UMESTO DA UVEČE BROJE PARE, ZAVRŠILI U PORODILIŠTU: Jedina mlada u Srbiji koja se porodila NA DAN SVOG VENČANJA

Sve češće se govori o tome da se plač bebe kroz srpska sela sve slabije čuje. Međutim, na obroncima Suvobora u selu Koštunići u domu Mirkovića, kolevka se ljulja skoro svake godine. Bojana i Radovin su mladi bračni par, koji će uskoro proslaviti sedmu godinu bračnog života, a već imaju četvoro dece. Majka je rekorderka u suvoborskom kraju jer se do svog dvadesettrećeg rođendana četiri puta ostvarila u najlepšoj životnoj ulozi.

"Udala sam se sa 16 godina, neki bi možda rekli da je to rano, ali ja sam svoju srodnu dušu pronašla tad i srećna sam zbog toga. Oduvek smo želeli veliku prodicu, i hvala Bogu ta želja nam se i ostvaruje. Na svoj 23. rođendan dobila sam najlepši poklon, četvrto živo i zdravo dete", kaže za RINU Bojana.

"Udala sam se u martu 2015. godine, ali smo svadbu pravili u avgustu. Sve je išlo kako treba do trenutka kad nisam bacila sito preko kuće, tada sam osetila bolove, kontrakcije su počele i umesto da nastavimo slavlje otišli smo u porođajnu salu. Tako da tog 08. avgusta slavimo dva velika događaja, godišnjicu braka i rođenje naše prve kćerke", priča kroz osmeh mlada majka.

Pod krovom njihove skromne porodične kuće u selu Koštunići krije se veliko, a mnogi će reći i ono pravo bogatstvo - zdrava i vesela deca. Otac Radovin sa svojih deset prstiju svojim ukućanima trudi se da obezbedi sve što im je potrebno. Sa polovnom i dotrajalom mehanizacijom obrađuje svoje i tuđe njive, a kad mu obaveze dozvole sa lokalnim trubačkim orkestrom zarađuje dodatno. Iako teško, u njihovoj kući zvek je veselo.

"Koliko je teško podizati četvoro dece u današnje vreme, toliko je i lepo. Čovek uvek negde juri, ali zapravo najveća sreća ga čega kući. Trudimo se da im obezbedimo sve što je potrebno, imamo našu zemlju i uzimamo i tuđu u zakup. Radimo, naročito preko leta skoro po ceo dan. Na selu smo se rodili, na selu ćemo i ostati. Najstarija kćerka već sada nam dosta pomaže, samostalna je i na kratko može da pričuva braću i sestre", kaže Radovin.

Najponosniji na svoje naslednike svakako je deda Dragan, koga su godine stigle ali srce i duša u starosti su mu pune. Sa štapom u ruci i pored šporeta on je taj oko koga se unučići okupljaju i slušaju priče, ali i savete zlata vredne.

"Hoće oni mene da poslušaju, ali slušam i ja njih. Trudim se da u njihove male glavice već sada prenesem osnovne životne vrednosti, da budu dobri, vredni i pošteni. Mnogo je ljudi, ali malo ko je danas čovek", dodaje deda.

Ovi mališani iako možda dele oskudnu odeću, obuću, sobu i krevet već kao mala deca savladali su neke osnovne životne lekcije, a takvi su uvek spremni za žrtvu kako za sebe, tako i za druge.

(Espreso / RINA)