DŽAMBA SE PRVO POTUKAO SA OVIM ČOVEKOM, A ONDA SU POSTALI PRIJATELJI: Jednom je ispričao sve, on je znao...

U Centralnom zatvoru Iso Lero se prvi put potukao, a kasnije i sprijateljio sa pokojnim Đorđem Božovićem Giškom. Jednom novinaru je ispričao da ih je spojila policija.

Priče o "žestokim momcima" i krvavim dešavanjima iz, pretežno, devedesetih godina prošlog veka, i danas intrigiraju javnost. Jednu od njih je "iz boce pustio" film "Nedelja" - o životu pevača Džeja Ramadanoskog.

Jedan lik u tom filmu ima posebno mesto - Džejev brat od tetke, Iso Lero Džamba, dorćolski don koji je 23. septembra 1993. godine netragom nestao i njegovo telo nikada nije pronađeno. Njega u "Nedelji" tumači Marko Janketić.

Tekst koji prenosimo u celosti je izašao davne 1993. godine kada se Iso Lero već vodi kao nestao (od 23. septembra 1992), a njegovo telo do dana današnjeg nije pronađeno.

Životni put Ise Lera Džambe

Iso Lero Džamba je gotovo polovinu svog života proveo po domovima i zatvorima. Sam je govorio da je iza rešetaka bio četrnaest i po godina, dok njegova majka i supruga tvrde da ima čak 18 godina zatvorskog staža. Svake nedelje majka Sanija mu je nosila pakete, a onda ih je delio sa odabranim zatvorenicima. Kada bi u zatvor stigao neki Dorćolac, Džamba bi mu slao hranu i cigarete, bez obzira da li ga poznaje ili ne.

- Kad god Džamba dođe u zatvor, oni su tamo srećni jer znaju da će biti mirno i da neće biti maltretiranja među kažnjenicima. Tako je komandirima olakšavao neke situacije i oni su ga poštovali - kaže Džambin drug iz agencije "Karmen" koji je, takođe, prošao "školu" Centralnog zatvora.

Organizator posla

- Ne može baš da se kaže da je Džamba zavodio red u zatvoru, ali je na neki način održavao neku ravnotežu, dodaje njegov kolega Džoni koji je jedno vreme, zbog zajedničke pucnjave kod "Topčiderske noći", 1985. godine boravio u istom bloku sa Lerom. Nikada se nije zamerao stražarima i upravi. To je bilo obostrano poštovanje. Sećam se, recimo, kada je letos na ratištu poginuo jedan nadzornik iz CZ-a, Džamba se setio njegovog korektnog odnosa prema nama, pa smo on, Vlada i ja dali čitulju u novinama, priča Džoni.

Kada su zatvorenici CZ-a bili angažovani u nekim poslovima koji su se dobro plaćali, kao što je pravljenje poštanskih koverata ili ekoloških kesa, Džamba se trudio da sve to organizuje kako bi posao što bolje i brže bio završen. Ali, bio je veoma strog prema pojedinim vrstama kažnjenika - manijacima, siledžijama, lažovima i folirantima.

- Bio je tamo neki Milan Kotur koji je svojoj bivšoj devojci nožem isekao lice i Džamba ga nije podnosio. Kada je bilo suđenje tom Koturu, sećam se, kao juče da je bilo, da je baš u "Politici" pisalo, kaže "Danas je počelo suđenje Milanu Koturu zbog toga i toga, a on je između ostalog u zatvoru pojeo sapun Lero Isi zvanom Džamba". Zašto su oni to napisali i zašto je on njemu pojeo sapun, nemam pojma. Valjda ga je ovaj terao da jede sapun. Sećam se i jednog Makedonca koji nas je stalno lagao kako ima neke veze u sudu i da može svima da nam pomogne. On je kao preko nekih stražara izbacivao neke ceduljice, pa su mu opet preko stražara kao ti rođeci iz suda otpisivali. I Džamba otkrije da on one cedulje koje šalje piše ćirilicom, a druge latinicom - to je kao stigao odgovor, i jedno veče mu rekao: "E, sada ćemo da napravimo suđenje za ovo što si radio". Makedonac je prvo sve poricao, ali je na kraju morao sat vremena da viče da je lud kako bi ga ovaj pustio, prepričava Džoni dogodovštine iz Centralnog zatvora u Beogradu.

Učenje i pisanje u zatvoru

Tamo se Iso Lero prvi put potukao, a kasnije i sprijateljio sa pokojnim Đorđem Božovićem Giškom. Jednom novinaru je ispričao da ih je spojila policija: "Došao je komandir i pitao: 'Zove te Giška, o'ćeš da dođeš da se biješ?', a ja sam, iako sam znao da je fizički jači od mene, rekao da drage volje prihvatam njegovu borbu, a kada budemo izašli prihvatiće i on moju. On je znao kako se ja borim. Međutim, moram da kažem da nije hteo da me prebije, štedeo me je, jer je ispoštovao to što sam ja bio hrabar njemu tako fizički jačem da izađem..."

Džamba je u zatvorima učio prava, pozavršavao dosta zanata, a voleo je i da čita ruske klasike. Jesenjina je, kažu, znao napamet, a kolegama u zatvoru najčešće je preporučivao Dostojevskog. Prvu svoju pesmu Džamba je napisao još u bečkom zatvoru. Naslov joj je "Tužan život je moj", a danas je peva njegov brat od tetke Džej Ramadanovski. Preostale četiri Džambine pesme koje se vrte na njegovim kasetama, Lero je uglavnom pisao u CZ-u (boravio je i u "Padinjaku"): "Žuta ruža", "Teško je živeti", "Bog istinu će reći" i "Dok u život žuriš".

Njegova supruga Nena kaže da su ove pesme posvećene njoj. Mnogi su, kaže, govorili da, kada je raspoložen, lepše peva od Džeja. Čak su ga terali i da propeva, ali nije hteo zbog brata. Kažu da mu je, što finansijski, što preko poslovnih veza, pomogao da se probije i postane zvezda.

U jednom intervjuu, objavljenom samo nedelju dana pre njegovog nestanka, Džamba je izjavio da mu je u sećanju ostala jedna italijanska pesma "koja, čini mi se, ima u sebi neke zatvorske jačine". Zove se "Tornero" - "Vratiću se".

Bonus video:

(Espreso Vesti / Nportal / Aleksandar Panić)