PRONAŠLI SMO "ANKSIOZNOG OPTIMISTU"! Iza ovog nadimka se krije Danijela koja nam je otkrila kako da POBEDIMO SEBE!

"Svako jutro pre posla bilo je potpuno isto. Budim se pre alarma, šta ako ga ne čujem? Pre nego što skupim snagu da ustanem, vreme provodim u strahu od dana koji je preda mnom. Pogledala bih kroz prozor i pitala se da li ću moći da stignem do parkinga. Više mi ništa nije donosilo radost. Zatim bih spremila doručak i pojela na silu par zalogaja, jer ako izađem gladna veća je verovatnoća da će mi pozliti. Ovo je bio moj život kao osobe za koju su svi mislili kako joj sve u životu ide od ruke. Ali, sa anksioznošću koja jača, sa agorafobijom i opsesivnim mislima, to nije bilo važno. Više ništa nije bilo važno.

Da li ste se pronašli u ovoj priči?

Koliko puta ste pomislili da više ne možete?

Koliko puta ste slagali druge da vam "nije ništa"?

Koliko puta ste ubeđivali sebe da ste sami?

E, pa niste!

Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije iz 2017. u Srbiji od depresije pati više od 400 hiljada ljudi, a u svetu više od 300 miliona.

Danijela Mladenović izabrala je da prkosi ovoj statistici.

Od srećne i nasmejane osobe, pretvorila se u zatvorenu i zabrinutu ženu koju anksioznost drži zaključanu u četiri zida.

Ipak, rešila je da izađe. I da se bori. Uhvatila se u koštac sa svojim problemom i prestala da "gura stvari pod tepih".

Obrnula je pun krug i sada opet ne skida osmeh sa lica. Ali, više nije ista.

Sada je Anksiozni Optimista koji pomaže ljudima da prebrode svoje strahove i ograničenja koja sami sebi nameću.

Blog koji uređuje i udruženje koje je osnovala danas su utočište mnogima koji se bore sa anksioznošću i depresijom.

Kako se postaje Anksiozni Optimista i šta je starije - anksioznost ili optimizam?

- Kod mene je definitivno stariji optimizam. Mada, mogu da kažem da sam na neki način anksiozna od malena. Uvek sam oko nečeg brinula. Ali sam bila radosna i pre nego što sam postala svesna sebe. Nekim ljudima možete dati celo polje ruža i u njemu će videti samo trnje. Ostalima možete dati polje korova i u njemu će videti samo divlji cvet. Percepcija je ključna komponenta zahvalnosti, a zahvalnost ključna komponenta radosti. I zato sam ja u jednom trenutku prihvatila svoje stanje i postala zahvalna anksioznosti. Anksiozni Optimista se postaje tako što izađeš na teren i boriš se. Svi izgledi su protiv tebe, ali ti znaš da možeš, da će sve biti u redu i pokažeš to, rekla je Danijela u razgovoru za portal Espreso.

Danijela iz malog mesta Saraorci, zbog fakulteta prelazi u Beograd. Odrastanje i preuzimanje odgovornosti jedan je od prelomnih momenata u životu svakog čoveka. I baš ti, prelomni momenti mladog čoveka umeju da slome.

- Kod mene se anksioznost kao poremećaj javljala stihijski. Nešto se desi, pa stane, pa simptomi postanu još intenziviji i javljaju se (naizgled) bez ikakvog razloga. Uglavnom, to je taj period oko dvadesete godine, kada odrastamo. Nisam više bila dete i počela sam da shvatam da sam ja odgovorna za mnoge stvari u svom životu, a nekako sam bila previše ozbiljna i odgovorna u tom periodu. Kasnije, kako su se smenjivali važni trenuci u mom životu, anksioznost se povlačila ili pojačavala, ali je nekako uvek bila moj verni pratilac. Do jednog trenutka kada je preuzela vođstvo. Tada sam ja počela da pratim nju i život mi je potpuno iskliznuo iz ruku, izgubila sam kontrolu.

Suočila se i sa agorafobijom - preteranim strahom koji osoba doživljava kada se nađe na mestima za koje procenjuje da bi bekstvo bilo otežano ili nemoguće ili u kojima pomoć ne bi bila dostupna u dogledno vreme.

U psihologiji i psihijatriji i anksioznost ima definiciju. Ali, svako ko se suočava sa ovim problemom ima svoju definiciju.

