RETKO VIĐEN SNIMAK LEGIJINE REAKCIJE NA PRESUDU! Dok sudija čita, njegovo lice menja izraz (VIDEO)

Dva žandarma stoje ispred porodične kuće Milorada Ulemeka Legije u Beogradu, kada iz nje izlazi neuredan muškarac sa bradom i dugačkom raspuštenom kosom.

Kaže im da želi da se preda, a oni ga pitaju da se predstavi. Ulemek, u optužnici naveden kao organizator atentata, krio se 14 meseci.

„Bio je to Legija, ali momci ga nisu prepoznali", seća za BBC na srpskom Goran Radosavljević Guri, tadašnji komandant Žandarmerije.

Ulemek je 2007. osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo Đinđića. Dve godine ranije, osuđen je na istu kaznu za ubistvo nekadašnjeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, te na 15 godina za pokušaj atentata na opozicionog političara Vuka Draškovića.

Tokom suđenja koje je trajalo nešto više od tri godine, Ulemek nije otkrio eventualne naručioce ubistava.

Suđenje Miloradu Ulemeku Legiji prenošeno je uživo na televiziji, a trenutak kada mu sudija izriče presudu posebno je privukao pažnju.

"Optuženog Milorada Ulemeka na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 40 godina u koju mu se uračuvana vreme provedeno u pritvoru počev od 2. maja 2004. godine, pa nadalje", izgovorila je sudija.

Ulemek je u trenutku kada je sudija čitala presudu u trenutku samo pognuo glavu, a nakon toga se blago nasmejao. Pogledajte kako je to izgledalo.

Epitet neustrašivog žestokog momka stekao je problemima koje je pravio u mladosti ali i prolazeći kroz francusku Legiju stranaca, i kao član Srpske dobrovoljačke garde.

Bio je povezan sa Službom državne bezbednosti za koju je izvršavao određene zadatke a kasnije, 1996. godine postaje komandant elitne jedinice srpske policije - JSO.

Ulemek je jedan od retkih kriminalaca tog perioda koji je i dalje živ, a od 2004. godine nalazi se u zatvoru zbog izvršenja brojnih krivičnih dela među kojima je i organizacija atentata na premijera Srbije dr Zorana Đinđića.

Ipak, svega mesec i po dana pre atentata, Legija je sastavio pismo kojim se obratio javnosti odnosno srpskom narodu, izražavajući nezadovoljstvo stanjem u državi, rezultatima petooktobarskih promena i razvojem situacije. Ipak, iz pisma koje je objavljeno u nekoliko tadašnjih medija, nije moglo da se nasluti da će samo mesec dana nakon njega biti ubijen prvi demokratski premijer Srbije.

Legijino pismo prenosimo u celosti:

"Odbrojavaju nam poslednje dane, igrajući se sa našim sudbinama, kao uostalom vascelog naroda. Gaze poslednja uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva, pri čemu ljagaju iskrene patriote želeći da ih podvedu pod sopstvene kriterijume ponašanja i vladanja. A, koji su ispod i najnižih normi podaništva, pa i sopstvenog nipodaštavanja.

Prihvatili smo besplatnu ulaznicu za svet 5. oktobra 2000. godine i učinili da taj put prođe bez prolivanja srpske krvi. Verovali smo da je taj demokratski globalni svet sa nama i mi s njima. I kada smo tokom bombardovanja branili čast i dostojanstvo svoga naroda, kao vojnici i iskrene patriote, kada su nam se u sećanja urezivale slike poginulih, devojčice čije je snove raznela bomba… Pa i sada, iako smo gorko otrežnjeni – postupcima i ponašanjima onih koji nas danas vode u taj isti svet.

Pristigli na iskrenoj, spontanoj narodnoj volji, učinili su i čine sve da dokažu i pokažu kako im do te volje nije nimalo stalo. Umesto da se 8. oktobra 2000. godine presaberu i jasno svima kažu kolika je cena našeg priključenja modernim svetskim integracijama, brojana u ljudskim glavama koje se moraju prineti Haškom tribunalu – okrenuli su se svojim sitnim političkim interesima i međusobnim trvenjima, odslikavajući na najgori mogući način svoju pravu ćud. A, onda je proradio srpski inat čije se granice ne mogu izmeriti, niti zaustaviti. I njihovim dojučerašnjim svetskim mentorima bilo je odmah jasno, da umesto ravnopravnih političkih partnera imaju pred sobom političke podanike koji stalno pomeraju i iznalaze nove nivoe snishodljivosti.

