JESTIVA ELEKTRONIKA, A I MAJICE KOJE MERE RAD SRCA: Naš profesor uspeo SRBIJU DA KOTIRA NA VISOK NIVO!

Upravo ove i mnoge druge projekte oživeo je lider Grupe za nano i fleksibilnu elektroniku prof. Goran Stojanović sa novosadskog Fakulteta tehničkih nauka.

Njegov tim smislio je mali senzor napravljen od graška, jabuke ili drugog jestivog materijala koji će nakon što ga pacijent proguta bežično beležiti sve biomarkere od usta do želuca te na taj način spasti čoveka od neprijatne gastroskopije. Smislili su i majicu u kojoj su izvezene elektrode za merenje EKG-a, a pokušavaju da pomognu i roditeljima u brizi o autističnoj deci koja nemaju svest o oralnoj higijeni, što se često odrazi na zdravlje njihovih zuba. Razvili su mikrofluidne čipove koji se ugrađuju u proteze dece uz čiju pomoć roditelji svojim mališanima mogu bežično ispirati zube pomoću telefonske aplikacije.

Prof. Stojanović je sa svojim timom vođen velikim entuzijazmom i željom za novim otkrićima i usavršavanjem uspeo da Srbiju i naše naučnike visoko kotira u međunarodnim naučnim krugovima jer su u mnogim stvarima pioniri, pogotovo kada je reč o oblasti svarljive elektronike koja je počela da se razvija pre svega par godina.

Sve od materijala koje jedemo

Kako za objašnjava prof. Stojanović, naučnici su odavno utvrdili da postojeća elektronika zagađuje životnu sredinu te da se svega 33 odsto elektronskog otpada pravilno reciklira.

- Došli smo na ideju da pravimo elektronske komponente od materijala koje inače jedemo, odnosno da im nađemo paralele u jestivim materijalima. Taj projekat smo nazvali Greenelit (zelena elektronika) i prvi smo u svetu razvili kalem čije je jezgro napravljeno od koprive. Kalem se u konvencionalnoj proizvodnji elektronike pravi od gvožda, a kopriva ima puno gvožđa. Jednostavno, našli smo paralelu i sličnost koja se do sada u laboratorijskim uslovima pokazala odlično - priča prof. Stojanović.

Priznaje da se jestiva elektronika za sada ne može takmičiti sa onom klasičnom, barem što se dimenzija tiče, ali je i više nego prihvatljiva u biomedicini zbog niske cene i benefita koje dobijaju pacijenti.

- Za primenu u biomedicini dovoljno je da taj naš uređaj bude veličine zalogaja, odnosno da ga čovek može progutati. Počeli smo da pravimo senzore prvi put od fondana, pasiranih sokova jabuke i graška, od pektina, probali smo i od brašna... Da bi imali svoju funkciju, ti senzori moraju imati neki provodnik struje, a za to koristimo tanke listiće zlata, srebra ili aluminijuma, s obzirom na to da prosečan čovek težine 72 kilograma može dnevno da pojede 1,1 miligram pomenutih materijala, a mi koristimo mnogo manje od toga - kaže Stojanovići dodaje:

- Cela ideja je da čovek može da proguta naš senzor i da on meri određene frekvencije od oralne šupljine do želuca. Razvili smo poseban čitač koji bežično očitava te frekvencije na, recimo, laptopu ili mobilnom telefonu i pretvara ih u parametre koji mogu da nam pokažu razne podatke kao što su PHP vrednosti, postojanje ili odsustvo bakterija, krvarenja i mnoge druge stvari. Najbitnije je to što je ovo potpuno neinvazivan način koji može da spase pacijente od mnogih neprijatnih medicinskih zahvata kao što je na primer kolonoskopija.

