UVOZIMO, A IMAMO IDEALNE USLOVE ZA GAJENJE: Beli luk nemamo ni da se "ODBRANIMO OD VAMPIRA", pasulj još KRITIČNIJI!

Iako Srbija ima idealne uslove za gajenje belog luka i pasulja, na uvoz ove dve vrste povrća trošimo milione evra. Zbog ekonomske neisplativosti mnogi poljoprivrednici su odustali od proizvodnje, a stručnjaci upozoravaju da bi u narednom periodu i sadašnje površine pod belim lukom i pasuljem mogle da se smanje.

Aleksandar Granić je na svojim parcelama u Žitištu pre 10-ak godina počeo da gaji beli luk. U početku su, kaže, to bile manje površine, koje su vremenom povećane do jednog hektara, koliko je sa porodicom mogao da obrađuje. Sada već planira smanjenje površina.

"Poslednjih 5-6 godina smo beli luk uvek sadili na istoj površini, ali ćemo je u sezoni 2022/2023. smanjiti jer nas je uvoz iz Albanije i Severne Makedonije prošle godine pokosio sa cenom i jednostavno nema smisla raditi toliki posao, a biti na "nuli" ili čak u minusu", kaže Aleksandar Granić.

Ovaj poljoprivrednik nije jedini koji od ove proizvodnje odustaje.

"Razlozi za odustajanje su brojni! Mislim da mnogi koji ulaze u posao uzgajanja belog luka nisu ni svesni šta ih čeka, jer je to mnogo rada i mnogo neizvesnosti. Nažalost, mnogi su nakon nekoliko godina proizvodnje bili u debelom minusu. Drugi razlog je što kod nas nema nijedne (ozbiljne) firme koja bi otkupljivala beli luk. Mislim da je to razlog što izvoza gotovo i nema", objašnjava naš sagovornik.

"Uz to, tražnja može da padne vrlo brzo. Kada na beogradski kvantaš dođu dva šlepera belog luka iz Albanije ili Severne Makedonije, naša prodaja staje istog momenta", dodaje Granić.

Uvozni beli luk nije kvalitetan kao domaći

"Domaći beli luk je vrhunskog kvaliteta što potvrđuju sve studije renomiranih kuća. Beli luk je biljka koja traži zimu-proleće i leto. Ne mislim samo na rast, već na usvajanje hranjivih materija iz zemlje kako bi mogao da da visok sadržaj eteričnih ulja koje treba da ima u sebi. Albanski i makedonski beli luk može da poraste, jer je kod njih toplija klima i nema pauze u rastu za vreme zime, ali ne može da bude kvalitetniji od našeg. To kupci, nažalost, ne znaju. Oni gledaju velike čenove i velike glavice", kaže Aleksandar Granić.

Uvozni beli luk jeftiniji od domaćeg

Potrošači prilikom kupovine najčešće gledaju cenu proizvoda. Kako je uvozni beli luk jeftiniji od domaćeg, ne čudi što se više traži.

"Cena rada u nama konkurentnim državama (Kina, Albanija i Severna Makedonija) je dosta niža, klima je drugačija i oni manje od nas ulažu u samu proizvodnju. Rade veće površine jer im je isplativije, a znaju da će beli luk lako prodati u Srbiji", kaže sagovornik rts.a.

"Španija je nešto sasvim drugo. Kod njih je vrlo povoljna klima, imaju mnogo više registrovanih preparata, jer je veća potražnja, imaju lako dostupnu mehanizaciju koja je oko 30% jeftinija nego kod nas i imaju veliko tržište - čitava Evropa i SAD. Naš beli luk može biti jeftiniji samo od španskog, ostali su trajno jeftiniji i tu naša isplativost pada", objašnjava Granić.

Beli luk zahteva mnogo ručnog rada.

"Cena rada nadničara je u poslednjih nekoliko godina porasla za 50 procenata. Takođe i cene đubriva i hemijskih preparata su neverovatno skočile. Za ozbiljnu proizvodnju samo za hektar belog luka potrebno je uložiti najmanje 5.000 evra. Manjak padavina koji je izraženiji svake godine mnogo utiče na količinu roda. Mi smo sopstvena sredstva investirali u savremeni sistem za navodnjavanje, što dodatno povećava cenu koštanja krajnjeg proizvoda", kaže ovaj poljoprivrednik.

