POLA VEKA NAJVEĆE JUGOSLOVENSKE MISTERIJE: I dan danas se o PRIČA o tome, PROSTO NEVEROVATNO! (FOTO) (VIDEO)

Ustaški atentat na Džemala Bijedića, mina u teretnom delu aviona, čehoslovačka PVO koja je greškom ispalila raketu... Jedan novinar, jedan let, jedan pad, jedan preživeli, jedna tajna, jedan Ginisov rekord i mnogo nelogičnih, čudnih, mutnih detalja kao savršen teren za konstruisanje najrazličitijih teorija zavere. Zahvaljujući "Yugopapiru" donosimo vam originalni tekst, novinara koji je je tog febraura 1972. godine, prvi imao privilegiju da razgovara sa Vesnom Vulović.

Februar 1972: Vesna Vulović, 23-godišnja stjuardesa nesretnog JAT-ovog DC-9, koja je pala s neba nad Čehoslovačkom, gledala me pomalo iznenađeno, ali, bez sumnje, s radoznalošću. Leži sama u sobi broj 465 Neurohirurške klinike, koja je u kompleksu velike vojne bolnice koja se nalazi u praškom predgrađu Strešovice. Oko njenog kreveta aparati, ali, srećom, ni na jedan od njih nije više uključena. Tu je i udobna bela fotelja, veliki buket cveća, sto, papiri s dijagramima.

- Recite, da li je napolju dubok sneg? - pita me.

Da, Vesna, ima dosta snega.

- Ljudi se skijaju, zar ne? - potvrdila je svoju misao, zatim načas zatvorila oči, kao da se priseća šta bi drugo pitala.

Docent dr Ivo Tušek, neurohirurg, koji mi je dopustio da uđem u Vesninu sobu, upozorio me da ništa ne spominjem o katastrofi. Na hodniku mi je dr. Šourbek rekao da je Vesna raspoložena i u šali je dodao da "više priča nego što treba". Inače, dok stojim kraj Vesne, dr. Tušek nas prati. To je mlad čovek, oficir, veoma je ljubazan. Kao anđeo čuvar bdi nad Vesnom. Juče je prvi put u Pragu ponudio Vesninoj majci da uđe u sobu i da porazgovara s kćerkom, ali je majka iz straha da se Vesna ne uzbudi to odbila.

Bio sam prvi jugoslovenski (i svetski) novinar kom je pružena mogućnost da makar i na kratko porazgovara s Vesnom, do koje se inače veoma teško dolazi. Ovo je vojna bolnica i disciplina je više nego stroga. Kolega Dragan Pavlović, dopisnik Tanjuga iz Praga, video je pre mene Vesnu jer je, u ime svih novinara u Pragu, dobio ekskluzivno pravo da o njenom zdravlju informiše svet. No, nije ni nastojao s njom razgovarati. Uostalom, tek prekjuče, 10. februara, i Vesnini roditelji i brat su prvi put, ako odbijemo onaj polubunovni razgovor šokirane Vesne s majkom u Srpskoj Kamenjici - s njom razgovarali ovde u praškoj klinici.

Ova devojka s neba tačno zna ko je, odakle je, seća se, rekao bih, čitavog svog predživota. Ali nema pojma o tome da je bila u avionu, ne zna što se dogodilo s avionom niti zna kako je ozleđena. Tu vrstu amnezije lekari nazivaju parcijalno retrogradnom i prava je sreća da se to dogodilo Vesni. Zapravo, ta parcijalna amnezija, nastala svakako od izvesne kontuzije mozga (amnezija će s vremenom iščeznuti), pravi je liek za Vesnu. Pomoću nje Vesna je iz mozga izbrisala trenutke strave, amnezija je, kao neka vrsta obrambenog delovanja organizma, uništila tragove drame u Vesninoj psihi koji bi, da su prisutni, izazvali grčeve, bol, plač. Zato lečnici i ovu amneziju upisuju u jedno od čuda koja su spasila život devojci koja je pala s 10.000 metara visine.

