DA LI JE "PREKO GRANE" ZAISTA BOLJE? Iz Srbije je otišla zbog PARA, a zbog njene ispovesti ćete se DOBRO ZAPITATI!

Svi mislimo da je "preko grane" bolje, i da nas tamo očekuje ostvarenje svih naših snova. Kako život zaista izgleda u tuđini, najbolje je, pak, osetila devojka (29) iz Srbije, koju su, kao i mnoge, povukle priče drugih da je van naše zemlje kvalitet života prilično bolji, a "laka lova" na svakom koraku, te je 2018. odlučila da ode iz Beograda u Cirih i proveri ima li u tome istine.

- Uvek su me pare motivisale, ali u onom pozitivnom smislu. Volim novac pod rukom, volim njegov miris i boje, i naravno, ne smeta mi ni jedna valuta. U Cirihu nije bilo onako kako sam očekivala. Tako to izgleda kad veruješ kvazi drugovima i kolegama, a i činjenica je da danas svi imamo velike tajne, dok ne uvučeš nekog u to, pa više nije tajna - ovim rečima započinje razgovor za "Blic" Nina Tijardović.

Kako objašnjava, nije se zaustavila u Cirihu, i menjala je mnoge destinacije. Obišla je, od suseda prekrasne Hrvatske, preko Nemačke, do Austrije, ali ipak, nijedno od tih mesta nije, naglašava, u njoj izazvalo divljenje.

- Svaka destinacija ima svoju priču, i moram priznati da ni jedna nije lepa. Da se ogradim, kako se moglo završiti, odlično sam prošla. Moja mama govori da od malena idem glavom tamo gde niko ne ide nogom. U 29. godini, kad se osvrnem, složila bih se s njom - nastavlja Nina.

Iako u inostranstvu nije pronašla očekivanu avanturu i osećaj topline, Nina je htela da sa nama podeli i jedno od svojih lepših tamošnjih iskustava, ali koja su, ipak, vezana za mesto odakle potiče.

- Ovog puta ću podeliti događaj iz Hamburga, jedini lep doživljaj iz Nemačke. Sticajem okolnosti, ostala sam bez stana, novca i "prijatelja" u rano jutro prvog januara 2019. godine. Padao je sneg i duvao vetar koji moje kosti i danas pamte. Hamburg je na mene ostavio hladno sećanje, u svakom smislu. Jedan od najdepresivnijih perioda mog života - objašnjava naša sagovornica.

Kako navodi, tog prvog januara nije znala kome da se obrati za pomoć, međutim, sreća ju je pogledala, i tamo u tuđini, pomoć joj je ponudio, ko drugi, nego zemljak.

- Koji dan pre Nove Godine, upoznah momka odozdo, koja godina razlike među nama. Razmenili smo brojeve uz njegovu rečenicu: "Ako ti ikad šta zatreba, pozovi slobodno. Znam ja kako početak može biti težak, prošao sam i ja kroz to. Naši smo, moramo se držati skupa među ovim tuđima". Iste sekunde sam ga pozvala. Svetlo na kraju tunela. Nebojša je živeo u drugom delu Hamburga sa prijateljem Tomicom, takođe odozdo, koji su me doveli u svoj stan, prepustili mi spavaću sobu, i svaki dan kuvali domaću hranu "na kašiku". Osećala sam se kao kod kuće.

Kako priča naša sunarodnica, nikada nije bila veliki vernik, no ipak, te Badnje večeri, želela je da oseti svoj dom i toplinu u dalekoj zemlji.

- Bližio se Božić, koji se kod mene u porodici obeležava regularno, ali niko u kući nije vernik. Ja decenijama ne ulazim u crkve, iako poštujem svačiju veru. Sedeli smo noć pred Badnje veče, i Nebojša i Tomica su mi predložili da odemo sutradan do Pravoslavne crkve. Nisam bila oduševljena idejom, ali me je zaintrigirala ideja o ispijanju kuvanog vina - priča Nina.

Sutradan, nastavlja naša sagovornica, uputili su se prema crkvi, ali i dalje je duvao hladan vetar. Tomica joj je posudio svoju kapu, i već je bilo prijatnije. Međutim, nije samo kapa učinila da se oseti toplije, već ono što je, kako govori, doživela u crkvi.

- Ispred crkve je bio popriličan broj nasmejanih ljudi, naših ljudi. Više nije bilo toliko hladno. Jedni drugima su se javljali, uz zagrljaje, kupovali tople napitke, razgovarali o praznicima i prethodnih godina. Bila sam oduševljena atmosferom prilikom paljenja badnjaka, dobrom hranom i, naravno, kuvanim vinom. Društvo oko mene se smenjivalo, obzirom da sam pripadala zanemarljivoj grupi ljudi koja nije ulazila u crkvu, tako da ni jednog momenta nisam bila sama. Veče je prošlo u smehu i radosti, toploti i osećaju koji nas vezuje za dom.

Nina je, govori, tada shvatila da nostalgija nije vezana za kuću i dvorište, već za osećaj koji znaju samo oni koji su otišli iz Srbije.

- Dom napraviš gde god da živiš, i ugodno je. Ali emocija, mentalitet, shvatanje, sloboda, ukus, miris, boje - to ne postoji nigde. Ni jedan grad, ma koliko lep bio, nije za mene ni dovoljno siv a ni beo, kao moj Beograd. A to ne kupuju ni jedne pare ovoga sveta. Čuvajte jedni druge, ne budite zavidni, setite se da neko nema ni to što vi imate, pomozite kad ste u mogućnosti, i ne odmažite ako pomoći ne možete - zaključuje Nina.

Bonus video:

(Espreso/Blic)