NOVE UZNEMIRUJUĆE TVRDNJE O SMRTI MATEJA PERIŠA: Svašta je izrečeno

Prikovan od rođenja za levu obalu Dunava, najstariji beogradski alas Stevan Nikolić (70), spasao je za života mnoge koji su iz različitih pobuda skakali sa Pančevačkog mosta u ovu reku, ili su se spletom nesrećnih okolnosti u njoj davili. Na žalost, nemali broj puta je u potrazi za ribljim ulovom nalazio i beživotna tela, pa čak i svog prijatelja.

S pažnjom je pratio višemesečnu potragu za mladim Splićaninom Matejem Perišem, čije je telo pre nekoliko dana isplivalo kod Ade Huje.

Prema rečima Nikolića, policija je korektno odradila svoj posao tokom portage, međutim, smatra da je zbog jedne stvari, koja je pravilo svih pravila na reci, u prvim danima portage izgubljeno dragoceno vreme.

Pravilo je, kaže, da se nikada ne pretražuje mesto na kome se neko udavio ili je skočio, pogotovo ako se u potragu krene tek nakon dan ili dva.

-Nikada se ne traži na mestu ge je neko nestao, ili stradao, odmah se u potragu ide nizvodno jer voda velikom brzinom nosi telo, kaže ovaj alas.

Na konstataciju da je Matej Periš nestao u blizini Brankovog mosta, a da je nakon 139 dana potrage nađen na osmom kilometru od mesta gde je stradao, Stevan Nikolić kaže da je to zbog toga što kad se čovek udavi, njegovo telo tone i tu pluta na nekih desetak santimetara od rečnog dna.

S druge strane, objašnjava, kada neko pogine, nasilno ili zbog pucanja kičme tokom pada u reku, ili kad je u pitanju nasilna smrt, ili neka nesreća, takvo telo pluta površinom reke.

- Što se tiče ovog dečaka što je stradao, njemu je, siguran sam, puklo srce od hladnoće, iako je dete s mora, plivač, a nešto mu je zasigurno puklo i u glavi, čim je 30. Decembra u gluvo doba noći ušao u reku. On je potonuo i tako plutajući po dnu upao je u vrtlog koji ga je obrtao, pa ga onda bacio sto metara dalje na jednu ili na drugu stranu. Siguran sam da se tako zakačio i zaglavio u nekom granju, koje je u međuvremenu istrulelo, pa kad je naišla struja, ona je odatle otkačila i izbacila telo - objašnjava Steva.

Moguće je, kaže, i da se plutajući dnom reke Matejevo telo zakačilo i za neku konstrukciju u blizini Pančevačkog mosta ispod koga se u reci skoro 70 godina nalazi cela kompozicija voza.

- Iz Dunava nikada nije izvađena kompeltna kompozicija voza sa velikim brojem vagona koji su potonuli u savezničkom bombardovanju Beograda 1944. Godine. Kompozicija je sada skoro cela zatrta peskom, ali ima delova za koje se telo moglo zakačiti- otkriva najstariji beogradski ribar, koji kaže da je Dunav veoma opasna reka jer je na određenim mestima naglo duboka, sa mnogo virova.

Na osnovu velikog iskustva kaže da ljudi u Dunavu najvećim delom stradaju iz ludosti, prisetivši se kako mu je upravo iz tog razloga, pre mnogo godina, stradao prijatelj Maleško Vavić zvani Maja, čije je telo našao posle tri meseca. Prepoznao ga je po specifičnom prstenu koji je nosio.

- Bio je sa jednim drugarom tu iz Padinske skele, slavili su drugi dan Nove godine i u neko doba dođu na Pančevački most, tu kod drugog stuba, da skoče, kao iz zezanja. Obojica su stradala. Majo je leđima udario o površinu vode, pukla mu kičma, to je isto kao da je pao na beton, takav je to udarac bio. Našao sam ga posle tri meseca kod Grocke, a prepoznao sam ga po satu na ruci i neobičnom prstenu koji nikada nije skidao - priča legenda sa reke, među ribarima poznatiji kao Steva gemajzla.

Na pitanje da li se ljudi, koji skoče u reku, kaju kad ih alasi spasu, kaže neki da, a neki čim dođu sebi kažu da će opet da pokušaju da se ubiju i da skoče.

(Espreos/24sedam)