- Kad imate voz za Beograd - pita me.

Veruje da je u Kranjskoj Gori, da su oko nje Slovenci i čini se kao da naslućuje da je doživela neku automobilsku nesreću. Reč "avion" izbačena je iz njenog rečnika iako spominje imena svojih prijateljica, koje su sve od reda stjuardese. Inače, niko je ne sme podsetiti na katastrofu DC9. Ko bi to pokušao, učinio bi zločin prema toj dragoj devojci, svojevrsnom medicinskom fenomenu, o čijoj sudbini misle miloni ljudi širom sveta. Zahvaljujući sredstvima i amneziji, ona u Pragu živi izvan vremena i prostora iako su prognoze njenog zdravstvenog stanja više nego dobre.

Na njeno pitanje o vozu odgovorio sam potvrdno.

- Vi ćete sigurno putovati spavaćim kolima - dodala je.

Sreća u nesreći

Ako bismo se ravnali po standardnim merilima medicine, onda bismo mogli reći da je Vesna Vulović preživela do sada šest smrti. Prva je smrt mogla nastupiti zbog smrzavanja i nedostatka kiseonika jer je na visini od 10.000 metara vazdušni pritisak, pa, prema tome, i količina kiseonika, daleko ispod kritične granice, temperatura iznosi oko minus 55.

Druga smrt mogla je doći od nagle promene pritiska, zbog čega se azot iz krvi naglo oslobađa i odatle izlazi naglo, u mehurićima, koji mogu začepiti krvne sudove koji snabdevaju krvlju i druge važne organe.

Zbog dekompresije aviona, kad "vakuum" prostor izvan aviona uraganskom snagom izvuče, odnosno pobaca i pokida ljude i stvari terajući kroz nastali otvor sve što se nađe na njegovom putu, Vesna je takođe mogla stradati. Ali i tu je sreća poslužila jer je sve do pada na zemlju ostala u repu aviona.

Četvrta smrt mogla je nastupiti od ubrzanja zbog slobodnog pada s 10.000 metara visine, kad se zbog ubrzanja krv sliva u zadnji deo tela koje lebdi. Tada se može dogoditi da žrtvi popucaju krvni sudovi, a srce se može rasprsnuti.

Peta smrt mogla je doći nakon udara tela u čvrsto tlo. Poznato je da telo koje pada s visine od 100 metara odskoči od tvrdog tla dva do tri metra, a zatim ponovo padne na tlo, ali u komadićima.

Šesta smrt mogla je nastupiti čak i onda kad je živa stigla na zemlju, pod uslovom da je spasioci nisu odmah pronašli. Pala je u dubok sneg i verovatno bi se onako nemoćna tu i smrznula. Osim toga, mogla je stradati čak i onda kad su je pronašli, da spasioci nisu bili obrazovani ljudi koji su znali kako treba transportovati teškog ranjenika.

U sve enciklopedije, a posebno u naučne knjige medicine, biće upisan slučaj stjuardese koja je pala s visine od 10.000 metara i ostala živa.

Godinama će eksperti proučavati taj slučaj, koji uz svu tragediju i bol zbog izgubljenih 27 života, ima i svoju naučnu vrednost. Grubo rečeno, tragični slučaj omogućio je avionskoj medicini da izvrši eksperiment koji niko ne bi ni pomislio izvršiti. Sada se zna za još jedno čudo, jer, evo dokaza - Vesna je živa.

I još nešto, njeno je zdravstveno stanje danas takvo da docent dr. Fusek kaže: "Vesna je za nas običan pacijent, koji će, sudeći po onome što se do sada dogodilo, moći leteti kao stjuardesa."On čak tvrdi da njene povrede nisu ništa veće nego kod osobe koja je pala s petog sprata. A takvi se pacijenti uspešno leče.