"Naše sorte sazrevaju krajem juna - jesenji i treća dekada jula - proletnji. Ako znate da nećete imati oštru zimu, kao što je to u Albaniji i Severnoj Makedoniji beli luk možete posaditi i ranije. Neće imati period mirovanja i sazreće već krajem maja, a to je pre velikih suša. Nema navodnjavanja, nema rizika od preteranih vrućina. Proizvodnja je daleko sigurnija i jeftinija", navodi Granić.

Da bi se dobio kvalitetan luk izuzetno je bitno seme. Nakon nekoliko godina lutanja naš sagovornik je, objašnjava, našao "pravo" seme i sada je gotovo celokupnu proizvodnju usmerio u tom pravcu.

"Mi proizvodimo ugalvnom semensku robu, a manji deo ide za konzum. Ove sezone smo zbog preteranog uvoza i mi imali problem sa prodajom, jer ljudi koji žele da sade beli luk kada vide prevelike glavice misle da je to super roba. Uvozne sorte nisu navikle na našu klimu i na naše zime koje nekada mogu da budu vrlo oštre, pa kada im pola njive promrzne ostaje im samo da se hvataju za glavu", kaže ovaj poljoprivrednik.

"S obzirom na to da se trend uvoza neće zaustaviti ni u narednim godinama, odlučili smo da jesenju sadnju skoro skroz izbacimo. Reprodukujemo tek toliko da zadržimo naše seme. Ostajemo pri proletnjoj sadnji, sa kvalitetnim lukom koji se ne gaji u pomenutim državama", dodaje Granić.

Na uvoz belog luka Srbija je potrošila 2,1 milion evra

Najveće površine pod belim lukom u našoj zemlji nalaze se u regionu Šumadije i Zapadne Srbije, a zatim u regionu Vojvodine, kažu u Privrednoj komori Srbije. Ovo povrće zauzima 1.295 hektara, na kojima se proizvede 3.750 tona belog luka. Prosečan prinos je skoro 2,9 tona po hektaru, dok je najviši ostvareni prinos oko 3,4 tone po hektaru.

"Beli luk smo izvezli u količini od oko 153 tone, a od toga smo zaradili 276 hiljada evra. Ovo povrće se najviše izvozilo u CEFTA zemlje i to u količini od 100 tona, a u vrednosti izvoza od 177 hiljada evra. Od CEFTA zemalja beli luk se najviše izvozio u Crnu Goru i to u količini od 66 tona i vrednosti izvoza od 110 hiljada evra, zatim u Bosnu i Hercegovinu, u količini od 29 tona, a u vrednosti od 65 hiljada evra", navode u PKS.

Za razliku od izuzetno malog izvoza, beli luk i te kako uvozimo. Za 1.060 tona potrošili smo 2,1 milion evra.

"Beli luk tradicionalno najviše uvozimo iz Kine, oko 77% odnosno 820 tona. Vrednost ovog uvoza je skoro 1,8 miliona evra. Beli luk se još uvozio i iz Albanije, Španije, Turske i drugih zemalja, ali u znatno manjim količinama", objašnjavaju u komori.

Za uspešno gajenje i visokoproduktivnu proizvodnju belog luka neophodno je voditi računa o izboru zemljišta.

"Najbolji rezultati se postižu na plodnim, nezakorovljenim zemljištima dobre strukture, povoljnog vodno-vazdušnog režima. Veliki problem ove proizvodnje je nekonkurentnost s obzirom na to da proizvođači nisu udruženi i nemaju organizovan izlaz na tržište, standarde kvaliteta kao i uslovna skladišta. Proizvodnju je potrebno regionalizovati, te subvencionisanje proizvodnje pravilno usmeriti", dodaju u PKS.

Pasulj najviše uvozimo iz Kirgistana

I površine pod pasuljem se u našoj zemlji smanjuju, pa značajna sredstva trošimo i na uvoz ovog povrća. Za 14.409 tona platili smo oko 14,8 miliona evra.

Domaćeg pasulja sve manje ima

"Domaćeg pasulja više nema kao što je nekada bilo zbog toga što je na tržištu uvozni pasulj mnogo jeftiniji nego naš. Narod odustaje od ove proizvodnje, jer nema računa da seje pasulj. Ima veću zaradu od žitarica nego od pasulja. Najveći problem je što nema ko da radi pasulj, jer se u pasulju sve radi ručno. Nema radne snage", kaže Mladen Žuža, predsednik Udruženja proizvođača pasulja iz Ravnog Topolovca.

Nekada je ovo selo živelo od pasulja, a danas ga samo retki još seju.

