OVAKO FUNKCIONIŠE PENZIJSKI SISTEM U SRBIJI: Jesu li potrebne dodatne REFORME?

Za svakog penzionera u Srbiji u proseku rade skoro dva radnika. Prema poslednjim podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, u Srbiji živi 1.647.909 penzionera i 2.766.034 radnika, što znači da na jednog penzionera dolazi 1,68 zaposlenih, a stručnjaci navode da je optimalan odnos četiri radnika na jednog penzionera. U oko 30 opština u Srbiji živi više penzionera nego radnika.

Iz ugla države, pitanje koje se nameće je da li će u budućnosti imati ko da zaradi za penzije, kao i da li je penzioni fond održiv. S druge strane, dilema koja najviše muči one koji trenutno rade je da li mogu da računaju na sigurna primanja u starosti, kao i koliko dugo će uopšte morati da rade. Damama uslov za penziju svake godine "izmiče" za dodatnih šest meseci, da bi do 2032. godine dostigle isti uslov kao i muške kolege, koji već sada sa tržišta rada odlaze u 65. godini života.

Broj penzionera se u Srbiji iz godine u godinu smanjuje. U decembru 2015. bilo ih je 1.735.942, dok ih je danas 90.000 manje - 1.646.903.

Član Fiskalnog saveta Nikola Alimparmakov za Euronews Srbja kaže da je Srbija uspela da u dobroj meri stabilizuje svoj penzioni sistem.

"Ova poslednja dva povećanja kumulativno preko 20 procenata, jesu bila visoka, ali su ona na granici održivosti. To je maksimum koji naša privreda i finansije mogu da izdrže, sa nivoom od 10 procenata bruto društvenog proizvoda. To je neki nivo koji ima većina zemalja bivše Jugoslavije. Ovo što mi imamo u Srbiji jeste finansijski održivo i na tragu je onoga što imaju i druge zemlje u regionu, ali treba insistirati da se ta finansijska stabilnost održi i u narednim godinama", smatra član Fiskalnog saveta.

On kaže da mladi ljudi u Americi, Evropi, pa i Srbiji, uglavnom nemaju poverenje u javne penzijske sisteme, ali da nema razloga za nepoverenje i da je to najmanje loš sistem. Napominje da je važno samo da ga na odgovoran način modeliramo i vodimo. Ukazuje da razvijenije zemlje u Evropi, pa ni Srbija ne mogu da dovode u pitanje održivost ovakvog sistema, jer praktično druge sisteme ne možemo imati kao osnovne.

"Možemo imati te privatne, dopunske, za one koji mogu dodatno još da štede, ali svi penzijski sistemi funkcionišu na ovaj način. Do pogoršanja odnosa između penzionera i radnika dolazi pre svega zbog demografskih trendova, koji su prisutni i u Srbiji i u Evropi. Mi smo 1960. godine imali 10 mladih osoba na jednu osobu stariju od 65 godina, a sada smo to spustili, na poslednjem popisu na 3 prema 1, a 2050. godine će to biti 2 prema 1", navodi Altiparmakov.

On objašnjava da Srbija tu nije izuzetak, već da se to dešava u čitavoj Evropi. Podseća da je problem penzijskog sistema u Srbiji dodatno pogoršavao ekonomski deo, ali napominje da je od 2014. godine, kada smo sproveli poslednju reformu, odnosno restriktivnost, u penzijskom sistemu, učinjen napredak.

"Tada smo imali odnos 1,2 radnika na jednog penzionera. Dakle, uspeli smo da poboljšamo to na 1,7. To nije samo zbog smanjenja broja penzionera, već smo uspeli da povećamo i zaposlenost i to je zapravo neki put ga boljitku u narednim godinama", smatra Altiparmakov.

Matković: Aktuelni sistem najmanje loš

Programska direktorka Centra za socijalnu politiku i profesorka FEFA fakulteta Gordana Matković kaže za Euronews Srbija da postoji zabrinutost zbog demografskih kretanja, ali da su ekonomska kretanja barem isto toliko važna, ako ne i važnija kada je u pitanju održivost penzijskog sistema.

"Naravno, uvek se postavlja pitanje, kao i u domaćinstvu, ako delite resurse koje imate, koliko kome u toj podeli na kraju pripada. Treba imati u vidu da održivost može da ide na račun adekvatnosti. Kao i sa demokratijom, ovo je najmanje loš sistem obezbeđenja za starost u modernim uslovima. Promene su stalne, moramo se na to navikavati. Ako se produžava životni vek i kapacitet ljudi da rade i zdravstvena situacija, naravno da ćemo morati imati u vidu da treba da se pomera starosna granica za penzionisanje", ukazuje Matković.

Od 1. januara važe novi uslovi za penzionisanje, prema kojima su za ostvarivanje ovog prava ženama potrebne 63 godine i šest meseci života, i najmanje 15 godina staža. Altiparmarkov napominje da pooštravanje granice pomaže da se uravnoteži, odnosno da se poboljša taj odnos penzionera i radnika.

"To je bila društvena odluka da muškarci i žene treba da se penzionišu u istoj životnoj dobi od 65 godina. Postojali su i drugi načini, neke zemlje su omogućavale ženama da idu dve godine ranije od muškaraca, a neke omogućavaju ženama beneficije u odnosu na broj dece. Krajem 2021. se završilo penzionisanje bejbi bum generacije i taj jedan veliki teret za penzijski sistem je takođe završen. Trend će sada biti znatno blaži u narednoj deceniji i to će pomoći", kaže Altiparmakov.

