SLAĐA JE ZBOG DUGOVA POKUŠALA DA SE UBIJE, PA JE OSTALA NEPOKRETNA! Majka i ona grcaju u dugovima, a obe su BOLESNE

Slađana Marković (32) svoju muku proživljava svakog dana u četiri zida, a društvo joj pravi samo majka koja takođe grca u sopstvenim mukama.

U želji da pomognemo Slađi, da što više ljudi čuje njenu priču kako bi joj pomogli tokom procesa oporavka, kontaklirali smo njenu majku Milijanu Jušković.

Milijanu i Slađanu život nikada nije mazio, a pre 14 meseci postao je još teži.

Do pandemije korona virusa, Slađana je živela od pevanja i konobarisanja.

Zbog restriktivnih mera ruke su joj, kao i mnogima iz njene branše, bile svezane. Borila se i u to (ne) doba koliko je mogla, ali troškovi života nadrastali su njenu borbu.

Slađanina majka Milijana je osoba sa invaliditetom, imala je izliv krvi na mozak i nije u mogućnosti da zarađuje.

Njih dve, same, sve teže su sastavljale "kraj sa krajem", a dugovi su se samo nagomilavali.

Život u stanu od 20 kvadrata i neimaština sve više su ih pritiskali.

Zbog nagomilanog duga od 40.000 dinara za dažbine i pretnje da će sa majkom biti izbačena iz stana, Slađana je pokušala samoubistvo. Skočila je sa terase stana u kome žive i zadobila teške telesne povrede. Polomila je obe butne kosti, zadobila hematom i teško povredila kolena.

Tog 18. avgusta 2020. godine život im se okrenuo naglavačke.

Prevezena je u bolnicu, ukazana joj je psihološka pomoć i prepisani lekovi od strane psihijatra. Tada počinje nova, još teža borba.

U bolničkom krevetu ležala je 34 dana, prošla kroz tri operacije, a crne misli nisu joj davale mira.

Po izlasku iz bolnice, Slađana je prikovana za krevet, osuđena na četiri zida i vršenje nužde u pelene. Na svakih mesec dana mora da snima kosti, koje, kako doktori navode, slabo zarastaju.

Slađanin jedini oslonac je majka koja vodi bitke na svim frontovima.

- Slađa je sada psihički bolje nego pre, ali naša materijalna situacija je jako teška. Živimo od 10.800 dinara naknade za tuđu pomoć. Takođe, dobijamo i nešto malo više od 12.000 dinara socijalne pomoći. To nam nije dovoljno, jer mojoj Slađi stalno trebaju lekovi, tu su i groškovi za lekare... A ide i zima... Treba nam i za grejanje. Tražili smo od Centra za socijalni rad u Kraljevu dodatnu psihološku pomoć za moju ćerku, ali nismo dobili. U Centru su nam rekli i da više nemamo pravo na trenutnu pomoć, jer dobijamo naknadu za pomoć, otkriva Milijana drhtavim glasom.

Kako navodi Milijana, njena ćerka je nedavno dobila invalidska kolica na korišćenje. Međutim, spisak lekova i drugih neophodnih stvari je dugačak.

Nakon svih teških trenutaka Slađana se polako oporavlja, a suicidne misli, koje joj dugo nisu davale mira, zamenila je spokojem koji je pronašla u religiji.

Ispovedila se, pričestila i okrenula Bogu. Na ovom putu kojim sada mislima korača pomogli su joj duhovnici mnogih srpskih manastira.

Veru u Boga je pronašla, ali je veru u ljude izgubila. Kaže da su joj prijatelji, poznanici i kolege okrenuli leđa i da je niko ne nazove ni da uputi ono jedno, ljudsko "Kako si?".

- Nakon svega što se dogodilo, dobila sam puno osuda okoline. Jedanaest meseci ove moje borbe ja nisam želela da tražim ničiju pomoć, a mnogi su se udaljili od mene misleći da ću nešto da im tražim. Devojka koja je napisala objavu odrastala je zajedno sa mnom i veoma sam joj zahvalna što je to podelila i što želi da mi pomogne. Javilo mi se putem Fejsbuka dosta momaka i devojaka koji su pokušali ili razmišljali o samoubistvu. Ja sam probala svojim primerom da ih posavetujem da to ne čine, naglašava Slađana i dodaje:

- Na sreću, ja sam sada svoj put pronašla. Na teži način, ali jesam. To je najbitnije. Razgovarala sam sa mnogim sveštenicima, kao što je sveštenstvo manastira Tumane i ti razgovori veoma su mi pomogli. Kada imam psihičke krize ja se uvek toga setim i pomolim se.

Jedan razgovor ostao joj je u posebnom sećanju.

- Igumanija manastira me pitala "Šta misliš zašto ti je Bog privremeno oduzeo noge, a ne ruke?". Rekla sam joj da ne znam. Odgovorila mi je: "Ti da si povredila ruke trčala bi stalno drugima da pomažeš, a ovako je vreme da drugi pomognu tebi.", tim rečima za Espreso Slađana završava priču o zatvaranju jednog ružnog poglavlja svog života.

Uskoro je čeka i četvrta operacija. Doktori su joj udahnuli veru i nadu, jer su joj saopštili da će prohodati, samo je potrebno vreme.

Do tada, Slađani su potrebni dobri ljudi spremni da pomognu i olakšaju njenu tešku, ali hrabru borbu.

Neophodni su joj lekovi Fortikolin, Detrikal D3 vitamin, Aspirin, Neurozan i drugi; pelene (broj 2, noćne), higijena, hrana i posteljina.

Sve dodatne informacije možete dobiti na broj telefona Slađanine majke, Milijane Jušković: 065/ 64 - 53 - 512.

Na telefonski broj 011/7777-000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja - psihijatri, psiholozi i socijalni radnici.

(Espreso / Marina Letić)