"KRV ME JE PEKLA DOSLOVNO, ALI SAM HTEO DA UMREM ZA SRBIJU"! Vladana je nakon KOŠARA dočekala nova PROKLETA SUDBINA

Bitka na Košarama ostaće upamćena kao velika žrtva koju su podneli srpski vojnici u borbi da zaštite granice naše zemlje. Nakon 22 godine od kada je na njih pucano danonoćno, malo nas se pita kako sada žive i da li smo mi njima potrebni.

Vladan Bajkić ranjen je 1999. godine, a sada živi na ivici egzistencije sa ženom i bolesnim sinom. Zima tek počinje i dok se grejete pored peći ili radijatora pomislite na to da njih troje imaju još samo metar drva.

Posetili smo ovu porodicu u Smederevskoj Palanci, a na kapiji su nas dočekali nasmejani i ozareni kao da nemaju nikakvu muku u životu. Vladan je odlučio prvo da nam ispriča kakav je pakao prošao na Košarama, kada je i počela njegova borba za život, a predah nije sebi nikada nakon toga mogao da priušti.

- Bio sam ranjen na Košarama i posle toga su me stigle posledice, boli me kičma. Ne radi nigde zbog toga i imam prepisanu terapiju, idem u banju na lečenje. Mi smo tamo prošli svašta. 1998. godine sam otišao u vojsku i prekomandovan sam iz Niša u Peć. Čim smo stigli tamo otišli smo na teren između Peći i Đakovice. Tu sam bio od septembra 1998. godine do aprila 1999. sve dok nisam ranjen u grudni koš. Ja sam čuo da je NATO agresija i ratno stanje, ali nisam znao da ću da idem na granicu. 1999. godine su napali Košare sa jakim snagama, jedno 5.000 ljudi napalo je 115 graničnika. Kada sam se peo prema granici taj utisak mi je ostao upečatljiv. Došli smo gore zamenili smo 63-u brigadu i tu smo stali, bio je neki sneg i magla, april mesec, izgledalo je kao da se menjaju četiri godišnja doba. Trebali smo tu da ostanemo 5-6 dana - seća se Vladan.

U tom trenutku vojnicima je sigurno svašta prošlo kroz glavu, ali najbitnije im je bilo da ostanu živi i vrate se svojim porodicama.

- Normalno je da strah postoji, ali vidim svi drugovi oko mene. Nosiš onaj ranac, mokar si, držiš pušku i svi vojnici su tu. Nismo imali zaklone nego smo bili pored drveća, držali linije. Pucaju na nas, bacaju granate, ratno je stanje. Plašim se normalno, držiš liniju, ni napred ni nazad, gledam drugare oko sebe. Kapetan viče "paljba" i mi pucamo, a oni nas gađaju sa minobacačima. Nije izvodljivo da pobegneš iz jedinice, nazad ne možeš. Pored mene je bio Tibor Cerna, on je ustao i rekao: "za ovu zemlju vredi poginuti".

Bajkić će do kraja života pamtiti trenutak kada je ranjen, a taj bol ni danas ne zna kako je preživeo.

- 21-og sam ranjen u pola 4 popodne, pala je granata i pored mene je poginuo drug iz Zaječara, a od te granate je ranjeno još 3 vojnika. Posle toga su nas vodili, osetim da me peče, krv. u polusvesnom sam stanju, kukam, oni isto kukaju. Napadaju nas, pucaju na nas, sve jača i jača borba. Oni su rešili da uđu i uspeli su posle da zauzmu Košare. Ja sam na toj liniji bio dva dana, a da nisam ranjen ostao bih koliko je trebalo. Nisi mogao glavu da podigneš, to je moj utisak. Samo sam razmišljao da ostanem živ.

Bajkić objašnjava da se nakon oporavka vratio na dosluženje u Trstenik, ali čak ni nakon godinu dana nije mogao psihički da se oporavi od pretrpljenog stresa.

- Naša parola na Košarama je: "nema iza, iza je Srbija". Svi ti momci su bili hrabri i zato nismo dali da uđu na našu teritoriju. Kad je potpisan sporazum u Kumanovu neki nisu hteli da se povuku sa Kosova. Za neke ljude ta zemlja je bila svetinja i mi smo branili Srbiju na granici. Mi smo bili vojnici i služili smo našoj zemlji svoj dug. Tri vojske je bilo protiv jedne vojske, protiv šake jada mladih ljudi.

Vladan je dobio odlikovanje i zbog toga ima mesečna primanja, ali ona nažalost nisu dovoljna da bi se brinuo o bolesnom sinu i ženi.

- U meni stres tinja od 1999. godine. Oženio sam se, nismo mogli da dobijemo dete 4 godine, a onda se rodi dete ometeno u razvoju i kreće lečenje.

Uslovi u kojima ova porodica živi nisu dovoljni kako bi njegov sin Uroš (16) mogao bezbrižno da živi.

- Sve nam je staro, treba da se menja. Tu kuvamo i sušimo veš, imamo samo dve prostorije. Kuću sam uzeo na kredit i treba mnogo toga da se uradi na njoj. Nismo ništa uspeli da kupimo, drva nemamo, još nam je metar ostao. Sve što vidite je staro 30 godina. Crep je propao i terasa, ali ne prokišnjava. Kuća je pravljena 1985. godine. Pelene su nam takođe potrebne i nešto od garderobe za dete.

Uroš ima nekoliko dijagnoza i ceo život posećuje lekare kako bi mu bar malo olakšali život. Roditelji se trude da mu pomognu, ali nažalost malo je toga u njihovoj moći.

- Dete ima mnogo dijagnoza, ima tri vrste bolesti. Pije terapiju za epi napade, imao ih je. Ide u školu u specijalno odeljenje, ali ne može da bude na celoj nastavi. Majka ide sa njim. Dete ne može samostalno da se hrani, koristi pelene, ne može sam da stoji, autističan je. Dešava se da ujede, iz čista mira grize, kao neka vrsta autizma. Razume ponešto i traži da 24 sata neko bude pored njega. Nemamo vremena za sebe, jer zahteva pažnju ceo dan. Imamo nalaz iz klinike u Tiršovoj i genetičar je ustanovio da dete nema BRAF gen, tj. gen rasta. Meni je mnogo teško jer ne zna da kaže kada ga nešto boli i šta ga boli. On ide na redovne kontrole, pije sirup. Terapiju koju pije to je na recept, a trebaju mu pelene, jer ne može sam da ide u toalet.

Vladan misli da je teško svim roditeljima čija deca imaju slično zdravstveno stanje, a posebno im teško pada odlazak u školu jer dete vode autobusom. Njegovo odeljenje je smešteno na drugom spratu, pa roditelji moraju da ga nose uz stepenice svakodnevno.

- Gledam drugu decu u parku i mnogo mi je teško. To su deca specifična, nikada ne znamo koliko će da bude miran. U nekim trenucima on ne zna gde se nalazi.

Svako dete ima pravo na bezbrižno detinjstvo, a kada je reč o deci koja imaju posebne potrebe onda su i zahtevi koje treba ispuniti još veći

- Detetu trebaju bolji uslovi za život. Ja ne mogu da mu obezbedim bolje. Mi smo umorni više - završava Vladan sa tugom u očima.

Ako možete na bilo koji način da pomognete ovoj porodici oni bi vam bili veoma zahvalni i nagradili bi vas osmehom koji će vam grejati srce ceo život.

Broj računa Vladana Bajkića: 200 24113540 62

(Espreso)