Pomoć roditeljima

Prof. Stojanović rukovodi još jednim vrlo zanimljivim projektom pod nazivom "Innovative bio-inspired sensors and microfluidic devices for saliva-based theranostics of oral and systemic diseases", sa akronimom SALSETH, i on se prema njegovim rečima bavi razvojem senzora za detektovanje važnih parametara i biomarkera u usnoj duplji, kao i razvojem mikrofluidnih uređaja za neinvazivnu terapiju.

- U sklopu ovog projekta sa stranim partnerima razvijamo mikrofluidne uređaje integrisane u fiksne proteze za zube ili u zubne štitnike koji će u određenim vremenskim intervalima isporučivati antiseptik ili esencijalna ulja na biljnoj osnovi i time održavati higijenu u usnoj duplji i očuvati ukupno zdravlje čoveka. Primarni nam je cilj da pomognemo ljudima koji iz bilo kojih razloga imaju poteškoća u održavanju oralne higijene i zdravlja usne šupljine. Autistična deca recimo nemaju svest o oralnoj higijeni i često se to odrazi na zdravlje njihovih zuba. Pomoću ovih naših čipova, bežično možete da ispirate zube, preko telefona, na primer na svakih šest sati ili da ispuštate eterična ulja. Tako spajanjem elektronike i samih tehnika u dentalnoj medicini možemo da pomognemo mnogo poboljšnju oralnog zdravlja, a samim tim i sistemskom zdravlju – ističe prof. Stojanović uz napomenu da to i jeste svrha nauke, da poboljša kvalitet života.

Još jedan zanimljiv projekat prof. Stojanovića i njegovog tima svakako je STRENTEX sa ciljem da Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu postane vodeća institucija u ovom delu Evrope u oblasti rastegljive i tekstilne elektronike za primene u biomedicini.

Majice mere EKG

- U sklopu projekta planirano je da se razviju elektrode za merenje EKG-a koje će biti direktno izvezene u recimo majice sportista bez potrebe da se spolja povezuju elektrode za EKG uređaj kako se to danas radi. Takođe, planirano je da se u nosiljkama za bebe ugrade u sam tekstil senzori za merenja vlage, temperature i broja otkucaja srca bebe, kako bi beba konstantno bila u adekvatnim uslovima, a roditelji i medicinski radnici na vreme bili upozoreni u slučaju bilo kakvih neželjenih okolnosti. Planiran je i razvoj pametnih zavoja sa mikrofluidnim rezervoarima za isporuku leka direktno na hronične rane - otkriva nam prof. Stojanović.

Doneo FTN-u i Novom Sadu 7,4 miliona evra sredstava iz EU

Vrednim radom i upornošću prof. Stojanović je do sada realizovao preko 50 projekata, od kojih je nekoliko u toku, a za dvadesetak projekata je zajedno sa svojim timom na FTN u Novi Sad doneo preko 7,4 miliona evra bespovratnih sredstava iz fondova Evropske unije.

- Prethodnih 15 godina posvetio sam ukazivanju na značaj pisanja kompetitivnih naučnih projekata. Svim tim projektima smo trajno promenili sliku o nama na bolje u Evropi i u očima studenata. Naše laboratorije, znanje, oprema, idu rame uz rame sa vodećim evropskim centrima u oblasti zelene, savitljive, tekstilne elektronike. Mi smo njima poželjan partner za buduće projekte. I to je strateški put našeg razvoja. Zato se treba izboriti za postojeće fondove. U praktičnim oblastima kojima se mi bavimo, mi ne možemo zasnivati naš rad na laptopu i glavi i mozgu, nego i na moćnoj opremi koja je skupa, zbog čega su nam EU programi preko potrebni. Ide se po vodu tamo gde je izvor. Ako postoji program EU Komisije koji vredi skoro 80 milijardi evra, kao što je npr. HORIZON, mi naučnici iz Srbije treba da budemo obučeni da deo tog novca donesemo u našu zemlju i razvijamo nauku ovde - poručuje profesor.

Bonus video:

(Espreso / Blic)