ZA 9 NEDELJA UBIJENO 9 ŽENA U SRBIJI: Danas obeležavamo DAN BORBE za LJUDSKA PRAVA, nije ljubav ŠAMAR uz CVET

Danas se obeležava Međunarodni dan žena. 8. mart je dan posvećen ženama, njihovoj borbi za ženska ljudska prava, dan borbe za ekonomsku, socijalnu i političku ravnopravnost žena i muškaraca. Dan kade će negde u četiri zida za svu rodbinu i prijatelje, ružom i poklonima biti sakriveno još jedno nasilje.

Svedoci smo da je nasilje u porodici, nad emotivnim partnerkama i decom sve učestalije iako se odnedavno sve češće govori o tome. Neretko nakon godina nasilja dođe i do femicida.

Samo u ovoj godini, za 9 nedelja imamo 9 ubijenih žena. Njih su ubili dugogodišnji partneri, bivše ljubavi i muškarci koji nisu mogli da se pomire sa činjenicom da žena nije njihova privatna svojina, već živo biće koje ima apsolutno pravo na slobodu kretanja, mišljenja i odevanja.

Prema istraživanjima Autonomnog ženskog centra i novinarki u borbi protiv nasilja, svaki nasilnik postupa po istom šablonu, iako ga nije u potpunosti svestan.

Postoje četiri tačke koje prethode femicidu:

- ljubav

- izolacija

- eskalacija

- medeni mesec

Na početku svake veze, odnosi su idealni. Muškarac je idealan, obasipa pažnjom i poklonima sve dok ne počne faza izolacije. Tada uz nastavljanje sa pružanjem prekomerne pažnje, ženu udaljava od prijatelja i porodice. U procesu eskalacije, žena prvi put doživljava nasilje, bilo da je psihičko ili fizičko, ali već tada nema kome da se obrati jer je već svima zbog njega okrenula leđa. Kraj je kada dođe do faze medeni mesec, jer baš tada žena prelama, vraća se po nekoliko puta dok konačno ne odluči da ode od nasilnika. Zbog činjenice da je ona otišla i da više nema kontrolu nad njom, žena biva ubijena.

Kako je Vanja Macanović ranije izjavila za portal Espreso, žene se predaju onda kad izgube poverenje u institucije.

Nažalost, slučajevi ubistava žena ozbiljno poljuljaju poverenje žena žrtava nasilja u institucije, jer stiču utisak da ih institucije neće zaštiti kada prijave nasilje. Zbog toga smo mi kao ženska organizacija veoma zabrinuti zbog velikog broja žena koje i dalje ne prijavljuju nasilje, jer mi vidimo kako su životi žena i dece bili spašeni kada su se obratile ženskim organizacijama i kada je sa ženama napravljen bezbednosni plan. Od kada je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici stupio na snagu, u Srbiji se broj ubijenih žena sa 40 koliko smo imale pre Zakona, smanjio na 20 koliko je bilo ubijenih žena prošle godine.

Ubijene žene od početka godine

Devet ubijenih žena

Sestre Jelisavetu (76) i Gordanu (78) Đ. ubio je 21. januara u njihovom stanu u Beogradu poznanik koji je nakon nekoliko dana izvršio samoubistvo.

U selu Trešnjevica kod Paraćina, za ubistvo Marine M. (50) osumnjičeni su sin i ćerka njenog partnera, M. P. (23) i M. P. (27)

Nevena B. (20) ubio je 10. februara njen suprug policajac Đ. P. (28) hicima iz pištolja, a zatim presudio sebi.

Marija J. (65) ubijena je u selu Donji Tavankut kod Subotice, a osumnjičen je njen partner M. P. (45) koji je uhapšen.

Draganu P. ubio je 15. februara partner A. D. (58) koji je zatim izvršio samoubistvo.

Lj. B. (17) je osumnjičen da je čekićem ubio svoju tetku Stanku M. (65) u Bačkoj Topoli 20. februara.

Jedan od najmonstruoznijih slučajeva dogodio se 21. februara kada je osumnjičeni M. N. (25) nasmrt pretukao pastorku (2) u kući u Zaječaru.