On smatra da je važno da imamo realistična očekivanja koliko mogu da iznose penzije, a da građani koji žele i mogu, dodatno štede u privatnim fondovima. Prema podacima Fonda PIO za novembar 2022. godine, prosečna penzija u Srbiji bila je 33.742 dinara. Na računima velikog broja najstarijih sugrađana, međutim, su značajno manji iznosi od navedenog.

"Među penzionerima ima dosta onih koji su se iz različitih razloga odlučili za rano povlačenje sa tržišta rada, jer su gubili opcije - od privatizacije do propadanja firmi devedesetih. Kada imate kratak staž to povlači i nisku penziju. Stari su bili u prednosti u odnosu na ostatak populacije ili im se bar nije pogoršavao standard, ali to sad više nije tako. Postoji potreba da se unapredi standard starih - ne samo penzionera već i onih koji nisu ostvarili pravo na penziju", ukazuje Gordana Matković.

Sa koliko godina se Evropljani penzionišu?

Francuska vlada je pre nekoliko dana predstavila svoju penzijsku reformu, podižući starosnu granicu za penzionisanje sa 62 na 64 godine do 2030. godine. Premijerka Elisabeth Borne detaljno je iznela svoje planove da Francuzi duže rade, takođe podižući period doprinosa potreban za punu penziju na pune 43 godine. Ovo pravilo treba da se primeni do 2027. godine, dok će se zakonska starosna granica za penzionisanje povećavati za šest meseci svake godine, počevši od septembra, da bi na kraju dostigla 64 godine do kraja decenije.

Oštre kritike reforme od strane i krajnje desnice i krajnje levice izazvale su proteste sindikata i zabrinutih građana. Ali povećanje starosne granice za odlazak u penziju nije samo trend u Francuskoj. Standardna obavezna starosna granica za odlazak u penziju će se povećati u većini zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

Uslov za redovan odlazak u penziju za muškarce se kreće od 52 godine u Turskoj do 67 godina u Norveškoj i na Islandu. Za žene, to je 49 godina u Turskoj, dok Norveška i Island imaju najvišu starosnu granicu za penzionisanje od 67 godina. Prosek u EU iznosi 64,3 godine za muškarce i 63,5 godine za žene.

Ne računajući Tursku, minimalna trenutna starosna granica za penzionisanje širom Evrope je 62 godine za muškarce i 60 godina za žene. Trenutna starosna granica za penzionisanje je 65 godina ili više u većini evropskih zemalja u kojima su dostupni podaci OECD-a.

Od zemalja članica EU, Grčka, Italija, Luksemburg i Slovenija imaju najnižu trenutnu starosnu granicu za penzionisanje, sa 62 godine i za muškarce i za žene.

"Socijalne penzije" pažljivo odmeriti

U Srbiji je prethodnih meseci bilo mnogo polemike i oko uvođenja zakozvane "socijalne penzije". Gordana Matković smatra da je vreme da se ozbiljno razmotri i da se izdvoje sredstva za takva davanja, ali napominje da "socijalne penzije" moraju dobro da se dizajniraju, da ne bi došlo do demotivacije da se plaćaju doprinosi i da bi one imale element horizontalne pravičnosti.

"Tu postoji veći broj opcija između ostalog i da se one dodeljuju u okviru novčane socijalne pomoći, ali sa mnogo manje uslova koji se tiču imovine, pogotovo posedovanja zemljišta. Da se dodeljuju tek starijima od 70, pa možda i preko 75 godina. Dakle, da se ne bi ljudi demotivisali da učestvuju u ovom javnom penzijskom sistemu, koji je važan za izdržavanje", smatra Matković.

Altiparmakov ističe da je potrebno razjasniti da to nije "socijalna penzija", već socijalna pomoć koja bi zavisila od materijalnih uslova.

"Ne bi to dobijali svi, već samo oni koji nemaju penziju, ili nemaju dovoljno visoku penziju ili nemaju dovoljan nivo prihoda. Tu bi ključnu ulogu treblo da odigra sistem socijalnih karata koji je razvijen u Srbiji prošle godine - da se targetiraju ti ugroženi stari. Mi smo u Fiskalnom savetu, na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, radili analize ugroženih starijih građana i došli do podatka da 115.000 ljudi u Srbiji ne prima penziju. Ipak, nisu oni svi socijalno ugroženi. Neki od njih još rade, a neki žive sa supružnikom u domaćinstvu, tako da od tih 115.000, svega oko 25.000 je ugroženo, a samo trećina njih prima tu novčanu socijalnu pomoć zbog ovih problema u trenutnom dizajnu socijalne novčane pomoći", objašnjava član Fiskalnog saveta.

On napominje da bi reforma tog sistema mogla da obuhvati i još dvadesetak hiljada ljudi koji ne primaju penziju uopšte i otpilike još toliko onih koji primaju niske penzije. Smatra da bi to moglo i budžetski da bude prihvatljivo i što bi moglo dobro da se targetira novim sistemom socijalnih karata.

(Espreso / Euronews)