Istina, Vesna ima polomljenu levu nogu i ruku, njoj su bubrezi lakše povređeni, doživela je i izvesnu kontuziju (nagnječenje) mozga, ima i lakše ogrebotine po tijelu. No, to je sve beznačajno prema onome što se moglo dogoditi. Neko je rekao da je Vesnina šansa da preživi nesreću DC9 bila u odnosu 1:1.000.000. No, kad jednom Vesna bude u mogućnosti da nauci pruži sve podatke o svom ponašanju u toku pada, jer je na zemlju dospela u svesnom stanju, moguće je da se odatle izvuku i određeni zaključci koji će šansu povećavati. Svakako je pri tom padu najvažniju ulogu imao snažan i zdrav organizam mlade devojke. Čini se da je u ovom slučaju to bio glavni lek, a sve do sada medicina čini samo pomoć Vesninom organizmu da lakše savlada šest mogućih smrti.

Kako je avion pao?

Avion je 26. januara u 14:25 poletio po redu vožnje iz Stockholma, a iz Kopenhagena takođe po redu vožnje u 16:15. Trebao je, bez zadržavanja u Pragu, da sleti u Zagreb u 18:00. Zna se da je u 16:55, dvadesetak minuta nakon preletanja Berlina, pilot zatražio dozvolu prelaska čehoslovačke granice, a dozvola je, sudeći po kontrolnom tornju u Pragu, izdata u 17:03. Iako se nesreća dogodila u 17:02, ne može biti nikakve zabune u vezi s dozvolom za preletanje granice jer je Prag još pre bio obavešten o preletu toga aviona. Tačno je da su do 16 sati bili blokirani međunarodni avionski putevi preko Čehoslovačke jer su do tog vremena bili rezervisani za specijalne letove aviona u kojima su bili predstavnici zemalja Varšavskog pakta, koji su održavali sastanak u Pragu 26. januara. O nekakvim manevrima u to vreme nema govora.

Prema onome što sam uspeo saznati od stručnjaka koji svaki detalj vezan za pad aviona pomno studiraju, nesreća, o čijim se uzrocima još može samo nagađati, odvijala se ovako: Samo nekoliko minuta nakon prelaska granice između Istočne Njemačke i Čehoslovačke avion je pretrpeo katastrofu. Čelična ptica, u kojoj je bilo 28 putnika (kapetan aviona, pilot i mehaničar, dvije stjuardese, od kojih je jedna Vesna, te domaćin aviona, zatim 22 putnika, od kojih dva stranca i četvoro dece), letela je brzinom od oko 870 km iznad gustih oblaka pod vedrim nebom bez vetra.

Katastrofa se dogodila u samom graničnom području Čehoslovačke. Sudeći po svemu, avion se nije odmah počeo obrušavati prema tlu, nego je počeo gubiti visinu. Piloti su očito ulagali divovske napore da petnaestak tona tešku letelicu održe u vazduhu. Treba reći da je za kormilom aviona bio jedan od najboljih JAT-ovih pilota, Ludvig Razdrih, koji je čak bio i instruktor na DC-9.

Pretpostavka da je došlo do kvara na avionu može se s apsolutnom sigurnošću odbaciti jer ne samo da je reč o novoj letelici nego je praksa u JAT-u da avion ne sme poleteti čak ni ako i sasvim beznačajan instrument ne funkcioniše.

Činjenica da je pošta iz aviona rasuta na dužini od oko 30 kilometara pokazuje da se prvo "otvorio" prednji prtljažnik na trbuhu aviona u kojem leže pošta i paketi. Međutim, on ni tada nije padao okomito, nego je hitao prema zemlji u kovitlacu leteći kao leptir, praveći pri tome let po silaznom delu hiperbole. Tada se i počeo raspadati, a to se dogodilo na drugoj polovini trase od tridesetak kilometara. Svi delovi raspadnutog aviona nalaze se na trasi dužine od nekih 15 kilometara i širine tri kilometra, s time da je rep aviona, u kom se nalazila Vesna, zajedno s jednom ženskom osobom, pao 500 metara daleko od prvih kuća sela Srpske Kamenice.

