Proveo sam dan s DŽANKIJEM na ŠEMI: Drogirao se na moje oči, a meni je bilo muka... (FOTO) (VIDEO)

Već na sledećem ćošku, nakon izlaska iz Drajzerove, čeka nas momak, lepo obučen, koji se ni po čemu ne izdvaja od prosečnog, normalnog dečka iz komšiluka. Ð. i on u par pokreta razmenjuju novac i bocu metadona i nastavljamo dalje. Sad već mnogo bržim korakom, primećujem.

Ð: " Žurimo tebra jer... Pa, svaki koman će ti reći, čim imaš kintu u rukama odmah ti je malo bolje jer znaš da ćeš da se središ za par minuta. Psihološki momenat, bemliga".

Pitam ga kako se oseća kad je u krizi, a kako je kad se sredi. Klasična pitanja koja biste postavili jednom "uživaocu". Da li je to zaista uživanje?

Ð: "E pa sad, teško je to objasniti... Pogotovo nekom ko je strejt i nema veze s ovom pričom. Opet ću reći nešto što je kliše jebiga... U početku zaista jeste uživanje. Ali vrlo brzo ti se to pretvori u cimanje, bolove i probleme. Ali nekako najpribližnije da objasnim, da bih se ja osećao kao ti ili bilo ko, moram da se odradim. Kao neki lek mi sad dođe. Da se ne bih raspadao od bolova, srao u gaće, slinio i osećao se kao krpa, moram da uzmem.

Evo zamisli, da ti nešto sedi na grudima, ne možeš lepo da udahneš, jezivo ti je hladno i na plus pedeset, svaki pokret je napor i još osećaš bolove u delovima tela za koje nisi znao ni da ih imaš. Plus svako ima neki svoj trip koji mu posebno smeta, npr. neki gadan ukus u ustima, ili onaj fazon kao trema, leptirići u stomaku. Samo zamisli da su leptirići neki lešinari koji ti kljucaju stomak iznutra.

Ne znam brate, odvratno mi i kad pričam o tome, odmah mi se vraća sve to. I sad zamisli da imaš lek koji ti u sekundi taj osećaj pretvori u neko stanje olakšanja, odmah ti bude toplije, lepše i misli ti se srede. Kao da skontaš, e pa imam rešenje za svaki svoj problem. I tako svaki dan, svaaki put! Smaram sad s ovim, ali hoću da ti nekako približim to stanje. Da mi je neko prvi put kad sam uzeo, dao i da osetim šta znači zikra, pa ne bih buraz, NIKAD!"

Pokušavam da zamislim količinu neprijatnosti koju mi je opisao, i koliko god se trudim, vidim da na njegovom licu i u njegovim pokretima zaista ta nelagodnost ostavlja traga. Jasno se vidi da je Ð. u strahu od apstinencije. Dok razmišljam o tome on mi nestaje s vidika i u tri laka koraka zamiče u prolaz između dve zgrade. Vraća se za minut, i s osmehom mi pokazuje glavom prema jednoj od stambenih zgrada.