Samo 5 osoba u Novom Sadu nije se obradovalo vesti da će pokrajina i grad zajedno finansirati tri velika projekta

Uređenje i obnovu Almaškog kraja, riznice srpske istorije u Novom Sadu. Izgradnju nove novosadske atrakcije - pešačkog mosta do Petrovaradinske tvrđave. Uređenje tvrđave i Podgrađa. Iznenađenja nema. Spisak je uvek isti. Marinika, Bora, Bojan, Brajan. Njihov strah je razumljiv. Oni znaju da je kroz ova tri kolosalna projekta posejano bogato seme budućeg uspeha SNS-a. Ta činjenica plaši i bivšeg šefa novosadske policije Milorada Šušnjića, koji samo u promeni vlasti, što nije realno ostvariva želja, vidi svoje spasenje. Ali, sve njih zajedno još više je iznervirala i zabrinula činjenica da Igor Mirović i Miloš Vučević nisu u svađi. U oba slučaja, svih petoro navijaju za sunovrat Novog Sada, jer smatraju da samo to vodi do sunovrata i poraza SNS-a.

Njihove iluzorne nade, koje objedinjuju zluradost, zlobu i prestup, povezuje jedna osoba, koja ne pripada miljeu novosadskih spletkaroša. Nakon što je propao dugo planirani poduhvat sa Rio Tinom, opozicija ponovo sve nade polaže u Dijanu Hrkalović.

Njene bivšešefove i štićenike. Od policajaca do kriminalaca. I saučesnike iz političkog okruženja, koji ćuteći nastavljaju da riju protiv sistema koji ih je stvorio. I zahvaljjući kom su postali bogati. Mada u ilegali, oni ne prestaju da spletkare. Prave intrige. I dostavljaju spinovane informacije opozicionim uzdanicama i medijima.

Da pojednostavim, Dijanin izlazak na slobodu bezmerno je obradovao, a povratak u pritvor još bezmernije rastužio sve koji veruju u geslo da je „neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj„. Moram ih razočarati. Uzdanje u Dijanu im je uzaludno. Ona više nije opasna. Otkad joj je isečena mreža saradnika, doušnika, dostavljača, potkazivača, njeni dometi, kao i svake druge štetočine, postali su minimalni. I ne dosežu dalje od trećerazrednih tekstova u slabotiražnim medijima o izmišljenim sukobima unutar SNS-a. Ali Dijana je čak i iz pritvora pokušavala da nanese štetu naprednjacima.

Spin deluje poput trača. Mora biti verovatan i moguć najširoj javnosti. Modus delovanja je u načelu jednostavan. Na osnovu uvreženog mišljenja javnosti o određenim ljudima, da se vole, ili ne vole, plasiraju se vesti o njihovim sukobima, ili povezanosti kroz moć, uticaj, ili realizaciju poslova. U očima običnih ljudi sujete i surevnjivosti uspešnih su velike, i zvuči im sasvim logično i verovatno da se te sujete stalno sukobljavaju i glože. Naručioci spina o tobožnjem sukobu Mirović-Vučević verovali su da će na ovaj način uspeti da naprave razdor unutar SNS-a. I opet ih moram razočarati. Opet su promašili. Plasiranje naručenih vesti o navodnom sukobu Mirović-Vučević nije dovelo do slabljenja SNS-a u Novom Sadu i Vojvodini, kako su se spin doktori opozicije nadali. Naprotiv. SNS je sada još više ojačao i zbio redove. A, ako bi se analizirao izvor i kvalitet informacija o navodnom sukobu Mirović-Vučević, i kanal kojim su one plasirane u javnost, lako bi se došlo do još jedne osobe povezane s policijskim strukturama.

Plasiranjem informacija o navodnim konfliktima u SNS-u Dijana Hrkalović nastoji da svojim partnerima, za čiji račun je formirala kriminalnu strukturu koja je prisluškivala predsednika, njegovu porodicu i najbliže saradnike, pokaže da je još vredna. Da nije izgubila moć i uticaj. Kao što je nekad glumila silu, tako sada glumi mirnu snagu. Pokušavajući da se prikaže kao pouzdan oslonac u medijskom ratu protiv naprednjaka.

Miloš Vučević nije slučajno jedna od glavnih meta Dijane i njenih mentora, budući da je potredsednik stranke i čovek iz najbližeg Vučićevog okruženja. Svi pokušaji njegove kriminalizacije, koje su lansirali Bora, Bojan, Marinika i Brajan, došao je iz istog izvora. Sve što su ikada izneli u javnost stiglo je od izvora povezanih sa osobama, uz čiju pomoć je formiran i razrađen obaveštajni aparat unutar policijskog sistema. Zadatak tog aparata bio je da prikuplja podatke i montira ih u odgovarajući kontekst i dostavlja opoziciji i medijima radi kompromitacije i slabljenja ključnih ljudi SNS-a.

- Montaža je ključna tehnologija za stvaranje lažnih stvarnosti - napisao je u svom kapitalnom delu o novim medijima Lev Manovič.