- Anksioznost je osećaj straha, uznemirenosti ili slutnje povezan sa opasnošću koja ne postoji u sadašnjem trenutku. Anksioznost nas kao zarobljenike drži u sferi neproduktivnog razmišljanja i straha, drži nas u pripravnosti, a zbog toga što verujemo da nismo dobro, da nikada nećemo biti dobro i da nismo fizički, emocionalno ili duhovno bezbedni. Danas smatram da je anksioznost glasnik, uvek tu iz dobrog razloga i da nas motiviše da postanemo najbolja verzija sebe. Zato mi nije prijatno kada se o anksioznosti govori samo kao poremećaju, jer onda sebi stavimo pečat „problema“ i propuštamo da prepoznamo veliku priliku za buđenje i promenu, kaže Danijela i dodaje:

- Najteže je, definitivno, suočiti se sa strahom. Dok ulazite u proces, samo imate želju da preživite, da što pre izađete iz toga. Dok odlazite, molite se da se nikada više ne vratite. To izaziva anksioznost. Zamislite, imate strah od visine i morate da postanete planinar da biste to prevazišli. Nagon nam kaže da bežimo od toga, a ono što mi treba da uradimo da bismo izašli iz okova anksioznosti je da idemo protiv svog nagona. Moramo da prođemo kroz strah. I to ne onako da protrčimo, ne, moramo u tom trenutku da se prepustimo. I to treba da uradimo mnogo puta da bismo mogli da kažemo da smo „prešli igricu“.

Kada se "crvena lampica" upali

Za prvi razgovor sa psihologom, psihoterapeutom ili psihijatrom, nažalost, čeka se crveni "mentalni alarm". Danijela je otišla pre toga, ali nakon dugotrajne samostalne borbe. Postalo joj je sve teže da izađe iz kuće, ode na posao i obavlja svakodnevne poslove.

- Sećam se tog momenta i tog višesatnog plakanja. Moram da napomenem da anksioznost ne mora u svakom slučaju biti tretirana lekovima, nekad je sasvim dovoljno da osoba ide na razgovore kod stručnog lica, što zavisi od vrste i intenziteta anksioznog poremećaja. Međutim, ja sam se toliko godina mučila sama sa sobom da sam u jednom trenutku poželela da mi neko prepiše čarobnu pilulu, da ja konačno mogu jedan dan da provedem bez toliko tenzije i bola, što psihičkog, što fizičkog. Ali to ne biva. Takva pilula ne postoji, kao ni magični štapić. Medikamenti mogu ublažiti simptome anksioznosti, ali da bismo prevazišli anksiozni poremećaj potrebno je da se mi promenimo. Ne možemo očekivati da se ponašamo isto kao do tada, a da rezultat bude drugačiji.

Problem o kojem se ćuti

Ja sam od samog početka bila sigurna da to što osećam nije moja slabost. To je bio razlog zašto sam uvek otvoreno govorila o tome. Ustvari, ja nisam krila svoju anksioznost, ali takođe nisam ni samo o njoj pričala. Poštujem i ljude koji o tome ćute, ima i to svojih prednosti. Znate, kada stalno ponavljate reč anksioznost, anksiozna sam, imam anksioznost itd, onda počnete to da živite. Da, volela bih da svi ljudi postanu svesni da nisu sami i da nisu slabi ili kukavice zato što osećaju strah tamo gde ne postoji realno objašnjenje za to, ali u svemu treba naći meru. Ja sam odlučila da javno progovorim o tome, jer sam primetila da većina ljudi krije svoje muke, iz straha od sramote i osude okoline. Anksioznost nije slabost, naprotiv. Važno je da se o tome govori, da bi ljudi prepoznali šta im se dešava i na vreme se nekome obratili, pre svega ako imaju poverenja u bliske ljude, pa onda i stručnom licu.

Pandemija usred pandemije

Srbija je još pre pandemije COVID-19, sa pet odsto obolelih, bila iznad svetskog proseka. Stručnjaci procenjuju da će uticaj aktuelne pandemije na mentalno zdravlje ljudi biti veliki i da broj psihičkih poremećaja izazvanih stresom ubrzano raste.

Prema Svetskom ekonomskom forumu, svaka treća osoba razvija anksioznost i depresiju prouzrokovanu novonastalom situacijom.

Sličan trend očekuje se i u Srbiji.

- Socijalna distanca, zabrana kretanja, oduzimanje prava na izbor i slobodan život i strah kojim neko pokušava da upravlja ljudima, na žalost, učiniće da mnogi ljudi osete anksioznost na svojoj koži.

Pandemija anksioznosti usred pandemije koronavirusa doprinela je i podizanju svesti o mentalnom zdravlju. Zato stigma oko ove, nekadašnje tabu teme polako popušta i u manjim sredinama.

