NOVINAR SAM 24 SATA DNEVNO, BEZ RADNOG VREMENA: Moj profesionalni put je bio prepun truda, davanja, čekanja

Nisam takmičar. Kada posmatram druge, ne posmatram ih u kontekstu ko je bolji, niti mi se rađa želja da se takmičim sa drugima. Takmičim se isključivo sa sobom samom. Sa sobom od pre nekoliko meseci, od pre nekoliko godina... I to mi je motiv: da budem bolja danas nego juče, sutra nego danas. Bolja 2022. nego u ovom trenutku, nadam se, i tako redom... A što se tiče drugih, ne opterećuje me tuđi uspeh, ne zavidim im na tome, šta više, volim da budem okružena ljudima koji su sposobniji i pametniji od mene.

Ovim rečima Silvija Slamnig, dugogodišnja novinarka Kurira, sada urednica i voditeljka Usijanja dana na Kurir televiziji, započinje razgovor za Espreso.

Kažete da volite da budete okruženi ljudima koji su sposobniji i pametniji od vas, šta je češći slučaj?

Dešava se i jedno i drugo i to na svakodnevnom nivou, naročito što mnogo ljudi srećem. Često kažem: "U problemu sam ako sam u određenoj grupi najsposobnija". To ne daje nikakvu satisfakciju, to znači samo da ću morati da radim i da se trošim više. U tom kontekstu, mogu i da podsetim na onu izreku: "Ako si najpametnija osoba u prostoriji, moraš da naputiš prostoriju". Nekim ljudima to, međutim, veoma prija, ali to je druga priča, na taj način pojedinci samo hrane svoj ego. Ja sa egom nemam problem.

Dugo ste u Kuriru, šta je to što vam je davalo motiv da ostanete u AMG više od 11 godina?

Adria media grupa je kompanija koja daje šansu i na putu profesionalnog razvoja zaposlenom permanentno pomaže, podstiče ga. Ja sam primer za to. Za više od 11 godina, koliko sam u Kuriru, bez odlazaka, vraćanja, dakle u kontinuitetu, bilo je više rukovodstava, uredničkih timova, ali ono što je bila konstanta je da kvalitet i upornost moraju da opstaju. Kvalitet i upornost su, između ostalog, stvari koje su mene nosile dovde. Gotovo da sam svake godine, za ovih 11 godina, imala ponudu od drugih novina, portala ili nekih drugih poslodavaca... Od ministarstva, javnih preduzeća, pre svega u press službama i u PR timovima. I kada su mi ponude bile primamljive, nisam se zaletala. Adria medija grupu sam videla kao stabilno mesto sa perspektivom. Tako je i bilo. Nikada nisam trgovala sa tim ponudama, znate ono, odete kod nadređenog, kažete :"Dobila sam ponudu od tog i tog. Nude mi veću platu, bolje radno vreme, šta nudite da me zadržite...?". To nije moj manir i svako to zna. Ne kažem da je to uvek bilo najpametnije u datom trenutku... ali sam uvek razmišljala dugoročno, kroz širu sliku. A u tom "dugoročno" i sada stvari tek treba da se dese.

Šta vam je bilo najteže u karijeri?

Uh, koliko ne volim da vezujem tu reč za sebe. Karijera. Nekako mi je pretenciozno. Umesto toga uvek kažem moj profesionalni put. Put prepun truda, davanja, čekanja... A u tom profesionalnom putu mi nikada novinarski posao nije bio težak. Ama baš nikada! Jer mi je od samog početka ovaj posao kristalno jasan u glavi - novinar sam 24 časa, bez radnog vremena. Kad to znam, ne pada mi strašno ako mora negde da se ide i u devet uveče, posle radnog vremena, ili da se na put krene u 04 zbog neke priče, ili da se ostane tri sata duže... ma bilo šta. Međutim, teško padaju određene nepravde kojih ima uvek i svuda. Ili kada se desi da se neki ogroman trud ne vrednuje, ili još gore, ako neko drugi skupi zasluge za tuđi rad. Srećna okolnost je što se, u širem kontekstu, sve to ispravi.

Koje su najvažnije osobine za posao novinara u novinama, a koje za urednika i voditelja na televiziji? Deluje slično, a sigurno je različito...

To je veoma različit posao, koliko god da deluje slično. Podrazumeva se da su: odlična informisanost, svakodnevno praćenje medija, pismenost, dobre veštine u komunikaciji, osobine koje su neophodne za obe vrste posla. Ono što je na televiziji vrlo bitno je taj verbalno-vizuelni dojam, koji u novinarstvu iza kamera nije toliko važan. Nije toliko strašno ako neko ima preteranu gestikulaciju dok telefonski uzima izjavu od nekog, ali na primer, na televiziji, u studiju, svaki pokret tela se primećuje, pa čak i najmanja facijalna ekspresija. Ali, dobro, to su sve stvari koje se lako uče. Najvažnije je da se razume novinarstvo. Da voditelj ne bude samo voditelj koji ima mikrofon i ima pitanja, već da razume najširi kontekst priče, da zna predistoriju onoga o čemu govori, da zna sve okolnosti, da zna relacije određenih aktera i da ima zdravu logiku da bi mogao da tu sliku drži i da postavlja pitanja koja su važna za temu. Da oseti trenutak za podpitanje. Koliko je važno imati osećaj kad treba prekinuti sagovornika i postaviti mu podpitanje, još važnije je imati osećaj kada treba pustiti sagovornika da priča i nikako ga ne prekidati. Često se tu greši, ali to je stvar osećaja.

