PROKLETSTVO DEVETOG KOLENA! Tragična sudbina porodice Bojović: Vuka i Luku svi znamo, Anđelkina priča je tek SUROVA

Previše je braće i previše ubistava za običnu priču o kriminalu i krvnoj osveti. Nikola i Luka Bojović. Jedan je poginuo, drugi je u zatvoru.

Ne, nisu to ova dva brata čije sudbine su njihovu majku, profesorku Fakulteta likovnih umetnosti, uplele u svet teškog kriminala. Priča počinje u Drugom svetskom ratu, u crnogorskom selu Zminica kraj Žabljaka, s jednim Lukom Bojovićem i njegovom bratom (ne rođenim) Nikolom...

Lako je zamisliti film koji počinje scenom u kojoj starija, naizgled obična žena, hladnog lica i umrtvljenog pogleda, u kolima posmatra kuću u kojoj se odvija naizgled normalan život jedne obične porodice. Ubrzo bi se u tom filmu otkrilo da nije reč o običnoj porodici, da žena u kolima nije obična žena, da ih povezuje mnogo zločina i želja za osvetom.

U filmu bi ona možda držala pištolj u rukama i dugo gledala u kuću čekajući da neko izađe, da joj se namesti na nišan... U tom trenutku film bi nas, verovatno, vratio na početak priče o jednoj tolstojevskoj porodici koja ima sve preduslove za uspešan, ako ne i srećan život, ali koja je tako autentično nesrećna i tragična na svoj način.

Gotovo neverovatno i filmski je zvučala vest da je u Crnoj Gori uhapšena Anđelka Bojović, bivša supruga pokojnog direktora Beogradskog zoo-vrta Vuka Bojovića, i majka Luke i Nikole -- od kojih je prvi nazivan vođom zemunskog klana i služi zatvorsku kaznu u Španiji, a drugi važi za momka nepovezanog sa kriminalom koji je (najverovatnije) ubijen u krvnoj osveti -- i to zbog sumnje da je planirala ubistvo čoveka koji je optužen za smrt njenog sina.

Ona je uhapšena sa Matijom Bojovićem, bratom od strica njene dece, u foto-aparatu su im pronađene slike kuće Ratka Koljenšića u Nikšiću. Koljenšića, inače, u Srbiji terete za ubistvo Nikole Bojovića.

Anđelka i Matija su rekli da su u Crnu Goru došli isključivo zbog renoviranja porodične kuće na Žabljaku i da je ona samo htela da vidi kuću u kojoj stanuje ubica njenog sina. U njihovim vikendicama na Žabljaku nađena je municija.

Osim Koljenšića, osumnjičen za ubistvo Nikole Bojovića bio je Slobodan Šaranović. Obojicu su crnogorske vlasti odbile da izruče Beogradu.

Nikola Bojović je, prema optužnici, ubijen u ime osvete za ubistvo Branislava Šaranovića, brata pomenutog Slobodana.

Slobodan Šaranović je ubijen 11. marta ispred svoje kuće u naselju Dubovica.

Previše je braće i previše ubistava za običnu priču o kriminalu i krvnoj osveti.

Nikola i Luka Bojović.

Jedan je poginuo, drugi je uspeo da pobegne u inostranstvo.

Ne, nisu to ova dva brata čije sudbine su njihovu majku, profesorku Fakulteta likovnih umetnosti, uplele u svet teškog kriminala.

Priča počinje u Drugom svetskom ratu, u crnogorskom selu Zminica kraj Žabljaka, s jednim Lukom Bojovićem i njegovim bratom (ne rođenim) Nikolom.

Luka je bio učitelj da bi se, kao i mnogi drugi, latio puške kada je počeo Drugi svetski rat. I u ratu je kao pripadnik četničkih jedinica stradao, ostavivši za sobom jedva prohodalog sina Vuka.

Lukin brat od strica Nikola Bojović, takođe je bio među četnicima kao kapetan Durmitorske brigade i imao je istaknutu ulogu u onome što će istorija pamtiti kao četnički pokolj muslimana u Pljevljima, Čajniču i Foči.

Posle rata uspeo je da pobegne u London, gde je dočekao duboku starost i preminuo u 97. godini.