Sanja M. (47) ubijena je hicima iz pištolja 5. marta u centru Pirota, u pešačkoj zoni na Trgu oslobodilaca, a za ubistvo je osumnjičen bivši partner M.M.

Podsetimo, U ,,Priručniku za rad sa ženama sa traumom muškog nasilja – feministički pristup” koji je izdao Autonomni ženski centar 2008. godine navodi se veliki broj stavova koji vladaju u društvu, a koji su u najmanju ruku pogrešni:

Mit: Nasilje je privatna stvar žene

Činjenica: Nasilje nije privatna stvar porodice niti lična stvar žene. Ova predrasuda omogućava tajnost nasilja, čini ga tabuom koji one koje ga trpe izoluje, a one koji znaju da se nasilje događa sprečava da reaguju. Nasilje u porodici je krivično delo, kršenje ženskih ljudskih prava i ozbiljan društveni problem.

Mit: Žena je kriva za nasilje koje je preživela i sama ga provocira svojim izgledom i ponašanjem

Činjenica: Ova predrasuda se zasniva na pretpostavci da se muškarci ponašaju nasilno kada su izazvani i da, ako je žena pretučena ili silovana, mora da je nešto učinila da to ,,zasluži''. Iz ovoga stoji pretpostavka da muškarac ima pravo da kažnjava ženu i decu, da su ona njegovo vlasništvo i da, ako nešto ne učine ili učine nešto što on iz bilo kog svog razloga ne odobrava, on ima pravo na nasilje nad njima. Većina žena koje preživljavaju nasilje čine sve da smire partnera u izbegnu nasilje. Niko ne želi i ne traži nasilje i niko ne zaslužuje da bude zlostavljan bez obzira na to šta kaže ili uradi. Krivica i odgovornost za nasilje je uvek nasilnikova.

Mit: Žene biraju nasilne partnere zbog toga što im se takav odnos sviđa

Činjenica: Žene ne vole nasilje i ne žele nasilje. Kada su birale partnera, žene nisu birale nasilnika. Međutim, često sa njima ostaju dugo iz brojnih razloga, a jedan od njih svakako nije taj da im se nasilje sviđa. Teza da su žene mazohiskinje i da od nasilja imaju neku ,,dobit'' čim ostaju u njemu ima za posledicu prebacivanje odgovornosti za nasilje sa počinilaca nasilja na žene.

Mnoge žene koje su preživele nasilje napuštaju nasilne partnere. I kada to učine, većina ne ulazi u odnose sa drugim nasilnicima. Nasilje u partnerskim odnosima je veoma učestao fenomen 1 velika je verovatnoća da se dogodi, a pored toga žene mogu neprepoznavati dinamiku nasilja i mehanizme kontrole tumačiti kao brigu i pažnju, tako da ée jedan deo žena imati ponovo nasilne partnere. To su žene koje često na SOS telefonu srećemo jer ée se ponovo obratiti kako bi dobile podršku da uspostave nasiljem narušavano samopoštovanje, psihološke i telesne granice i autonomiju.

Mit: Žena uvek može da napusti nasilnog partnera

Činjenica: Ova predrasuda polazi od pretpostavke da žena ima kontrolu nad nasiljem koje preživljava i da je, prema tome, odgovorna i za njegovo nastavljanje ili prekidanje. Međutim, znamo da su brojni razlozi koji je u nasilnom odnosu zadržavaju. Činjenica je da kada žena žrtva nasilja donese odluku da napusti nasilnog partnera i preduzme neke akcije u tom pravcu (podnese tužbu za razvod braka, saopšti mu da želi da prekine odnos sa njim ili nađe posao) nasilje često eskalira, postaje intenzivnije i brutalnije zbog pokušaja nasilnika da zadrži moć i održi kontrolu nad njom. Rizik da će žena biti ubijena povećava se nekoliko puta . Zbog toga je važno obratiti pažnju na obezbeđivanje sigurnog okruženja za ženu u ovom periodu. Nekada nasilje zaista i prestaje prekidanjem odnosa, nekada samo menja oblik (na primer, iz seksualnog i fizičkog u psihološko i ekonomsko), ali svaki put u prekidanju odnosa sa nasilnikom potrebna je povećana budnost i opreznost u ovom procesu.

