HALJINA IZ SRBIJE "NASTUPILA" NA VOJNIM IGRAMA U RUSIJI: Jelena za Espreso otkriva kako je došlo do TOGA! FOTO

Kako izgledaju Hram Svetog Save, Spomenik Stefanu Nemanji i Niška tvrđava oslikani na tkanini ne morate da zamišljate, jer je dizajnerka Jelena Dimitrijević iz Niša ovu zamisao sprovela u delo.

I to kakvo!

"Haljina Srbije" očarala je celu naciju, ali i svet, jer je ovu haljinu, oslikanu motivima srpskih znamenitosti, nosila operska pevačica Mina Gligorić na manifestaciji „Armija kulture“, na Međunarodnim vojnim igrama u Rusiji.

Jelena se u umetnost zaljubila još u detinjstvu, a u dizajnu je pronašla način za kreativno izražavanje.

U svetu srpskog dizajna Jelena je danas poznato ime, ali u razgovoru za portal Espreso vratila se u detinjstvo kako bi nam dala odgovor na pitanje kada i kako je ta magija počela.

- Mislim da se ljubav prema umetnosti javila čim sam postala svesna svog postojanja. Počela sam da crtam sa četiri ili pet godina. Ja se toga ne sećam, ali moja majka čuva moje prve crteže “kreacija”, ako ih mogu tako nazvati. To su crteži devojčica u haljinama sa svim modnim detaljima koji su mi pali na pamet. Kasnije sam pravila revije po kući i režirala predstave. Onda sam porasla i shvatila da je to ono što sam ja, priča Jelena.

Kada je došlo vreme da izabere srednju školu opredelila se za gimnaziju. Paralelno sa srednjoškolskim obrazovanjem pohađala je razne kreativne radionice. U to vreme mislila je da će postati psiholog, ali život je imao druge planove.

- Umetnost me ipak povukla ka sebi, pa sam rešila da se u potpunosti posvetim tome. Krenula sam na slikarske radionice, a zatim i na časove grafičkog dizajna, jer u Nišu, u tom trenutku koliko sam znala, nije bilo modnog dizajna ili dizajna kostima. Spletom okolnosti, upala sam na fakultet i u prvoj godini saznala da se već od treće godine studija mogu opredeliti za smer dizajn tekstila i odeće. Tako se sve namestilo. Od moje prve ljubavi, scenskog kostima, mislila sam da neće biti ništa, ali sve se desilo sa nekim razlogom. Sada sam diplomirani dizajner tekstila i odeće, ali ko zna, pošto verujem da, ukoliko nešto jako želis i trudiš se, možda se želja i ostvari, pa postanem i scenski kostimograf, navodi ova Nišlijka.

Jeleni se ta želja delimično ispunila, jer je njenu kreaciju oslikanu sa čak sedamnaest motiva srpskih znamenitosti nosila operska pevačica Mina Gligorić na manifestaciji „Armija kulture“ u Moskvi.

- Lično sam celu haljinu posmatrala kao jedan veliki izazov. Nisam nikada razmišljala da ću imati mogućnost da radim takvo nešto, verovatno i ne bih u svojoj režiji, jer za ovakvu haljinu je potrebna specijalna i odgovarajuća prilika. Nakon izrade, bila sam fizički iscrpljena, ali psihički vrlo mirna. Nisam verovala da će crtanje svih tih motiva tako uticati na mene. Ni prilikom crtanja nisam osetila neku težinu, sve sam polako sa puno uživanja radila. Najlepši osećaj je bio tek kada sam je videla na Mini, na bini tokom nastupa u Moskvi gde je sa kolegama predstavljala našu zemlju. Bila sam ponosna, na nju, na njih, na nas i na sebe jer sam uspela to da uradim, poručuje Jelena.

Haljinu su u početku, kako Jelena navodi, interno nazivali "Haljina Srbije", ali je nakon nastupa njena kreacija očarala celu naciju i sada je svi zovemo baš tako.

- Srbija ima spomenike u čast stradalih vojnika širom zemlje, manastire, tvrđave, crkve, ratne spomenike, zato je operska pevačica Mina Gligorić, želeći da ponese Srbiju u Moskvu, došla na ideju da se uradi baš ovakva haljina. Meni je pripala čast da uradim, ručno oslikam i realizujem njenu zamisao, tako je i nastala haljina kojom sam i ja učestvovala na toj manifestaciji! Mina je devojka čarobnog glasa, koja prati moj rad i pitala je da li bih ja to mogla da izvedem. Mislim da ni ona nije tačno mogla da zamisli kako će haljina izgledati. Sve smo to radile online, putem društvenih mreža. Zamolila sam je da mi kaže koje bi motive želela, pa je odabrala da centralni motiv bude Hram Svetog Save i da mora tu biti i spomenik Pobedniku. Za celu haljinu, od momenta kada smo precizirale sve, imala sam mesec dana.

