"NE UBIJAMO TE MI, NEGO OBAJ HLEB" Veruje se da je LAPOT najbizarniji običaj u našoj tradiciji (VIDEO)

Ubijanje, odnosno žrtvovanje ljudi spada u red najstrašnijih običaja u istoriji čovečanstva.

Još su antički pisci beležili priče o ubajanju staraca na različite načine. Negde je ubijanje staraca podrazumevalo jednostavno izopštavanje iz zajednice i ostavljanje u šumi gde bi umirali od gladi. Neki narodi i plemena imali su još svirepije načine.

I u našoj narodnoj tradiciji postoji uspomena na jedan potpuno bizaran običaj – lapot.

Prema pisanjima T. R. Đorđevića iz 1918. godine o običajima brdskih predela okoline Zaječara, ubistvo bi bilo izvršavano sekirom ili motkom, i celo selo bi bilo pozvano da prisustvuje događaju. U nekim mestima bi stavljali kukuruznu kašu na glavu osobe pre ubistva da bi na taj način pokazali kako kukuruz ubija starce, a ne oni sami. Đorđević sugeriše da legenda ima svoj koren u narodnim pričama o rimskoj vlasti i lokalnim tvrđavama kojima su gospodarili, navodi se na Vikipediji.

Najčešće, ubijanje su vršili sinovi i rođaci uz prisustvo celoga sela. Seoski birov bi išao od kuće do kuće i vikao: „Lapot je u toj i toj kući, dođite.” U nekim selima bi na glavu starca pred samo ubijanje stavili komad hleba od projinog ili kukuruznog brašna i govorili bi: „Ne ubijamo te mi nego ovaj hleb!” S obzirom na to da se verovalo da ih posle smrti čeka bolji život, starci su se pokoravali ovom drevnom običaju, te sinove čak i blagosiljali: „Sine moj, da si živ i zdrav mnogo godina i da dočekaš starost, pa i tebe sin ovako da isprati na onaj svet” . Činjenica da lapot nalazimo u ovom ili onom obliku širom sveta, govori da su razlozi za njegovu primenu bili ekonomski. Neki autori ga smatraju kao jednim oblikom prastare eutanazije.

Drugi autori smatraju da lapot, prisutan kroz istoriju i na našim prostorima, prikazuje odnose deteta i roditelja, čije je izvorište Edip, mitološki junak Grčke, navodi se u radu "Lapot u književnim delima i na filmskom platnu".

Prema izvorima deca su kamenovanjem ili sekirom ubijala svoje roditelje čim napune 60 godina, jer više nisu bili u stanju da privređuju. Lapot je bio ritualni čin koji se obavljao javno,a onaj koji je išao na smrtnu presudu nije puno strahovao. U ovom činu dželati su bili deca onih koji treba da budu ubijeni.

Prema etnografskim izvorima, ovaj čin može se objasniti idejama nomadskih naroda kojima su, usled konstantne selidbe, stari i iznemogli ljudi predstavljali ogroman teret.

Mit ili stvarnost?

U studiji objavljenoj 1999. godine Bojan Jovanović tvrdi da su prethodni antropolozi poput Trojanovića, Đorđevića i Čajkanovića pomešali mit sa stvarnošću i da je dobro poznata priča o unuku koji je sakrio svog dedu da bi ga zaštitio od lapota posle loše žetve, vraćajući ga potom u selo gde je mudrost starog čoveka pomogla da se preživi, služila upravo kao osnova za utemeljenje mišljenja da stari ljudi treba da budu poštovani zbog svog znanja i zbog mudrih saveta, navodi se na Vikipediji.

Ovaj običaj je bio tema dokumentarne TV drame „Legenda o Lapotu” Gorana Paskaljevića, u kome posle loše žetve stariji čovek biva ritualno ubijen pošto ne može više da radi.

(Espreso)