Mit: Pretnja i uvreda nisu nasilje

Činjenica: Pretnje i vređanje su oblici psihološkog ili emocionalnog nasilja. Oni doprinose uspostavljanju mehanizma moći i kontrole i održavanju nasilja, izazivaju strah i umanjuju mogućnost žrtve da se suprotstavi. Predrasuda je da psihološko nasilje nije tako ozbiljno kao drugi oblici nasilja. Ne postoji lakše i teže nasilje, svi oblici nasilja imaju ozbiljne posledice na zdravlje i život žena. Pogrešno je umanjivati težinu posledica nekih vrsta nasilja. Iskustvo mnogih žena je da kao jedan od najtežih oblika nasilja doživljavaju upravo psihološko nasilje.

Mit: Fizičko ili seksualno nasilje u partnerskim odnosima se obično dešava samo jednom

Činjenica: Fizičko i seksualno nasilje muškarca prema ženi u partnerskom odnosu deo je kompleksnog mehanizma moći kontrole koje nasilnik primenjuje, najčešće se ponavlja i vremenom postaje intenzivnije i brutalnije. Po pravilu se ovi oblici nasilja ne javljaju sami i prate ih psihološko i/ili ekonomsko nasilje.

Mit: Nasilje u porodici nije pravi zločin

Činjenica: Nasilje nije ravnopravna razmena argumenata i mišljenja, diskusija ili privremeni nesporazum, već krivično delo. To je situacija u kojoj jedna strana ima više moći (smatra se ,,glavom porodice", donosi sve odluke, ima kontrolu nad finansijama, fizički je jaća, ima veči društveni status itd.), a druga strah da se suprotstavi ili da bilo šta uradi. Nasilje je zloupotreba moći da bi se postigla kontrola nad mišljenjem, osećanjima, ponašanjem, telom i životom žene. Nasilje u porodici je krivično delo koje često dovodi do ozbiljnih zdravstvenih, emocionalnih i društvenih problema svih članova porodice.

Mit: Nasilje u porodici je posledica ,,naleta besa''

Činjenica: Nasilno ponašanje je izbor. Nasilnici ovakvo ponašanje koriste kao tehniku kontrolisanja druge osobe. Nasilje u porodici je povezano upravo sa upotrebom kontrole od strane nasilnika, a ne sa njihovim gubljenjem kontrole.

Nasilno ponašanje je namerno i svesno ponašanje, a ne gubitak kontrole ili uračunljivosti. Usmereno je ka konkretnoj osobi. Nasilnik se obično ne ponaša nasilno prema svom šefu, prijatelju ili ljudima koje sreće na ulici. Nasilje je često brižljivo planirano, a strategije koje nasilnik koristi su u vezi sa ciljem koji zeli da ostvari (manipulacija decom, prisvajanje imovine, ucene). NIje retko da nasilnik tuče ženu pazeći da je udara tamo gde neće ostati tragovi, gde neće biti vidljivih dokaza njegovog ponašanja.

Mit : Nasilje u porodici je posledica alkoholizma

Činjenica: lako osoba pod dejstvom alkohola češče pokazuje nasilno ponašanje, alkohol je samo sredstvo koje olakšava ispoljavanje nasilništva, a ne njegov uzrok. Mnogi alkoholičari nisu nasilni. Činjenica da su mnogi nasilnici takođe i alkoholičari ne ukazuje na to da je alkohol uzrok nasilja. Mnogi nasilnici Koriste pijanstvo Kao izgovor za svoje nasilničko ponašanje i kao argument da ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke učinjene u pijanom stanju. Nasilje nad ženama postoji sa ili bez alkoholizma. Prolazak nasilnika kroz program lečenja zavisnosti od alkohola (ili droga) nije nikakva garancija da ce on prestati da vrši nasilje.

Mit: Nasilnici pate od neke vrste psihičkog poremećaja

Činjenica: Predrasuda je da su nasilnici psihički izmenjeni pojedinci. Ova predrasuda oslobađa nasilnika odgovornosti za svoje postupke, a takođe i stigmatizira osobe koje imaju neki psihički problem. Istraživanja, naprotiv, ukazuju na to da među nasilnicima ima jednak broj osoba sa psihičkim problemima kao u opštoj populaciji. Većina nasilnika dobro funkcioniše u svojoj drustvenoj i profesionalnoj sredini.