Ideja se rodila. Trebalo je "samo" sprovesti u delo, a to je bio veliki izazov za Jelenu.

- Danima sam tražila sta je najbolje oslikati, sta je tehnički najsigurnije kako bi tkanina primila boju, a da ne dodje do prezasićenja, jer se radi specijalnim bojama za tekstil. Međutim, nije samo to problem, nego i težina. Što više boje se nanese, haljina je teža, kako za nošenje tako i za transport. Prvi spomenik koji sam mislila da ce mi biti lak za slikanje je spomenik na Šumaricama. Ipak, oduzeo mi je toliko vremena da nisam ni bila svesna. Zatim je na red došla Petrova crkva, Manastir Stubal, Manastir Gradac, spomenik Stefanu Nemanji, spomenik Gvozdenom puku, Smederevska tvrđava, Kadinjaca, spomenik Svetom Trojstvu, i tu sam stala, jer sam odabrala da crtam Gračanicu. Nisam mogla ni da zamislim da ću samo nju crtati satima. Zatim je došao red na Nišku tvrđavu, spomenik na Bubnju, Avala, Golubačka tvrdjava i dosla sam do Hrama Svetog Save. Ostalo mi je jos samo da uradim Žiču i spomenik Pobedniku. Tako sam nakon sedam dana intenzivnog rada od po dvanaest sati dnevno poslala Mini snimak haljine. Moji najbliži koji su viđali haljinu u toku izrade zaista nisu verovali šta ja to radim. Dok sam im pričala kako sam ja to zamislila nisu mogli da je vide kao ja, ali nije bilo osobe u ateljeu koja nije sa oduševljenjem reagovala na haljinu. Krili smo je koliko smo mogli da je ne vide baš svi, jer smo želeli da na kraju bude što iskrenija reakcija ljudi.

Sa haljinom nije putovala, ali je u Nišu deset dana nestrpljivo čekala Minin nastup i reakciju publike. Onda je dobila divne vesti. Mina je svojom pojavom ostavila sve bez reči i osvojila treće mesto u ženskoj konkurenciji. Ubrzo, fotografija Jelenine haljine pojavila se na društvenim mrežama i niko nije ostao ravnodušan. Kaže nije to očekivala, ali je presrećna što se ljudima dopalo to što radi.

U njenom dizajnu dominiraju razni motivi, ali nije fokusirana samo na jednu tehniku.

- Lično najviše volim apstraktne motive da radim i nosim, a pored njih najviše radim florane dezene. To je nešto što se najviše dopada damama, a ja uživam da ih oslikavam. Što se tiče vremena koje uložim u rad sve zavisi od tehnike. Recimo, batik tehnika je znatno zahtevnija i potrebno je duplo više vremena. Ukoliko se fokusiram samo na jedan model ide dosta brzo, jer mi je sva energija usmerena samo na njegovo stvaranje. Međutim u poslednje vreme rastrzana sam oko narudžbina i stvaranja novih radova pa samim tim mi je potrebno više vremena. U proseku pet do sedam dana je potrebno da se uradi neki manje zahtevan komad, ali sa običnim oslikavanjem tekstila. Za batik tehniku je potrebno bar dvadesetak dana, ističe Jelena.

Umetnik bez inspiracije je kao riba bez vode. Jeleni inspiracije nikada ne manjka.

- Inspiraciju nalazim svuda, u svakom trenutku i okruženju. Nekada naravno ništa ne pomaže, ali uzmem odmor od par sati, odgledam neki film ili seriju, u takvim trenucima, oni su mi najveća inspiracija. Naravno to mora da bude neki film sa dobrom pričom i muzikom, ali još boljim kostimom kako bih napunila baterije, ističe Jelena.

U filmovima i serijama dizajneri su često predstavljeni kao ljudi koji žive raj na zemlji. U realnosti ne žive bajke. U Srbiji pogotovo.

- Mislim da smo mi koji se bavimo dizajnom tekstila skrajnuti. Mnogo je raznih dizajnera, ali mislim da oni kvalitetni nemaju dovoljno prostora za prezentaciju. Ne samo to, jednostavno su posvećeni razvoju svog rada, posla i nemaju vremena da se nadmeću sa ostalima za prostor kako u medijima, tako i u drugim vidovima prezentacije koje su bitne za naš rad. Zahvaljujući društvenim mrežama sada svi mi možemo doći do svojih klijenata koji istinski vole naš rad, a to je i najbitnije, poručila je Jelena na kraju našeg razgovora.

(Espreso/ M.L.)