Upravo činjenica da se prvo "otvorio" trbuh aviona s poštom navodi neke na pretpostavku da se radi o mini koja je bila u prednjem prtljažniku, negde u blizini pilotske kabine. No, to se za sada još samo pretpostavlja.

Šumar Henke spašava Vesnu

U ovom slučaju zanima nas jedino pad repa aviona. I tu je Vesnu poslužila sreća jer je rep pao niz jednu nizbrdicu, tako da je "rikošetirao", odnosno odskočio kao kad kamen bačen usporedno s ravninom vode odskoči od njezine glatke površine.

I još nešto, u svom poslednjem "odskoku" rep je "skočio" na jednu stenu, koja ga je obrnula i zaustavila, ali je centrifugalna sila bila dovoljna da Vesnu kao metak izbaci iz repa i baci u naslagu snega na nizbrdici, pa je zbog toga sudar njenog tela s tlom bio nešto ublažen. Neki tvrde da je njeno "klizanje" po snegu bilo u brzini koja iznosi najmanje 100 km na sat.

Kad se avion u 17:02 izgubio s radara u Berlinu, a ni praški radar ga nije više video, radari su ga još desetak minuta "lovili" po nebu, ali, bilo je to uzalud. Tačno u 17:15 izdat je, po međunarodnim propisima, alarm, jer je već tada bilo sigurno da je avion "nestao". Meštani sela Srpske Kamenice čuli su oko 17 sati eksploziju na nebu, ali su pretpostavljali da je avion probio zvučni zid, pa nisu tome pridavali važnost.

No meštani S. Kamenice već su oko 17:45 naišli slučajno na deo aviona i dva leša (ženu s detetom u naručju).

Pet minuta posle šumar iz Kamenice Petar Henke, vraćajući se iz šumske kuće, čuo je jauk s jedne snežne padine u blizini sela. Bila je to Vesna, odevena u tanku radnu haljinu zelenkaste boje, jaukala je ležeći preko mrtvog i unakaženog tela jedne žene.

Tada je Henke učinio ono što je bilo najbolje u tom trenutku. Skinuo je bundu i pažljivo pokrio Vesnu, ne usuđujući se pomerati njeno telo, plašeći se da ranjenoj djevojci ne povredi unutrašnje organe. Potom je odmah otrčao u selo i o tome obavestio "potpraporčika" (nešto kao stariji vodnik) Jana Martineka, koji je pomoću voki-tokija obavestio o tome bolnicu u obližnjem gradiću Češka Kamenica.

Doktor Jirži Randa rekao im je da devojku u svetlozelenkastoj radnoj haljini najopreznije stave u ćebe i da je na jastucima prevezu kolima u bolnicu Češke Kamenice, gradića koji ima oko 400 stanovnika. Pretpostavljao je da je telo izlomljeno, da je možda kičma slomljena te da bi svaki pokret pri transportu mogao izazvati komplikacije.

Oko dve litre krvi retke krvne grupe dobila je Vesna u bolnici. Njenu odeću nisu mogli skinuti, nego su je, punu krvi, izrezali, a belu Vesninu bluzu, s koje su pažljivo oprali i uklonili tragove krvi, posle su dali Vesninoj majci. Prava nega i solidan tretman u toj seoskoj bolnici, koja iznenađuje čistoćom i redom, učinili su svoje. Nakon kratkotrajne nesvesti devojka je progledala.

- Bilo je najvažnije da devojci stabilizujem puls jer se njeno srce jedva moglo osetiti - kaže dr. Randa, koji je, zajedno s Henkeom i Martinekom, poklonio Vesni drugi život. Dr. Randa praktično se nije odvajao od devojke, sve dok nekoliko dana posle nije prebačena u Vojnomedicinsku akademiju u Prag. Čitavo vreme iznad Vesnine glave, dok je boravila u bolnici u Č. Kamenicama, stajao je mikrofon magnetofona koji je dežurna sestra uključivala čim bi Vesna nešto progovorila.

- Ne mogu vam pomoći, ne mogu... - zabeležila je traka njene reči, koje na određen način ukazuju da je posle eksplozije avion leteo neko vreme.