Krajnji cilj svih montaža bio je i ostao Aleksandar Vučić. On je stub sistema. On je karika koja SNS čini nepobedivim. Pisao sam o suštini tog plana još pre dve godine. Pošto je direktni napad na Vučića najteži i najmanje svrsishodan način, osmišljena je strategija da se on oslabi izokola. Preko porodice. I najbližih saradnika.

Novi Sad je zauzimao važno mesto u toj strategiji. Pripreme za preuzimanje poluga moći i podrivanje sistema u Novom Sadu išle su polako. Tiho. Preko Subotice, gde je Milorad Šušnjić kaljen da postane prvi čovek novosadske policije. Budući da ga je Hrkalović, posle samo tri meseca poznanstva, iz petrovaradinske siromaštine uzdigla do nivoa velike moći, Šušnjić je bio osoba od njenog najvećeg poverenja. On je imao samo jednog šefa. Ne policiju. Ne državu. Ne premijera. Ne narod. Njegov bog i njegov đavo bila je Dijana Hrkalović.

Pošto je medijsko rušenje i uzdizanje ljudi njen fah, njena specijalnost, pozivam je da javno objasni građanima Srbije da li je Milorada Šušnjića regrutovala kao prosperitetan kadar zato što je preko megafona kvalitetno obaveštavao starlete i njihove sponzore na splavovima i diskotema da je u toku policijska racija? Ili mu je poverenje poklonila jer je bio sposoban da službenim kolima brzo stigne iz Novog Sada do Beograda i preveze važnu depešu?

Sudije je to neće pitati, ali Novosađane zanima ko je u novosadskom restoranu Atina i pred Katedralom izigravao zaljubljene turiste i fotografisao i snimao prilaze i ulaz u Gradsku kuću? Kome su dostavljali fotografije posetilaca? Kakvu su montažu pripremali? S kojim ciljem?

Odgovor sam dao pre 11 meseci, kada sam rekao da su se zaverenici unervozili i počeli da greše nakon što je Vučić najavio frontalnu borbu protiv organizovanog kriminala, i obezbeđivanje još bolje ekonomske pozicije Srbije. I da to odgovara samo običnim građanima.

Rekao sam i da većina pretendenata na srpski presto, a to nisu samo političari opozicije, puzajući državni udar vidi kao najpouzdaniji način dolaska na vlast. Od odmetnutih, ili, još bolje rečeno, podmetnutih državnih službenika, očekuju da im pripreme teren za preuzimanje vlasti mimo izbora.

I zato nikog ne treba da iznenadi kada u sudskim postupcima bude utvrđeno da su mnogi policajci informisali pripadnike kriminalnih klanova o operativnim planovim njihovog hapšenja. Ali javnost očekuje da na suđenjima saznamo s kojim ciljem i za čiji račun su to radili? S kim su se ti kriminalci dogovarali i u čije ime su nabavljali oružje za atentate? Ko je sve izveštavan o obaveštajnim, političkim, privrednim i diplomatskim aktivnostima države? O razgovorima s drugim državnicima?

Ne postavlja se pitanje da li je Vučić prisluškivan! Ne dovodi se u sumnju je li mu rađeno u glavi! Nije upitno jesu li zaverenici planirali puč! Jasno je da je sve to tačno! Pitanje je u čijem interesu i s kojim namerama je odmetnuto rukovodstvo srpske policije špijuniralo predsednika Srbije?

Ekonomski razvoj i jačanje Srbije nalaze se u suštini svakog problema. Opozicija u razvoju investicija, u napredovanju privrede i jačanju lokalnih ekonomskih prilika vidi otežavajuću okolnost za svoj povratak na vlast. Zato najava investicija u Almaški kraj, Petrovaradinsku tvrđavu i podgrađe, nije jedino što ih je prenerazilo. Činjenica da je buyet grada od 36 milijardi dinara, duplo veći nego 2012, kada su oni bili na vlasti opoziciju dovodi do nervnog rastrojstva. I odsustva razumnog i racionalnog pristupa politici.

Politika je neprestano prilagođavanje novim situacijama. Neprilagođenost ukazuje na činjenicu da je zakazalo mišljenje, kao glavna funkcija prilagođavanja. Razum je dobar vodič ako je oslobođen predrasuda i loših namera. Ali, kada usled uskogrudosti ostane zarobljen u površnostima i generalizacijama, rezultat njegovog vođstva postane porazan.

I zato ne čudi da su opozicionari kao svoje glavne adute odabrali Dijanu, spinovanje i potpuno nerazumnu strategiju napadanja i protivljenja svim investicijama, svim projektima i svim šansama za dalji razvoj. U „Nju dilu„ jednom od najuspešnijih političkih projekata u američkoj istoriji, Frenklin Delano Ruzvelt propoveda „interesi biznisa i interesi stanovništva Sjedinjenih Američkih Država su nedeljivi.” Interesi Novosađana i investicije koje im obezbeđuju posao i plate su nerazdvojni.

Bonus video:

(Espreso)