RODITELJI ODVELI TINEJDŽERE NA LEČENJE: 20 školaraca u Drajzerovoj na odvikavanju od INTERNETA

Na adresi Teodora Drajzera 44 u Beogradu nalazi se Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti. Svi je znaju kao Drajzerovu. U njoj se leče zavisnici od droge, alkohola, kocke, a odnedavno i zavisnici od interneta. Program je otvoren na jesen ove godine, a u dnevnu bolnicu za sada dolazi 20 klijenata. To znači da nisu na bolničkom lečenju, već da dolaze na grupni i individualni rad - i odatle se vraćaju u svoje domove.

S obzirom na to da kroz program dnevnih bolnica godišnje prođe 700 osoba, proizilazi i to da je reč o - samo 20 klijenata. Direktorka bolnice, koja je tokom radnog veka "prikačila" brojna zvanja - prim. dr sci. med. Diana Raketić - ne naziva ih pacijentima. Ističe da je program tek u povoju, te da o njima i njihovoj zavisnosti i sami zdravstveni radnici uče.

- Širi naziv je zavisnost od interneta, društvenih mreža i mobilnih telefona. Uži je zavisnost od interneta - počinje direktorka ove ustanove sugerišući da je 30 - 40 odsto od ukupnog broja zavisno od onlajn igrica, te da je udeo takvih na lečenju u Drajzerovoj nešto veći, do deset osoba.

Neodoljivi deo svakodnevice

U razgovoru za Telegraf.rs objašnjava da je reč o interaktivnim igricama koje pojedince uvlače u virtuelnu stvarnost, u liku heroja kojim zavisnik "upravlja" (ili obrnuto).

- Uživljavaju se u tu ulogu i naprosto zaborave koliko su vremena tako proveli. Baš mi je jedan roditelj rekao: 'Noćima se ne spava' - prepričava ističući da su pozivi upomoć stizali od roditelja srednjoškolaca i studenata.

Ipak, napominje da je internet "postao neodoljivi deo slobodnog vremena, odrastanja, vaspitanja i obrazovanja", te da nisu samo mladi u riziku. Navodeći primer savremenih nesuglasica u paru, ističe da je dijagnozu zavisnosti teško uspostaviti, te da je neophodno sagledati širu sliku.

- Često se devojke žale da partneri provode puno vremena na igricama. Kod ljudi koji su zdravi, zreli, odrasli... ti su kontrolni mehanizmi mnogo bolji - kaže navodeći da su kriterijumi za dijagnostiku zavisnosti od interneta manje precizni nego u slučaju zavisnosti od droge ili alkohola, te da se pre davanja dijagnoze mora obratiti pažnja na to kako muškarci funkcionišu profesionalno, socijalno, u partnerskim odnosima i kako se u svemu tome osećaju.

Dodaje i da je inače odnos zavisnika i zavisnica četiri prema jedan, te da je u Drajzerovoj više muškaraca nego žena.

Na lečenju 16-godišnjaci

U programu lečenja od internet zavisnosti su, dakle, mladi, uzrasta od 16 godina i naviše. Kaže i da ih za lečenje prijavljuju upravo roditelji, te da im se obraćaju i pisanim putem.

- Glavni motiv je pad efikasnosti u školi - kaže dodajući i da se to lako promeni: - Čim uspeh bude bolji, roditelji su zadovoljni i srećni.

Mimikom ističući svoj optimizam u lečenju, kroz osmeh govori o tome da je nauka dokazala da su adikcije, tj. zavisnosti zapravo bolesti mozga i da su izlečive.

- Nije lako, ali se može, mnogo, mnogo lakše, nego biti u paklu adikcije - potvrđuje stav.

Zatim dodaje da im je sadašnja procena kako bi se lečenje moglo sprovesti u periodu od šest meseci do godine dana, te da će se ta i slična pravila utvrđivati u radu. Objašnjava da postoji intenzivna faza lečenja u dnevnoj bolnici i da traje od četiri do šest nedelja. Navodi da se savetuju tri dolaska nedeljno, te da se radi grupno i individualno. Ističe da se uključuju i roditelji, kao i da se kod neke od dece uočavaju tzv. dualni poremećaji.

- Taj program je tako dizajniran da se najpre obavi razgovor sa klijentima. Uvek morate proceniti da li postoji još neka udružena bolest, neka socijalna fobija, neka anksioznost, neki depresivni poremećaj ili hiperkinetički sindrom. Ako to postoji, mora se paralelno i taj drugi poremećaj lečiti. To malo komplikuje program lečenja, ali bože moj, moramo tako - navodi mogućnosti uz napomenu da je uzaludno uključivanje u intenzivni program lečenja od zavisnosti, ukoliko se ne utiče na uzrok problema.

Bez lekova, ali ne po svaku cenu

Objašnjava i da "utapanje vremena na internetu" najčešće krije neki drugi problem, te da ga mladi ljudi na lečenju najčešće nisu svesni.

- Pa, svi koriste internet, šta sad? Pa, svi se igramo, je li? - ilustruje odbrambeni stav zavisnika: - Ali, kroz taj terapijski rad prepoznaju taj problem i nauče se kako da se štite ne samo od tog problema, nego i od nekih drugih zamki životnih. Nauče kako da prave dobre izbore.

Neki od prethodno navedenih poremećaja, koji se mogu udružiti sa zavisnošću, leče se i lekovima. Ipak, Raketić kaže da se takav pristup rešavanju problema izbegava zbog njihovih mladih godina, ali ne po svaku cenu.