Na mahove je Vesna bila nemirna, lomatala je slobodnom rukom, pomicala se. Bolovi su bili neizdrživi. No sredstva za smirenje već su pomogla. U jednom trenutku Vesna se obratila dežurnoj sestri, koja je noć i dan bila kraj nje.

- Dajte mi četkicu za zube, ona je u neseseru. Oh, gde je moj neseser, imam tamo neke stvari, ko ga je uzeo... - i ne sluteći da je vetar negde razneo i neseser i sve što se nalazilo u avionu.

"Znaš li, Vesna, ko sam ja..."

U zoru, oko tri sata ujutro 27. januara, iz Beograda je poleteo specijalni avion JAT-a s članovima naše komisije, a u avionu bila je i Vesnina majka Stojadinka, bivša nastavnica fizičkog vaspitanja. Izbezumljena od straha za život svoje kćeri, nije verovala da je Vesna živa, sve dok je u Č. Kamenicama nije videla. Istog dana stigao je u taj gradić, udaljen oko 150 km severno od Praga, i Vesnin otac Branko, koji se u času nesreće zatekao u Londonu na službenom putu kao predstavnik ljubljanske "Elektrotehne". Dan posle stigao je u Č. Kamenice i Vesnin brat Dragan, učenik 4. razreda gimnazije u Beogradu.

- Znaš li, Vesna, ko sam ja? - pitao je Dragan sestru u bolnici.

- Znam, ti si bezobraznik - odgovorila je Vesna.

- Zašto, seko?

- Zato što mi ne daš da mašem rukama - rekla je na granici svesti.

Mamu i tatu takođe je prepoznala. Nije plakala, ali ih je gledala začuđeno.

- Tata, kako su Pegi i Cicko - pitala je Vesna za svog psa i mačka, a onda, kao da se nečega prisetila, obratila se mami:

- Mama, reci mi iskreno, gde se nalazim? Zašto su mi ruke teške? - pitala je mamu.

Po savetu lekara, mama je izbegavala odgovor.

Već tada Vesna je govorila da je u Kranjskoj Gori, što je valjda rezultat sećanja na boravak u tom slovenskom mestu nedugo pre nesreće.

Posebnim vojnim helikopterom Vesna je, zajedno s krevetom u kom je ležala u Č. Kamenicama, prebačena na kliniku u Pragu. Helikopter je sleteo u dvorište klinike, a prilikom transporta uz Vesnu je bio i docent dr. Fusek, koji je zajedno sa šefom klinike prof. dr. Kuncom izvršio hirurški zahvat na Vesninom pršljenu. Operacija je više nego uspela jer, srećom, kičmena moždina nije ozlijeđena. Naši lekari, jedan koji je doputovao iz Praga, a drugi koji se tamo zatekao na specijalizaciji, takođe su bdeli nad Vesnom.

Dragan Pavlović, dopisnik Tanjuga iz Praga, čovek koji je kao novinar jedini imao pravo da iz prve ruke obaveštava svet o dnevnom stanju Vesninog zdravlja, svakog dana odlazi u četiri sata na razgovor s dr. Fusekom. Znatno je pomogao i kao prevodilac roditeljima da kontaktiraju s lekarima i organima vlasti. U njegovoj kancelariji neprekidno zvone telefoni iz Jugoslavije i celog sveta jer se novinari i građani obaveštavaju o Vesni. Kod svoje kuće u ulici u Swaltovny 19 čuva čitav svežanj pisama iz celog sveta upućenih Vesni, koja stižu na adresu bolnice.

- Nema smisla da se to objavljuje. Neka nešto ostane i za nju da sama pročita kad ozdravi - kaže Dragan.

Razgovor s majkom

U zgradi naše ambasade u Pragu razgovarao sam 10. februara puna dva sata s Vesninom majkom. Usne joj drhte dok mi s teškom mukom opisuje prve trenutke kad je čula za avionsku nesreću. - Čim sam ugledala trojicu pilota na vratima stana, nešto me preseklo. Rekli su mi da se dogodila nesreća, ali da je Vesna živa. Užasno je bilo... - priča i drhti.

