KAKO MI JE SUD ZBOG NEBITNOG PAPIRA OTEO 3 DANA ŽIVOTA: Ispovest Beograđanina koji je preživeo birokratski pakao!

Dan 1

U ponedeljak je bilo tmurno vreme. B. D. beše veoma umoran, pošto je zbog jedne male proslave ostao sa svojim stalnim društvom u gostionici do kasno u noć i umalo se nije uspavao. Nemajući vremena da razmišlja i da složi planove koje je skovao u toku nedelje, žurno se obuče i pohita bez doruĉka u sud.

Na ulasku u zgradu suda - skener.

- Molimo vas da izvadite ključeve i mobilni telefon. I to. Da. Da - kaže policajac koji dežura na uređaju.

B. D., vojnik, bez reči izvršava naredbe. Prolazi skener i skreće do šaltera na kojem piše "INFORMACIJE".

- Dobar dan, dobio sam ovaj poziv (pokazuje).

- Gospodine, to vam je u drugoj zgradi...

- Jedan sud, a dve zgrade?

- Da.

B. D. se bez reči okreće i izlazi. Trči do druge zgrade, da ne bi kasnio na posao. Koji počinje u 9.

Druga zgrada, skoro identična kao i ova prva, i ponovo skener.

- Molimo vas da izvadite ključeve i mobilni telefon. I to. Da. Da - kaže policajac koji dežura na uređaju.

B. D., vojnik, bez reči izvršava naredbe. Prolazi skener i skreće do šaltera na kojem piše "INFORMACIJE".

- Dobar dan, dobio sam ovaj poziv (pokazuje).

- Gospodine, to vam je u ovoj zgradi, drugi sprat, soba 213. Pisarnica.

B. D. ide do sobe 213. Kuca.

- Dobar dan, da li je ovo pisarnica (pokazuje poziv).

- Dobar dan. Jeste. Da vidim - kaže mu veseli čikica bez ijedne brige na svetu, seda za kompjuter i nastavlja:

- Aha, ovo vam je krivični predmet protiv S.

B. D. sleže ramenima. Dobro zna to, jer tri godine je već u tom predmetu.

- Znam. Dobio sam ovaj poziv, ali u njemu ne piše zbog čega sam pozvan. Samo piše da se obaveštavam o nečemu, i da treba da dođem da vidim... Nešto. Ne piše šta.

- Da, da... Evo, ovde piše da je presuda pravosnažna...

- Znam to. Ali ja sam dobio poziv. Da se javim. Vi ste me pozvali?

- Da, gospodine, mi smo vas pozvali.

- Znate li zašto ste me pozvali?

- Ne piše ovde.

- A vi ste me zvali?

- Da. Gospodine, izvinite, ali mi ne znamo zbog čega smo vas zvali. Najbolje da idete do sudije, on je u sobi 218. Ili 217.

- Hvala.

B. D. ide hodnikom, i gleda mlade i lepe pripravnice. Nervira se, ali mu je sad malo lakše. Lepo je obučen, poneka mu se čak i nasmeši dok se gledaju.

Kuca na vrata sobe 218. Nema nikoga. Kuca još jednom, hvata kvaku. Zaključano.

Kuca na vrata sobe 217. Unutra dve gospođe.

- Dobar dan. Ja sam dobio ovaj poziv...

- Idite u sobu 213. Tamo je pisarnica - prekida ga jedna od gospođa.

- Dozvolite. Sad idem iz sobe 213. Iz pisarnice. Poslali su me kod vas.

- Aha. Da vidimo. Jeste, sad ćemo da vidimo sa zapisničarkom.

- A sudija?

- Sudija nije tu.

- U redu.

Ona zove nekog. Vrti glavom.

- Zapisničarka nije tu trenutno. Izašla je.

- Kad će doći?

- Ne znam. Izašla je na pauzu. Razumete? Na pauzu. Neće više od 15 minuta. Pola sata.

"Koja pauza u pola devet ujutru?" pita se B. D.

- Dođite vi najbolje sutra. Oko osam.

- U redu.

9.18 je. Posle gužve na mostu i pakla u saobraćaju, B. D. kasni na posao 18 minuta. Gleda ga šef:

- Evo, ja sam jutros vadio krv, pa sam ipak na vreme stigao na posao.