"Ja sam nekada imao 4 hektara pod pasuljem, a prošle godine sam imao četvrtinu hektara. I ove godine ću sejati tako. Temperature ubijaju pasulj. Ja imam sistem za navodnjavanje, ali ne vredi. Opadne cvet, opadne mahuna, ne može. Ekstremna je toplota i to što mi zalivamo nema efekta, ništa ne znači. Promenila se klima. U selu je kod nas je nekada bilo sejano oko 500 jutara, a danas ako se poseje 50 jutara to će biti veliki uspeh", dodaje sagovornik rts-a.

"Verujem da za 10 godina neće biti ni to, jer neće biti ko da radi. U Srbiji ima nekoliko paora koji rade veće površine, ali njih je malo, možda u celoj Vojvodini troje, četvoro. A nas malih je sve manje koji se bavimo ovom proizvodnjom", kaže Žuža.

Ovaj poljoprivrednik seje žuto-zeleni pasulj, jer ga lakše prodaje.

"Ranije sam sejao i beli, ali sam od njega odustao. Nemam velike količine. Pasulj prodajem na kućnom pragu, dolaze ljudi koji hoće zaista domaći pasulj da kupe. Prošle godine cena ovog pasulja je bila 500 dinara. Nekada sam imao po 10-12 tona pasulja, sada toga nema. Kada smo imali veće količine onda su nas i nakupci ucenjivali, nema ko nije", objašnjava sagovornik.

"Najveća proizvodnja pasulja ostvaruje se u regionu Južne i Istočne Srbije (52%), zatim u regionu Šumadije i Zapadne Srbije (35%), u regionu Vojvodine (9%). Pod ovim povrćem je 8.045 hektara, a proizvodnja je na nivou od 8.986 tona. Najviši prinos ostvaren je u regionu Vojvodine od skoro 1,3 tone po hektaru", ističu u Udruženju za biljnu proizvodnju PKS.

"Pasulj se najviše uvozi iz Kirgistana, odakle smo kupili 5.478 tona ovog povrća u vrednosti od 5,6 miliona evra. Iz EU smo kupili 5.358 tona pasulja u vrednosti od skoro 7 miliona evra. Od zemalja EU pasulj smo najviše uvezli iz Bugarske - 2.422 tone u vrednosti od skoro 2,9 miliona evra i Poljske - 2.202 tone, što smo platili skoro 2,7 miliona evra", preciziraju u ovoj instituciji.

Srbija je najviše pasulja izvezla u Rusku Federaciju.

"Korišćenje nesortnog i neispitanog semena pasulja u Srbiji jedan je od razloga malih prinosa. Najveće površine pod ovom kulturom koncentrisane su na porodičnim domaćinstvima i malim parcelama. Neujednačen kvalitet, neudruživanje proizvođača, neuslovni skladišni prostori su faktori koji utiču na plasman proizvoda. Postojeće površine pod pasuljem nije potrebno uvećavati već samo intenzivirati proizvodnju i obezbediti navodnjavanje kako bi se povećali prinosi i obezbedile domaće potrebe", kažu u PKS.

Srbija je neopravdanao veliki uvoznik pasulja, smatra dr Žarko Ilin, redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

"U našim uslovima u nepovoljnim godinama, kao što je bila prošla kada smo imali sušu, javljaju se negativni efekti abiotičkog stresa, pa su prinosi značajno manji od tone po hektaru. U nepovoljnim godinama kao što su bile 2010, 2014, 2018, 2019, 2020, dakle, kišnim godinama se javlju bakterioze i u takvim godinama opet prinosi teško prelaze tonu", profesor Ilin.

"Višegodišnji prosek u proizvodnji pasulja je 1,1 tona po hektaru. U uslovima visoke agrotehnike bez ikakvih problema na ovim prostorima, uz korišćenje setvenog materijala oslobođenog od bakterioza moguće je ostvariti prinose na nivou od minimum 2 do 2,5 tone po hektaru, pa čak kod žuto-zelenih do 3 tone po hektaru, što je ekonomski opravdano", dodaje sagovornik.

Iako je pasulj jedno od omiljenih jela u Srbiji, čini se da ćemo domaće sastojke za njegovu pripremu sve manje moći da nađemo na našem tržištu. A kada se jednom ugasi proizvodnja i kada postanemo visoko zavisni od uvoza strane robe, velika je verovatnoća da ona više neće biti jeftina, kao što je sada.

(Espreso / RTS / ZORICA SINADINOVIĆ)