Posle, zbog zabune zato što je kraj Vesninog tela pronađen pasoš one mrtve žene na koju je Vesna pala, Stojadinka je preko televizije čula da je Vesna mrtva, a da je živa ta žena.

- Ne znam ni kako sam došla ovamo. Pošla sam s kosom mokrom jer sam je u tom trenutku bila oprala, bez ičega...

Majka, kao majka, ispričala mi je i jedan detalj koji je na nju ostavio snažan utisak. Naime, kod kuće imaju psa Pegija, koji je strašno mrzeo mačke. Jednog dana Dragan je našao na ulici mače sa slomljenom kičmom, koje je bilo na umoru. Doneo ga je kući, a Vesna ga je odnegovala.

- Koliko je puta Vesna po dolasku s putovanja pitala: "A gde je moje grbavo zlato?" Eto, molim vas, ona je to mače spasila od smrti, sprijateljila ga je i s Pegijem. Reći ćete da sam praznoverna, ali meni se čini baš kao da je taj Cicko spasao moju Vesnu. Zamislite, i Vesni je bila povređena kičma pa je ostala živa...

Kad je u Pragu razgovarala s majkom, tatom i bratom, razgovoru je, uz Dragana Pavlovića, prisustvovao i Boro Tepavac, predstavnik JAT-a u Pragu. On je doneo buket mimoza koji su joj poslale njene kolegice stjuardese.

Inače, prvi buket cveća iz zemlje dobila je Vesna u Č. Kamenicama od drugarice Jovanke Broz.

U susretu s roditeljima, koji je trajao desetak minuta, Vesna je zaplakala. Zapravo, bio je to manje razgovor, a više međuljudsko posmatranje i doživljavanje susreta.

- Zašto plačeš, Vesnice, reci mami. Boli li te što?

- Ne, mama, ništa me ne boli. Nisam znala da sam ovako teško bolesna.

Posle je prepoznala Boru Tepavca.

- O, dobar dan, druže Boro! Drago mi je što sam vas videla - obratila se Vesna Bori. Uzela je mimoze i zamolila mamu da ih podeli njenim koleginicama stjuardesama: Dragici, Jagodi, Veri, Zorici te Ljubki, Draganovoj devojci.

Ni prisutnost čoveka u uniformi JAT-a nije je podsetila na katastrofu. Nema pojma da se nalazi u Pragu. Majka joj je ovom prilikom dala sliku Pegija i Cicka, koju su Vesni specijalno za ovu priliku izradile kolege iz ljubljanskoga "Dela". Tepala je psu i mačkici, opet po starom: "Zlato moje grbavo!"

Slučaj je hteo da sam se iz Praga vraćao u istom avionu, i to DC-9, kojim je u Beograd išla Vesnina majka. Stjuardesa Zorica Zalad, koja već deset godina leti JAT-ovim avionima, vodila je Stojadinku po njenoj želji u rep aviona da "vidi gde je Vesna bila". Otišao sam i ja onamo. Majka je dobro razgledala prostor, a onda provirila kroz najbliži prozor u bezdan iznad Alpa. Zaplakala je i poljubila zid aviona.

Kad sam neposredno nakon razgovora s Vesnom razgovarao s docentom Fusekom, on mi je doslovno rekao: "Možete napisati da je Vesna bolje nego što je iko mogao očekivati." Pitao sam ga hoće li jednom objasniti Vesni šta se to s njom sve dogodilo jer bi u tom slučaju mogla eventualno reći nešto u vezi s uzrokom katastrofe. Dr. Fusek zamislio se: "Ne, za sada ne, ali ne znam za posle. Jedino mogu reći da sam veliki optimista u vezi s Vesninim zdravljem..."

Šta je uzrok katastrofe ?

