OVAJ SRBIN REKAO JE DA MORAMO DA RADIMO MINIMUM 12 SATI, A ONDA SU GA SVI NAPALI: Šta kaže danas?

Dan pošto je svojim provokativnim izjavama izazvao buru na Twitteru a zatim i u javnosti, direktor Mona hotel menagementa Tomislav Momirović pojasnio je svoje stavove za BIZLife portal ali i objasnio zašto plate u zdravstvu moraju višestruko da se povećaju, kao i šta je ključni problem srpske privrede.

Može se reći da ste prilično ustalasali srpsku javnost svojim poslednjim izjavama o tome da ljudi koji žele da ograniče radno vreme nisu normalni. Šta ste u stvari želeli time da kažete i da li mislite da je Vaša poruka shvaćena na pravi način?

– Tendenciozno sam bio agresivan i provokativan i želeo bih da se izvinim svima koje sam povredio, ali drugačije ne bih uspeo da podignem prašinu i pošaljem poruku. Jednostavno zemlja se već decenijama suočava sa ozbiljnim problemima kao što su iseljavanje i apatija mladih, veliki broj ljudi mlađih od 25 godina nisu uključeni u privredni život, zatim nizak BDP, ekološki problemi…

Za mnoge od ovih problema rešenje je u pojedincu, odnosno u nama samima. Ovde se pre svega obraćam mladim ljudima koji moraju da uzmu sudbinu u svoje ruke i naprave nešto od svog života.

Naveli ste da se pre svega obraćate mladima koji uglavnom kažu da ne vide perspektivu u ovoj zemlji i nemali broj odlazi u inostranstvo. Da li mislite da to može da se promeni i kako? Da li je samo problem to što Srbija nije, kako navode, po njihovoj meri ili to nije jedini problem?

– Čovek koji napuni 18 godina nije mlad, već zreo čovek i ima odgovornost prema svojoj budućnosti. Naravno da u zemlji ima dosta problema koji su nasleđeni iz vremena socijalizma, sankcija, a ni posle 2000. nije bilo lako vreme, ali kakvo je to opravdanje za čoveka koji ima samo jedan život? Čovek mora da nađe svoj poziv i iskoristi svoje znanje i energiju. Danas sa druge strane imamo internet koji nam omogućava jeftino znanje i informacije, a olakšava pitanje promocije i plasmana robe. Ovo je pravo vreme!

Šta je u stvari najveći problem Srbije?

Sve više se govori o nedostatku pojedinih kadrova u Srbiji, ovih dana je objavljeno da nam nedostaju radnici skoro svih profila. Da li se Vi u poslu suočavate sa tim problemom i kako vidite da bi to moglo da se rešava. Da li je glavna poluga za to povećanje plata ili je problem ipak dublji?

– To je ključno pitanje. Nama fale ljudi svih profila od keramičara, preko kuvara, vozača, sve do inženjera i to počinje ozbiljno da potkopava privredni razvoj zemlje. Problem je što sa druge strane imamo veliki broj ljudi sa sumnjivim obrazovanjem koji su 4 godine studija potrošili na izmišljene profesije i ne nude nikakvo znanje na tržištu rada. Tu je i pitanje medicinskog kadra koji mora pod hitno da se izvuče iz šablona plata državne uprave i čije plate moraju višestruko da se povećaju ili ćemo se vratiti na period 30-tih godina 20. veka po pitanju kvaliteta medicinske usluge.

Iako je prosečna plata u Srbiji skoro dvostruko veća nego pre 7-8 godina, njen iznos još nije dobacio do 500 evra. Tako se svaka priča o razvoju srpske privrede nekako vraća na to da su plate i dalje skromne. Kada će se to promeniti i kako da nam zarade rastu brže jer to ipak u najvećoj meri odražava meru zadovoljstva svakog zaposlenog?

– Naravno da su plate ključno pitanje za zaposlene i mi imamo realan rast plata u poslednjih nekoliko godina, tako da ni plata od 500 evra danas ne deluje nedostižno. Ako se ekonomska politika nastavi u smeru kojem se vodi poslednjih godina (stabilan kurs, bez povećanja poreza, ulaganje u infrastrukturu, održiv budžet i javni dug) investicije će dalje rasti, a samim tim i plate i perspektiva.

U nekim ranijim medijskim nastupima navodili ste da se situacija u Srbiji menja na bolje ali da je potrebno još toga da se promeni. Šta bi to bilo?

– Nema sumnje da je dosta stvari urađeno, fiskalna konsolidacija je stabilizovala javne finansije i povratila poverenje investitora, ali nama danas trebaju nove hrabre mere kao sto su smanjivanje poreza i liberalizacija prometa roba i ljudi u regionu (citaj CEFTA).

Za našu ekonomiju su tržišta u regionu ključna i u njih treba ulagati i politički i ekonomski. Ta tržišta će uvek biti tu i naše ekonomije će uvek biti povezane, politika mora to da razume.

Minimalac? Povećavati ili ne?

Ovih dana su počeli pregovori o povećanju minimalne zarade. Ima najava da će minimalac biti povećan na 30.000 dinara. Vi ste ranije bili zagovornik nepovećavanja minimalne zarade jer se za to nisu stekli uslovi. Kada je poslednji put povećan naveli ste da ste bili u dilemi da li da pola radnika otpustite ili da zatvorite hotel? Da li ćete opet morati o tome da razmišljate?

