ŠTA JE ZNAČIO MORBIDNI OSMEH BRAJANA VOLŠA? Pitali smo psihoterapeutkinje i one su nam OTKRILE MNOGO TOGA

Nestanak Ane Volš zaintrigirao je javnost širom sveta.

Uoči nestanka Aninog nestanka njen suprug je, između ostalog, pretraživao na internetu kako da se reši tela, kupovao sredstvo za čišćenje, a policija je pronašla i krvav nož u porodičnoj kući što je dodatno izazvalo sumnju.

Imajući u vidu da je trenutno Brajan Volš glavni osumnjičeni u istrazi, potrebno je ispitati koji su modeli ponašanja osumnjičenog, kao i porodice nestale Ane u pogledu "simptoma" porodičnog nasilja.

Mogućnost da su njihovi iskazi i načini pokazivanja zabrinutosti, krivice ili tuge duboko ukorenjeni u društvu nije mala, o čemu smo pričali sa psihoterapetutkinjom Marijanom Radulović i porodičnom psihoterapeutkinjom i diplomiranom socijalnom radnicom Tamarom Trajković.

Govoreći o potencijalnom nasilju nad Anom Volš od strane njenog muža moramo se zapitati da li se ranije u njihovom odnosu dešavala neka vrsta nasilja.

Radulović je za Espreso napomenula da, kada govorimo o muškom nasilju u porodici ne govorimo o jednoj vrsti nasilja već o opsegu koji može da podrazumeva fizičko, psihičko, seksualno, ekonomsko nasilje.

- Verovatnoća da će se iz fizičkog i/ili psihičkog nasilja razviti najgori krajnji ishod - femicid, nije lako odrediti, bar ne u Srbiji, navodi Radulović.

- Jedan od razloga jeste neodgovornost države prema žrtvama nasilja i zanemarivanja dalje edukacije stanovništva zarad sprečavanja porasta femicid - zaključila je naša druga sagovornica, Tamara Trajković.

Na sumnju policije da se iza nestanka Ane Volš krije zlodelo njenog muža, majka nestale je navela da ne veruje u to "jer njih dvoje nisu imali nesuglasice". Trajković je konstataciju majke Ane Volš okarakterisala kao irelevantnu jer šira porodica žrtve nasilja ne mora da bude svesna da se nasilje dešava.

Naime, simptomatično za nasilnike jeste da grade najbolju sliku sebe kako bi prikrilil nasilje i kako bi, ukoliko dođe do saznanja o zlostavljanju, pridobili simpatije okoline.

Marijana Radulović je napomenula za Espreso da u vezi sa pitanjem o neznanju okoline o muškom nasilju u porodici moramo da se vratimo korak nazad i zapitamo se zašto žrtva ćuti.

Glavni odgovor je strah. Ukoliko nasilnik sazna da se žena obratila drugoj osobi ili institucijama sledi "odmazda" - pretnje nasilnika da će nauditi deci ili drugim članovima porodice. Dakle, vrlo je opasno za žrtvu u patrijarhalnom društvu da prijavi nasilje, navela je Radulović.

Obe sagovornice se slažu da je strah primarni razlog zašto žene ne prijavljuju nasilje, ali da je važan faktor i stid. Marijana Radulović ističe da se stid stvara zbog neverovatnosti situacije jer ne postoji osoba koja zamišlja sebe u ulozi žrtve porodičnog nasilja.

Nasilje je zloupotreba moći. U patrijarhalnom društvu u kome muškarci imaju veću moć oni najčešće i jesu nasilnici nad ženama, istakla je psihoterapeutkinja Marijana Radulović.

S druge strane postoji i osećaj krivice kod same žrtve, a koji je društveno uslovljen, da je ona vinovnica nasilja to jest da je ona uradila nešto što je uzorkovalo zlostavljanje. Time, žrtva, osećajući krivicu, nema mogućnost da nasilje i prijavi.

Trajković je navela da postoji cirkularni proces nasilja koji se ponavlja. Naime, žrtva je unapred ili tokom nasilja bila okrivljena do strane nasilnika, da bi se potom nasilnik izvinio za nasilje te bi usledio period takozvanog "medenog meseca" (period bez nasilja), a onda bi se nasilje ponovilo. Začarani krug nasilja onemogućava žrtvi da se izbavi.

Kada se vratimo na iskaz majke Ane Volš koja tvrdi da je brak njene ćerke bio bez "nesuglasica" postoji mogućnost zašto je majka tog mišljenja, a koja je takođe ukorenjena u društvu.

- Mnogo žena nema podršku od porodice, navodi Radulović, ali postoji i mogućnost da je žrtva odrastala gledajući majku kako trpi nasilje, te tako žena koja je žrtva ne misli da bi poveravanje majci doprinelo izbavljenju.

Trajković dodaje da je, nažalost, muško nasilje u porodici za neke žene normalizovano jer ga posmatraju od detinjstva.

Govoreći o sinovima Ane Volš, morale smo da postavimo pitanje da li je moguće primetiti nasilje u porodici kroz ponašanje dece u školi ili nekom drugom javnom prostoru. Stručna lica (učitelji/ce, vaspitači/ce) mogu primetiti modele ponašanja kod dece koji, slažu se obe sagovornice, mogu biti dijametralno različiti - od preslikavanja uloge nasilnika do konstantnog straha.

Takođe, navodi Radulović, vrlo je lako, ukoliko stručna lica pažljivo posmatraju crteže svojih učenika/ca, primetiti da li je dete izloženo nasilju u porodici.

Bez obzira da li je posredno ili neposredno dete izloženo nasilju ono je uvek žrtva, zaključila je Marijana Radulović.

Na samom kraju, ukoliko pretpostavimo da je Brajan Volš kriv za nestanak supruge moramo da se zapitamo čemu osmeh prilikom hapšenja. Tamara Trajković smatra da postoje dve mogućnosti.

Prva mogućnost, navodi Trajković, jeste da je začuđujući facijalni izraz Brajana Volša produkt šoka, dok je druga u vezi sa mogućim poremećajem. Naime, osobe klasifikovane kao "psihopate" ne osećaju krivicu i pokajanje u smislu koji je nama društveno prihvatljiv.

Bitno je da još jednom podsetimo da dok istraga u vezi sa nestankom Beograđanke Ane Volš traje moramo razmišljati o široj slici - nerešenim slušajevima nestanka i/ili ubistva žena ili pak nekažnjenim femicidima.

Slučaj Ane Volš možete pratiti i na TikTok nalogu portala Espreso:

(Espreso/ Verica Arsić)