Dva pitanja u vezi s katastrofom JAT-ovog DC-9 - Vesnin spas i uzrok katastrofe - nažalost kao da su bacila u drugi plan nesretnu sudbinu 27 ljudi, čiji su leševi razbacani po padinama šumovite Krušne Hory.

Teško je to reći, ali je činjenica da je dramatični spektakl Vesninog spasenja izbio u javnosti u prvi plan. Možda i zato što se mrtvima, bez obzira na dubinu bola za njima, ne može pomoći. Sve što se moglo učiniti u datom trenutku za rodbinu poginulih, JAT je učinio, a u tu brigu uključena je i briga da se o trošku JAT-a leči Vesna, zatim svi troškovi oko poseta u Pragu.

Odmah iza Vesne u prvom je planu pitanje: Što je uzrok katastrofe? Naši stručnjaci, koji se nalaze u Pragu i koji pomažu Komisiji za ispitivanje uzroka katastrofe, koju je formiralo savezno ministarstvo saobraćaja Čehoslovačke, naprosto ne žele o tome razgovarati. Tražio sam odobrenje za razgovor sa Stanislavom Krebsom, pomoćnikom čehoslovačkog ministra saobraćaja, koji je predsjednik čehoslovačke komisije. Rečeno mi je da je u Bratislavi, ali i odobreno da mogu razgovarati sa Zdenjekom Začekom, načelnikom u ministarstvu, članom komisije.

- Na mestu nesreće komisija više nema posla jer su svi delovi aviona važni za istragu već prebačeni u Prag. Mogu vam reći samo to da ćemo dati preliminarno saopštenje o uzrocima nesreće u razdoblju između 20. i 29. februara - kaže Začek.

- U Jugoslaviji, a i u drugim zemljama, priča se da bi uzrok katastrofe mogao biti i sudar s nekim lovačkim avionom, a neki spominju i mogućnost da je avion oboren raketom.

- I mi smo čuli takve priče i jedino što mogu reći u ovom trenutku jeste to da komisija najsavjesnije ispituje uzroke i da neće izaći u javnost prije nego što bude sto posto sigurna o uzrocima katastrofe.

- Što znači komentar lista "Rude Pravo", objavljen nedugo posle katastrofe, u kom se kao uzrok nesreće spominje mina u avionu, a spomenuta je i tragična smrt našeg ambasadora u Švedskoj Rolovića, zatim ustaše?

- Oni su to objavili na osnovi informacija iz instranih agencija - kaže Začek i pokazuje mi fotografije naslovnih strana danskih i švedskih listova u kojima se decidirano tvrdi da su mine podmetnule ustaše. Na moje pitanje zbog čega nisu dešifrovane poruke iz dve crne kutije, koje beleže razgovor pilota u posljednjih pola sata, i "Flight Recordera", koji registruje sve promene u telu aviona, Začek kaže da su obe kutije u rukama komisije, ali da u ČSSR-u nema laboratorija u kojem bi se njihove šifrovane poruke mogle odgonetnuti.

JAT je nabavio tu laboratoriju, ali jugoslavensko osoblje još nije izvežbano, pa će te kutije poslati ovih dana na dešifrovanje "negde u Evropu". Ljubazan i pedantan, kao i svi Česi, Začek je neprekidno tvrdio da će se "sve uskoro znati". I našim stručnjacima koji, u skladu s međunarodnim propisima, deluju samo kao posmatrači rada Komisije ČSSR-a, službeno ne govore ni reči.

Svim svedocima koji nešto znaju o položaju delova aviona, o položajima leševa, zatim svima koji su uz posebnu dozvolu sakupljali potrebne delove na licu mesta, a takvih ima oko stotinjak, zabranjeno je da razgovaraju s novinarima. U akciji čuvanja područja na kom su se nalazili tragovi katastrofe DC9 učestvovalo je oko 500 pripadnika čehoslovačke vojske i policije.

Oni su danas uglavnom povučeni odande, ali novinaru koji uspe da se prebaci do tamo, nemoguće je da od bilo koga od tih ljudi sazna ikakvu pojedinost.

(Espreso/Yugopapir)