih razloga svoj krvavi pohod započeo u Malom Orašiju, nakon čega je seo u automobil i krenuo ka Duboni kod Mladenovca, gde su od njegovog Kalašnjikova nastradali brat i sestra Milan i Kristina, kao i njihov drug Dalibor. U Malom Orašiju ubio je šestoricu mladića.

- Ubio je mladog dečaka. Ovima gore dvoje i sina i ćerku. Pa šta mislite, kako je njima kada uđu u sobu njihovu, a soba a prazna. Teško, teško svaki dan idemo na groblje. Ne znam, njega ne bi trebali nikada pustiti. Svaki dan, znači, evo ovo im je kuća ovde, pogledam i plačem. Tuga i žalost. A njih ne znam kako bih osudila. Eto, ja vam kažem to iskreno. A njegovu majku i dedu dole čuva policija. Ne znam zašto ih čuva. Zašto?

Kada deca izgube živote, sve stane. Pravda je spora, a tuga preteška. Međutim, pucnji mogu ubiti čoveka, ali ne i sećanja na njega. Kristina, Milane, Dalibore, Petre, Nikola, Marko, Aleksandre, Lazare, Nemanja, živite.

Bonus video:

(Espreso / Kurir / Milan Vučković / Prenela: A.P)