ZA ALBANSKU BESU SMO SVI ČULI, ALI IMAJU JE I SRBI: Znate li KAKO SE KOD NAS ona zove?

Našu publiku je serija "Besa" prikovala za male ekrane zbog uzbudljive priče i veoma životnih likova. Priča je puna zapleta, dramatičnih kulminacija i šokantnih raspleta pa nije ni čudo što je jedna od najgledanijih serija.

Ono što je privuklo pažnju javnosti je i reč besa, koja se tradicionalno koristi kod Albanaca i najjednostavnije rečeno označava obećanje. Međutim, to obećanje je tvrđe od kamena i mora se ispoštovati po svaku cenu jer čast je čast i nikako se ne sme prekršiti, ma šta da se desi. Besa se često povezuje i sa običajem krvne osvete.

Međutim, i Srbi imaju takav običaj - zavet. Zavet je obećanje koje se daje i koje ne treba da se prekrši jer onda sledi kazna. Kod našeg naroda, zavet ima koren u hrišćanstvu, odnosno pravoslavlju - zavetovati se može svaki hrišćanin da praznuje nekog svetitelja koji pada u dan kada mu se nešto značajno, dobro ili loše, dogodilo, kada mu je taj svetitelj pomogao. Takođe, čovek se može zavetovati da će pomagati sirotinji, činiti humane stvari, ali kada se jednom zavetuje treba to da ispuni jer ako se to ne desi, sledi kazna, naravno u religijskom smislu jer se čovek zavetovao pred sobom i Bogom.

- Kada se jednom da zavet, nije dobro da se obećanje ne održi. Obično tada čoveka stiže kazna. Naravno, zavetovati se može samo za neki pozitivan posao. Ne može se čovek zavetovati da ubija, pljačka, pali - kaže Svetosavlje.

Naravno, tokom ratova i nesreća koje je naš narod imao tokom vekova, ljudi su davali zavete da će nastaviti lozu, da će čuvati porodicu onog ko je otišao u rat i brinuti za njih bez obzira šta se desi. Svakako u našem narodu je zavet duboko ukorenjen kroz veru. Postoje bračni zaveti, porodični, zaveti ćutanja, monaški...

Postoji i druga varijanta, možda malo blaža, a to je zakletva. Pojedinac se kune u nešto, svoju čast najviše da je nešto tako kako je rekao. U srednjevekovnoj Srbiji i njenom pravnom poretku zakletva je bila validna na sudu, naime mogla se utvrđivati krivična odgovornost, to pre svega jer se nije pravila razlika između građanskog i krivičnog postupka. Koja će se od stranaka zakleti zavisilo je od njihovog sporazuma a nekad od samog suda. Stranka koja se zaklinjala morala je to da učini lično, što znači da se nije mogao koristiti punomoćnik. Izuzetak od tog pravila predstavljao je samo slučaj kad je zakletvu polagao vladalac, što se vidi iz dubrovačkih zakonika koji nam još govore i to da se zakletva koristila i na stanku. Zakletva je polagana svečano i u propisanoj formi, pred sveštenikom a u nekim slučajevima i pred samim episkopom.

Posle sloma srednjevekovne Srbije, postojala je zakletva na plugu i ona je jedna od zanimljivijih. Kod zaklinjanja na plugu, strana koja se zaklinje, stavljala bi ruku na so i hleb koji su postavljali na plug i rekla bi: "Ako nije tako, kao što sam pokazao, tako mi Bog ne pomogao, a hleb i plug izdali me". Zakletva na kamenu vodi poreklo od prastarih običaja a nalazimo je i u starim primorskim pesmama. Uglavnom se vršila tako što bi lice koje se zaklinje stajalo nogama na kamenu i zagrlilo suv javor, pa bi se potom kleo da mu noge ostanu na studenom mramoru, a ruke na suvom javoru.

Čak se i posle oslobođenja u sudnicama nalazio kamen na stolu pored krsta i Jevanđelja, jer se verovalo da će se licu koje se zaklinje okameniti srce ako se lažno zakune. Najozbiljnije zakletve su polagane u manastirima na moštima i ćivotu svetaca. One su polagane pred starešinom i bratstvom manastira i pred seljacima iz najbliže okoline. Ako bi u nekom slučaju bilo eventualno više optuženih koji su živeli u jednoj kući i bili u bliskom srodstvu, onda bi jedno lice, a obično je to bio starešina kuće, polagao zakletvu. Ljudi koji su bili nečiste savesti, podmetali su pod svoja stopala noge od kokoške, plovke ili druge pernate životinje, misleći da će tako prevariti Boga. Takođe se smatralo da će da sustigne prokletstvo onoga ko se krivo zakune, sem u slučaju da je lažno zaklinjanje posledica nekih vrlo neizbežnih okolnosti, kako navode naši istoričari koji su izučavali pravo srednjevekovne Srbije.

Svakako, kod svih naroda je dominatno osećanje časti i načina da se ona sačuva. Albanci imaju besu, Srbi zavet, ali je u osnovi jedna stvar: obećati i ispuniti bez obzira na cenu, jer to je reč tvrđa od kamena.

(Espreso / Kurir)