– Poslednji put kada smo pričali o povećanju tzv. minimalca ekonomija je bila u mnogo gorem stanju nego što je danas. Ono što sam uvek govorio je da ne mogu administrativnim merama da se određuju tržišne kategorije kao što su plate i da takav oblik državne intervencije ima i negativne efekte kao što je povećanje rada na crno i smanjivanje investicija. Da je određivanje plata od strane vlade moguće, stvari bi bile jednostavne jer bi u tom slučaju država mogla da propiše da je minimalna plata 5.000 evra i onda bi Srbija bila najbogatija zemlja u Evropi. Ekonomija na žalost ne funkcioniše na taj način.

Da li ste i dalje zagovornik smanjenja poreza na dodatu vrednost sa 20 na 18 odsto i zbog čega?

– Apsolutno. Kada je došla kriza, prvi se na udaru našao privatni sektor, poećani su svi porezi počev od PDV-a. Tek kasnije je na udar došao javni sektor i smanjivanje plata i penzija. U međuvremenu kriza je prošla, plate i penzije su se oporavile, pa je red i da se porezi vrate na period od pre krize.

Pre nekoliko dana Fajnenšl tajms je objavio da je Srbija lider po obimu DSI u odnosu na veličinu ekonomije. Neki ekonomisti navode da naša privreda to baš i ne oseća jer su domaće investicije male. Kako povećati domaće investicije, kako ojačati porodične kompanije?

– Srbija je lider u regionu jer je pokazala da ima stabilnu i predvidivu ekonomsku politiku. Na žalost domaće investicije ne osećaju u dovoljnoj meri tu činjenicu jer su porezi visoki, a postoji problem i sa plasmanom jer ima previše granica na teritoriji bivše Jugoslavije koje usporavaju i komplikuju privredni život. Rešavanje ta dva problema će doneti revoluciju i drastično će poboljšati potencijal domaćih kompanija.

Da li Vam je stvarno „upala kašika u med“?

Za Vas često kažu da ste naslednik porodičnog biznisa aludirajući da Vam je „kašika upala u med“ i da je lako Vama kada ste sve „dobili na tacni“. Da li Vas takvi komentari dotiču kada recimo i sami radite po 12 sati dnevno ili ne viđate sopstvenu decu onoliko koliko biste želeli jer – radite?

– Na žalost u Srbiji ne postoji korporativna tradicija, jer je do 1989. bilo zabranjeno da se osnivaju preduzeća. Transfer upravljanja kompanijom kroz generacije je jako izazovna stvar i Mona je jedna od retkih, a možda i jedina koja je uspela da to izvede uspešno i ja sam ponosan na to.

U realnom životu ljudi vas ne podržavaju i ne guraju napred već stalno pokušavaju da potkopaju vaš trud i nastoje da vas obeshrabre. Naravno oni žele da oni budu gore, a ne vi ili makar ako oni ne mogu da uspeju onda ne trebate ni vi. To počinje sa tim “još si mlad”, pa “tatin si”, na kraju ide “njemu je lako”. Ljudi koji očekuju podršku su u problemu, jer nje nema u realnom životu već moraju sami da nađu snagu i motivaciju. To je život.

Nije realno da čovek koji je u ozbiljnom poslu provodi previše vremena sa porodicom, ali to vreme koje provodi mora da bude kvalitetno. Mada ni to često nije lako jer vas posao stalno proganja u mislima.

Ranije ste navodili da privrednici u Srbiji i dalje nemaju podršku društva i nisu heroji. Da li je i dalje tako i kako to promeniti?

– Na žalost u socijalizmu je širen jak antagonizam prema domaćim privrednicima i to nasleđe se do danas održalo. Nekako su van te priče ostali strani investitori i u vremenu komunizma, a i danas, oni su za sistem uvek bili poželjni partneri i to je ono što stvara dodatne probleme. Vi danas imate paradoks da domaće tržište često negativno reaguje na domaći brend i nema razumevanja za domaće privrednike, dok podržava strane firme koje rade istu stvar, samo što su strane. Sigurno smo toj uslovno rečeno negativnoj slici i mi privrednici sami doprineli, ali u principu mi radimo isto što i stranci. Niti smo bolji, niti gori jer zakoni tržišta ne poznaju naciju.

Očekuje Vas uskoro otvaranje hotela u Beogradu. Reč je o najvećoj investiciji kompanije od njenog osnivanja. Koliko ćete novih radnika zaposliti, da li imate problema da nađete odgovarajuće kadrove i da li ćete mirnije spavati kada hotel počne da radi ili će to biti nova poslovna avantura koja zahteva još više rada i odricanja?

– Do kraja godine ćemo otvoriti naš prvi hotel sa brendom Mona Plaza i time ćemo lansirati jednu novu hotelsku marku. Cilj nam je da u narednih 10 godina otvorimo 10 hotela Mona Plaza u zemlji i regionu i mi ćemo to i uraditi. Sama investicija u hotel na Dorćolu nas je koštala 30 miliona evra, a zaposlićemo oko 200 ljudi.

Takođe ovih dana Mona je otvorila svoju prvu radnju u Hrvatskoj, komentari su odlični i cilj nam je da u narednih godinu dana otvorimo jos 5 prodavnica u Zagrebu, Splitu, Rijeci, Zadru…

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Bizlife.rs)