- Ja sam iz malog mesta i kada sam izašla sa ovom temom javno, počeli su da se javljaju ljudi, komšije, koji imaju isti problem. Postane manje sramota ako neko koga znaš ima istu muku. Dakle, promenilo se stanje i u maloj sredini. Sve se više priča o tome i ljudi su počeli da obraćaju pažnju na svoje mentalno zdravlje, kaže Danijela i dodaje:

- Danas poznajem previše ljudi koji se suočavaju sa tim. Taj broj stalno raste i to nije dobro. Međutim, dobra stvar je što poznajem i mnogo njih koji su snagom svoje volje i radom uspeli da prevaziđu anksioznost, a to me neizmerno raduje.

Lična borba za opšte dobro

Ličnu borbu pretvorila je opštu. Na svom blogu "Anksiozni Optimista" piše iskreno, u nadi da će nekome njena priča biti od koristi. - Počela sam da pišem kada sam se osetila bolje i kada sam počela da prevazilazim anksiozni poremećaj. Taj proces je dug, mogu da kažem da i dalje traje, svakog dana se i sama suočavam sa nekim strahom. Ali danas sam slobodna, anksioznost je tu da me motiviše, ne da me parališe. Fokus je bio usmeren na ono što bih ja volela da sam pročitala u trenutku kad sam se osećala kao da anksioznost nikada neće proći. Mnoge moje priče su bile na granici da me osramote, ali sam se polako oslobađala tog straha. Bilo je više onih koji su mi slali reči podrške i zahvalnosti što me je guralo napred i činilo neverovatno srećnom. Od mojih priča najviše koristi imam ja, zahvaljujući divnim ljudima koji su tu i sa kojima razmenjujem bezuslovnu ljubav.

Osnovala je i udruženje koje nudi pomoć i podršku.

- Udruženje sam osnovala sa ciljem da pomažemo jedni drugima. Da se družimo, razmenjujemo iskustva i da shvatimo da nismo sami. Iskreno, više se družimo na društvenim mrežama. Okupljanja nisu bila moguća zbog korone, ali sam tu za sve ljude da odgovorim na njihova pitanja, da ih uputim kome da se obratre, da pomognem onoliko koliko je to u mojoj moći. Član Udruženja može postati svako, članarina je besplatna, to može biti i osoba koja ima anksiozni poremećaj, ali npr. i osoba kojoj bliski član porodice ima anksioznost. Cilj je da postanemo vidljivi. Nekada je odlazaki na posao nemoguć, a ne možemo dobiti bolovanje na osnovu toga što imamo strah da se odvezemo do posla. I važno je da se o tome priča i da se ljudi što više informišu.

Danijela je završila edukaciju za kouča, jer se, kako kaže, trudi da proširi znanje da bi ljudima mogla brže i lakše pomoći.

- Uloga kouča je da motiviše i podstakne na akciju osobu sa kojim radi, a koučing je usmeren prema novim rešenjima u sadašnjosti i budućnosti. Kada sam ja bila u kandžama anksioznosti, saznanje zašto mi se to dogodilo nije mi pomoglo da se oslobodim toga. Ono što mi je pomoglo je da promenim uverenja koja su me ograničavala i sputavala, da naučim da živim u sadašnjem trenutku, da se promenim na način da postanem ono što jesam, autentična osoba koja voli sebe, konkretne tehnike koje su mi pomagale da izađem iz kuće kad je to bilo nezamislivo. Zato sam se opredelila za koučing, jer je orijentisan na rešenje problema, a ne na sam problem. Sopstveno iskustvo mi najviše pomaže da doprem do ljudi, da tačno znam kako se osećaju. Teško je objasniti osobi koja nije doživela na svojoj koži da se bojite da šetate ulicom jer možete da se onesvestite, na primer. Kada znate da vas neko razume, proces teče, navodi Danijela za Espreso.

Anksioznost često savete ne čuje. U nadi da će se Danijelin savet ipak čuti, zamolili smo je da pošalje poruku svima koji se suočavaju sa anksioznošću

Želim da im kažem da prevazilaženje anksioznosti podrazumeva da se prepuste promeni koja je neminovna. Mi težimo da budemo onakvi kakvi smo nekad bili. Bežimo od toga ko smo zaista i od svojih osećanja, jer je lakše ostati tu gde smo. Plašimo se promene, jer to iskustvo može da boli. Ali zbog anksioznosti već svakodnevno osećamo bol. Najteži deo promene je ne raditi isto ono što smo radili prethodnog dana. Um se buni. Njemu je lakše da ostane u zoni komfora, makar to bila i anksioznost, nego da nešto menja. A iznad tog bola je sloboda. Zapamtite to i prepustite se, poručila je Danijela za kraj našeg razgovora.

(Espreso)