- U tom uzrastu se zaista izbegava medikamentozna terapija, ali ako baš moramo, uključimo je. Nekako pokušavamo da dođemo do rešenja kroz taj individualni i grupni rad sa njima. Ako baš vidimo da ne ide, onda pomognemo nekom farmakoterapijom, nekim lekom, i lek pomogne da klijent u tom individualnom radu bude efikasniji, konstruktivniji, da brže napreduje. Date malo vetra u jedra - kaže sugerišući da lek nije bauk, već pomoćno sredstvo u procesu izlečenja.

Primećuje i da su u većem riziku deca koja se loše osećaju u vlastitoj koži ili sa porodičnim problemom. Oni će, kaže, lako naći utehu u internetu. Objašnjava i da deca slede primer roditelja, te da je bitno da se u porodici razvijaju zdrave navike.

- Kada su povučeni, kada se druže slabo, ne izlaze iz kuće, mrzi ih... O tome se mora voditi računa. Ili porodice gde roditelj već ima problem zavisnosti, da li je to kocka, alkohol, da li su supstance... To su uvek deca pod visokim rizikom - kaže navodeći da je i nesigurnost deteta u sebe jedan od znakova na koje treba obratiti pažnju.

Kaže i da je lečenje dobrovoljno, te da je 16-godišnjaka teško prisiliti da se obrati za takvu pomoć.

- Naravno, niko ne dolazi rado u Drajzerovu. Zato postoje ti motivacioni razgovori, kad se i oni rasplaše, da to nije strašno, da se može. To je jedan fini terapijski proces. To nije upala pluća - daću vam ja penicilin, pa ću vas izlečiti. Naprosto, treba biti vrlo strpljiv s njima - objašnjava dodajući i jedan specifičan podatak: - Nema zloupotrebe supstanci. Niko od njih ne prijavljuje korišćenje marihuane ili nešto takvo. To nam je parametar koji moramo pratiti.

Adolescentima četiri sata na internetu, mlađima duplo manje

Objašnjava i da se danas od malena uči koliko je vremena na intenetu dozvoljeno, te da je reč o dva sata za malu decu, odnosno četiri za adolescente, kao i da treba da postoji jedan dan nedeljno bez interneta.

Ističe da je presudno da nema tajnovitosti u korišćenju interneta, te da ne treba policajac u porodici, ali da treba uspostaviti pravilo da se internet, tablet i laptop koriste u dnevnom boravku. Druga napomena se odnosi na pristojno ponašanje - i onlajn.

- Kao kad idemo na slave, pa mama nas nauči kako da se ponašamo, da nikoga ne obezvređujemo, kako da komentarišemo, da nema tih lažnih identiteta; da se ne pecamo na kladionice gde je sve besplatno do 18. godine, pa da se to posle naplati trostruko; da se ne posećuju sajtovi na kojima se plasiraju pedofilija i pornografija - savetuje Raketić ističući "rizične" godine, na kraju osnovne i početku srednje škole.

Na primeru drugih zavisnosti govori da je i recidiv takođe sastavni deo procesa lečenja, te da ne sme biti uzet za neuspeh.

- Kad govorimo o recidivima, moramo da shvatimo da su zavisnosti hronične bolesti, gde su recedivi sastavni deo. I nikada to ne treba doživljavati kao neuspeh. Nekada treba dugo proći da bi neko došao do prave i kompletne apstinencije. Recidiv se uvek sagledava u sklopu procesa - šta je bio okidač, kako se desio, šta moramo uraditi da to preveniramo. Šta i ako se desi? Da se što pre jave. Dakle, to su važne stvari u terapijskom procesu, da se recidiv adekvatno tretira, kao simptom bolesti - kaže čak poredeći bolest zavisnosti sa dijabetesom, hipertenzijom ili hroničnom opstruktivnom bolešću pluća.

Dodaje i da je vraćanje na staro najčešće u prvih šest meseci. Posebno upozorava na stigmu. Kaže da su predrasude o tome da je reč o nemoralnim, lošim ljudima, slabe volje dovele do toga da se leči tek 15 odsto zavisnika. Ako uzmemo u obzir navode da se u toj ustanovi, prema podacima od pre epidemije, godišnje uradi 500 prvih pregleda, to znači da je napolju možda još 2.800 zavisnika kojima treba pomoć, a koji je nisu tražili. I to uzimajući u obzir i podatak da je ovo jedna od ustanova koja se bavi lečenjem, te da se ni svi prvi pregledi ne moraju obaviti baš tu.

Porast nehemijskih zavisnosti

Drajzerova je inače osnovana 1987. godine. U protekloj godini beleže porast nehemijskih zavisnosti. Ljudi koji imaju problem sa klađenjem i kockanjem traže pomoć za 30 odsto više nego 2020. Primećuju najveći dropaut, tj. odustanjanje od lečenja, ukoliko se na lečenje čeka. Kažu da liste čekanja danas ne postoje.

- Što se tiče drugih zavisnosti, leče se zavisnosti od alkohola, sedativa, stimulativnih supstanci, tj. amfetamina, kokaina, zatim zavisnost od marihuane. Takođe imamo jedan program za mere obaveznog lečenja, kada sud naloži nekome da se leči kod nas.

Ono što mi takođe primećujemo poslednjih godina jeste porast zavisnosti od stimulativnih supstanci. Raste i zavisnost od marihuane. Ona je u nekom međuprostoru, nije legalna. Mučimo se sa tim da se prihvati da je marihuana psihoaktivna supstanca, da stvara zavisnost i mnogo problema, posebno kod mladih - navodi direktorka.

Među spomenutim nehemijskim zavisnostima nalazi se i zavisnost od interneta, društvenih mreža i mobilnih telefona. Pacijenti prijavljuju i probleme u korišćenju društvenih mreža, međutim ne koliko u slučaju onlajn igara. Shodno tome da je program u povoju, u ustanovi ističu da je pitanje šta će sve tek biti otkriveno.

(Espreso / Telegraf)