Zar da im lekciju iz patriotizma sa temom Hag drže hrvatski političari o tome kako ipak postoje granice političkih kompromisa i narodnog dostojanstva? Obezvređivanje i omalovažavanje sopstvene države kao da nema kraja… Zaklete demokrate, svetski reformisti, pune dve godine drže za predsednika čoveka svrgnutog režima, političku marionetu koju su na kraju „kargom“ istovarili u Hagu. Kažu, smenjen je direktor BIA, jer nije hteo da hapsi Šljivančanina i druge optužene za ratne zločine… Pitam se, šta bi bilo da ih je uhapsio? Da li bi mu možda dali orden ili bi ga ostavili da o njemu sudi narod i istorija… Pričaju o mafiji, kriminalu, o nesposobnosti policije… Nije policija kriva i nije tačno da je nesposobna, već je ispolitizovano rukovodstvo kojem je mera politički interes, a ne profesionalna obaveza. Kakva mafija, nekoliko raštrkanih bandi… Sve bi se dovelo u red veoma brzo, samo da postoji interes i volja pojedinaca. Jadna li je zemlja i policija u njoj ako joj slučajeve treba da rešava Ljubiša Buha, zvani Čume, svojim svedočenjima. Još je tužnija činjenica da se takvima služe da ljagaju i ruše druge, one kojima je i te kako stalo do ove zemlje i ovoga naroda i koji su to nebrojeno puta pokazali i dokazali.

Ne mogu a da ne pomislim kako je ipak sve to delo istih ljudi, onih kojima ništa nije sveto i kojima ni do čega što je srpsko – nije stalo! Pa ni do onih koji su krvarili i čija su mrtva tela razvlačena duž ratišta i od kojih je ostalo samo skromno sećanje na izbledeloj fotografiji u spomen-sobi naših heroja u Kuli. Ako nećete i ne želite da poštujete bivše, pa ni sadašnje komandante, poštujte bar mrtve! Niko, pa ni istorija, to vam neće oprostiti. Još manje oni kojima se apsolutno nepotrebno na ovaj način dodvoravate. Treba da znate, svaki narod poštuje svoje vojnike.

Jer, oni su vojnici u službi otadžbine i samo to hoće i da budu. Valjda i zbog toga meni danas ne daju da budem to što jesam. Ali, zato hoće da budem ono što nisam, da sam radio – ono što nisam radio. Baš u tome je problem: jer oni rade ono što ne treba da rade, a pričaju ono što ne misle. Znači – lažu nas.

Zbog toga, mera mog života je veličina nacionalnog dostojanstva i patriotizma koji nosim u sebi, a ne količina podaništva i snshodljivosti koju pokazujem prema drugima. Posebno prema onima bez kojih ne možemo, niti hoćemo. Ali na pravi način. Bolje ćemo se razumeti i više će nas i oni poštovati. Svet nam se smejao, nisu mogli čudom da se načude kako taj čuveni reformski kurs trpi „miloševićevca“ na čelu Srbije? Ali, trebalo im je za lična potkusurivanja, koja svi mi svakoga dana i uživo gledamo i slušamo.

Spletkarenja, ogovaranja, skupštinsko-poslaničke interesne prebacivke u kojima više nikome živom nije jasno, pa izgleda ni njima samima, s kim su u koaliciji, za koga jesu a za koga nisu… Politika revanšizma i osvete, svak’ protiv svakoga, njen je osnovni moto. Kao da istorija od njih počinje…

Za kratko vreme, mnogo kratko, zaboravili su sve. Krčme poslednje kredite narodne volje u kojima ima mesta samo za njih same.

Narod, i ma ko drugi, izgleda da im više nije potreban. Ni za izbore, jer izgleda ni njih više neće biti. Veruju, ni nas, jer im je toliko stalo da nas se po svaku cenu i na bilo koji način reše…

Milorad Ulemek

28. januar 2003."

Bonus video:

(Espreso)