Mit: Nasilnike možemo prepoznati na prvi pogled

Činjenica: Nasilnici najčesce nisu nasilni u kontaktu sa ostalim ljudima, već biraju da budu nasilni prema svojim partnerkama na načine na koje nikada ne bi tretirali druge. Ne postoji nikakva speciicna karakteristika po kojoj bi se prepoznalo da je neko nasilan.

Mit: Nasilje u porodici se dešava samo među nisko obrazovanima i siromašnima

Činjenica: Nasilje u porodici se dešava u svim vrstama porodica. Nasilnici i žrtve nasilja u porodici mogu bilo koje klase, rase, socio-ekonomskog ili etničkog porekla, kulture, religije, obrazovanja, profesije, seksualne orijentacije i godina. Žene koje preživljavaju nasilje, a imaju više novca ili su višeg obrazovanja, obično imaju i više resursa na raspolaganju, dok siromašnije žene koriste više javnih resursa (policija, centri za socijalni rad), pa su zato i vidljivije. Pored toga, nasilje je u obrazovanijim i imućnijim porodicama više skrivana tajna.

Mit: Žena treba da ostane sa nasilnikom zbog dece

Činjenica: Čak i u situacijama kada nasilnik ne vrši direktno nasilje nad decom, deca su u večini slučajeva svedoci nasilja, prisutna su kada se nasilje događa, znaju za nasilje nad svojom majkom i žive sa posledicama. To jeste nasilje nad decom i štetno je za njihov emotivni, socijalni i intelektualni razvoj. U ovim okolnostima deca su u većem riziku od zanemarivanja i fizičkog, seksualnog ili ekonomskog zlostavljanja. Takođe, često je prisutna i pojava međugeneracijskog prenosa nasilja - deca od odraslih uče i usvajaju nasilne obrasce ponašanja (češče su to dečaci), ili pasivne obrasce ponašanja uz koje ide nisko samopoštovanje i poslušnost (češče su to devojčice).

Mit: Žene su, kao majke, krive ako nasilnik zlostavlja decu

Činjenica: Društvena očekivanja od žene su da je ona ta koja neguje i brine o deci. Majke čija su deca zlostavljana su najčešče i same izložene nasilju od strane istog nasilnika (uglavnom oca ili očuha dece). Kada su deca zlostavljana, okolina i institucije društva često ne uzimaju u obzir i zlostavljanje njihove majke, već ih ona interesuje samo kao osoba koja snosi odgovornost za brigu o deci. Tako dolazi do toga da se na nju prenosi odgovornost i za ono što je počinio nasilnik. Odgovornost za nasilje je uvek na onome koji nasilje vrši.

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36

Na SOS telefonu kao i u individualnim konsultacijama rade specijalno edukovane konsultantkinje za rad sa ženama koje su preživele traumu muškog nasilja i imaju višegodišnje iskustvo u ovoj oblasti. Podrška ženama kroz konsultacije ima za cilj osnaživanje žena da izađu iz situacije nasilja. Razgovori na SOS telefonu mogu biti anonimni. Konsultantkinje se rukovode osnovnim principima, a to je da:

• sva ispričana iskustva SOS telefonu i u konsultacijama su poverljiva
• veruje se iskazu žena koje su preživele nasilje
• žena nije kriva za nasilje koje je preživela
• nasilnik je odgovoran za nasilje
• nasilnikova je krivica i sramota

Konsultantkinje podržavaju žene:

• da prave sigurnosni plan ukoliko su u opasnim situacijama
• da znaju koje institucije im mogu ponuditi koju vrstu podrške
• da izađu iz logike žrtve i ćutanja i budu proaktivne u procesu izlaženja iz nasilja
• da postave granice prema nasilju
• da razrade svoja traumatska iskustva i osnaže svoje pozitivne osobine
• da veruju sebi i ponovo zavole sebe
• da razmotre moguće izbore i izaberu kako žele da žive

(Espreso)