HVALA SRBIJO, nataknem te na k! Pismo dečaka čiji je brat umro od raka je NAŠA GORKA ISTINA!

Ovo je pismo jednog mladića čiji je brat preminuo nakon teške bolesti. Pismo se deli svim društvenim mrežama, a ni ne čudi zašto. On se iskreno zahvalio svima onima koji su mu pomogli, ali i sarkastično onima koji su mogli, a nisu.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Uostalom, pročitajte i sami, pismo vam prenosimo u celosti:

- Dve godine borbe, dve godine potrošenog vremena, ko zna koliko novca uloženo u lečenje, koliko manifestacija i događaja organizovano u njegovo ime i u dobrotvorne svrhe, dve godine smejanja i plakanja, uživanja i bolova, dve godine padoše tek tako.

Povodom smrti moga mlađeg brata, sedamnaestogodišnjeg učenika Prve gimnazije Beograda, želeo bih da se nekim ljudima zahvalim za sve što su učinili za mene i moju porodicu, a nekima i ne.

Hvala lekarima koji su nesposobni da uspostave dijagnozu nekoliko meseci, hvala im što ne znaju da čitaju MR snimke i da vide tumor na njima, već čekaju da se uveća i do četiri puta i onda dođu do zaključka da je to ipak tumor a ne nešto drugo što su mislili da je i onda bude kasno za operaciju u inostranstvu.

Hvala dr. Danici Grujičić koja je bila toliko prijatna i uljudna da je uspela da izdvoji dva minuta da pomeri svoju guzu sa udobne kožne fotelje i pogleda mog bolesnog brata, njenog pacijenta kojeg je operisala, na samom parkingu u kolima. Hvala joj što je nakon naših visokih veza i mnogobrojnih odbijanja, pogledala njegove snimke i rekla kako je izlečen, a nije bio očigledno.

Hvala lekarima, njih pet, dežurnih taj dan, sa VMA koji nisu hteli da ga pogledaju kada je imao prvi u nizu mnogih epi napada, dok se on grči u kolima hitne pomoći zato što on “nije” njihov pacijent.

Hvala (većini) medicinskih sestara koje su uvek bile tu kada je trebalo i sve su nam lepo objašnjavale, nikada nisu bile drske ni uživo ni preko telefona, koje su imale smelosti i hrabrosti da nas pitaju zašto smo tražili socijalnu pomoć u vidu pelena, kada smo već dobili novčanu pomoć. Pa Bože moj, verovatno ne znaju da ta novčana pomoć ne pokriva ni polovinu sredstava i lekova za lečenje moga brata, naša je krivica što nismo svi medicinski obrazovani pa da im objasnimo kako se ponaša prema bolesnima. Sad znamo za ne daj Bože, sledeći put.

Hvala celom ministarstvu zdravlja koji smatra da osobe u kolicima mogu iznenada prohodati ispred zgrade onkologije i popeti se uz stepenice, jer što bi oni trošili pare na popravku rampe za osobe as invaliditetom. Nije kao da pare idu iz njihovih džepova ali dobro, kažu čuda se dešavaju.