Decenijama kasnije, potomci Bojovića istog imena imaće potpuno obrnutu sudbinu. Nikola Bojović, dečko "koji ni mrava nije zgazio" poginuo je u mafijaškom obračunu, a Luka Bojović je uspeo da pobegne iz zemlje, gde sada služi zatvorsku kaznu od 18 godina.

"Nostros somos soldados", uzvikivao je Luka Bojović na, kako su ocenili izveštači španskog El Paisa, vrlo korektnom španskom jeziku, prilikom hapšenja u Španiji, praveći medijsku feštu od tog čina ukazujući da on i njegovi pajtaši nisu kriminalci, ili bar ne "obični kriminalci", već vojnici, tvrdi momci (Vuk Bojović bi rekao "zajebani") koji su ratovali za svoju zemlju... Odrednicu koju su španski novinari stavili uz njega je, međutim, panadero. Iliti pekar.

Jer Luka Bojović je držao pekaru u Beogradu, baš kao i njegov životni uzor Željko Ražnatović Arkan, a nazvati Luku Bojovića pekarom jednako je besmisleno kao Arkana zamisliti kako mesi hleb i pogačice za života. Pekara je, eto, postala simbol za nešto drugo.

Luka Bojović se pokazao kao majstor za medijsku feštu, baš kao što je njegov otac Vuk Bojović decenijama na talentu za kreiranje medijske fešte izgradio "Vrt dobre nade", duboko u sebi svestan da će ta nada biti dostupna mnogima, osim njegovoj porodici.

Vuk Bojović je govorio da je njegovu sudbinu, da bude okružen životinjama, odredilo detinjstvo u porodici koja je zbog političkog progona bačena u divljinu.

Ratnički kult u porodici, u kombinaciji sa potisnutim nacionalizmom i četništvom, glavu kuće doveo je do drugovanja sa Kapetanom Draganom, šurovanja sa Arkanom (što je sve vešto upakovao u sliku dobre nade koju je godinama predstavljao njegov zoo-vrt). A njegovog sina je pod maskom tog patriotizma odvelo u svet kriminala, zbog čega će i postati jedan od najpoznatijih "bosova" sa Balkana -- što će njegovu porodicu uvući u tragičnu igru "krvne osvete", koje niko neće biti pošteđen.

Luka Bojović je u Španiji osuđen zbog "organizovanja kriminalne grupe, prikrivanja krivičnih dela, posedovanja oružja i falsifikovanja dokumenata", za ubistvo Branka Jeftovića Jorge je oslobođen, zbog nepouzdanosti svedoka Sretka Kalinića.

"Ako je kriv, neka mu bude prokleto deveto koleno", rekao je Vuk Bojović u jednom od poslednjih intervjua datom za Nedeljnik, uveren da njegov sin nije to što mediji pišu i da iza svega stoji obračun sa njim lično, zbog neposlušnosti prema vlastima, a prgav kakav je bio, jeste bio u klinču sa skoro svim vlastima...

Vuk i Anđelka Bojović su se davno razišli, ali nakon što je preminuo direktor Beogradskog zoo-vrta, jedan sin je ubijen, a drugi u zatvoru, porodične borbe su spale na majku (imaju zajedno i jednu ćerku).

"Sram te bilo", uzviknula je Anđelka Bojović pre nego što je "zbog neprimerenog ponašanja" udaljena iz sudnice Specijalnog suda kada je Sretko Kalinić ironično Luki Bojoviću uputio "sućut" zbog smrti brata.

Sve fakultetske diplome, ni 20 samostalnih izložbi, ni godine na mestu profesora i dekana Fakulteta likovnih umetnosti u tom trenutku više ništa nisu značile. Kao što nisu značile ni kada je došla ispred kuće čoveka koji joj je ubio sina.

Da li bi Anđelka Bojović, posle svega, bar u filmu bila pozitivan lik?

"Ako je kriv, neka mu bude prokleto deveto koleno", govorio je Vuk Bojović.

U scenariju koji piše život prečesto nema pozitivnih likova.

Kao da se neki Bojović, devet kolena unazad, o nešto ozbiljno ogrešio...

(Espreso/Nedeljnik)