Da i vi imate taj osećaj?

Nekako verujem da baš taj osećaj imam. Neki gledaoci se neće sa time složiti, neki sagovornici takođe. I ne kažem da taj osećaj pokazujem uvek, nekada sasvim suprotno, pogrešim, ali uopšteno govoreći, mislim da ga imam.

Kad smo kod osobina potrebnih za voditeljski posao, šta vas najviše preporučuje za to?

To što sam dugo novinar. Ja razmišljam novinarski, i ljudi kažu da se to vidi. I to me baš čini srećnom. Kao novinarki u štampanom mediju, u pisanom novinarstvu, nije mi bilo lako da se tako iznenada prebacim na televizijsko. Ma nimalo lako! Ali uverena sam da je to fantastična startna pozicija i u televizijskom novinarstvu. Jer je mnogo lakše meni da se adaptiram na scenu, studio, bubice, kamere, promter, vezu sa režijom preko iniera, da imam držanje, govor i drugo, nego da sam sve to imala savladano, a da nisam imala novinarsku potkovanost.

Šta je najbitnije kad se upale kamere i kad krene emisija? Dobar izgled, dobra priprema, samopouzdanje?

Najbitnije je da ništa od svega nabrojanog ne zakaže. Sve je bitno. Ništa ne bih zanemarila... i na to što ste nabrojali, dodala bih još 50 stvari, ali najmanje 50 (smeh).

Kao na primer?

Tu - dobru pripremu - moje kolege toliko često ističu, ali ne mogu da kažem da bih i ja to prvo rekla jer je to nešto što se podrazumeva. A s druge strane, imamo jednu ogromnu klopku, o kojoj niko ne priča, a potpuno je u suprotnosti sa dobrom pripremom. To je da ja svakog dana radim temu dana i pre podne u 11 sati je definišemo na kolegijumu, a u 19 časova ulazim u studio da vodim živi program. Dakle, od 11 sati kreće planiranje koga od gostiju zovem, onda idu pozivi koji traju po nekoliko sati, to je ubedljivo najteži posao. Nekada sve ide super i reše se gosti za sat vremena, a nekada mi taj mukotrpan posao traje do 16 časova. Teško je zakazati goste za isti dan, ljudi žele da dođu na Kurir televiziju, ali razlozi zbog kojih neko odbije su čisto praktične prirode, ili su nešto isplanirali, ili nisu u Beogradu, da ne širim temu. Sve u svemu, goste definišem u 16 časova, a već u 18 moram da budem u šminkernici. Dakle, ako pričamo o dobroj pripremi, želim da ljudi znaju koliko ogromno predznanje o svim temama kojima se bavimo, mi moramo već unapred da imamo, da bismo mogli da to svoje znanje i informisanost samo dopunimo.

A što se tiče izgleda i samopouzdanja?

Izgled... sigurno da je lepo gledati nekog ko je lep. Ili lepo izgleda na televiziji. Postoje neka istraživanja koja pokazuju da gledaoci u najvećem procentu prate to vizuelno, nego ono o čemu se govori. Mada, mene jako iznervira kad mi neko kaže: "E, gledao sam te, bila si prelepa!". Onda ja odgovorim: "Pa, pokidah se da bih pametno i pričala, a ti samo vidiš prelepa... " (smeh). Ali onda ide i to... ", da, da, i pametna". Eto, tako iznudim kompliment. Šalim se. Stvarno u emsiji ne stavljam sebe u prvi plan, nije prijatno slušati voditelje koji preko gosta žele da ispadnu nužno dominantni i pametni. Tanke su tu granice i vrlo pažljivo treba naći meru. A što se tiče samopouzdanja, da, važno je, kako da ne. Jer ako voditelj ima sigurnost i zna šta priča i, još važnije, zna šta pita, onda se i gledalac oseća sigurno i siguran je da dobija prave informacije. Ali samopouzdanje bez pokrića je bezobrazluk.

Kako provodite slobodno vreme?

Odlično! Ja obožavam život i svaki dan vidim kao jedan život u malom. Jer jedino ovaj dan imamo... I stvarno sam srećna. Svako od nas može da stavi fokus na stvari u životu koje su mu dobre, i da bude zadovoljan, a može i da stavi fokus na one koje nisu. I da bude frustriran. Upravo u zavisnosti od tog fokusa, mi smo ili srećni ili nezadovoljni. Ako me pitate da li sam ja srećna, da, apsolutno jesam. I stvarno sam presrećna. A, budite sigurni, da imam najmanje 10 stvari koje su mi, evo, u ovom trenutku dok razgovaramo veliki problemi i ako bih svoj fokus stavila na njih i zanemarila, pomislila kao da su podrazumevane, sve one divne stvari zbog kojih sam srećna, u meni biste videli jednu nezadovoljnu i potištenu u osobu. Stalno pričam: "Ne dozvoli da dođe trenutak da o ovom vremenu sada govorim, kako sam bila srećna, a nisam znala". Sreća nije stvar realnosti, sreća je stvar stava.

A šta vas čini srećnom?

Ništa posebno. Kad ujutru otvorim oči i vidim svoju ćerku Isidoru da je dobro, da joj pipnem čelo dok još spava i osetim da nije vruća, da nema temperaturu, da će i ovaj dan proteći mirno i lepo. Da su mi svi važni ljudi tu na broju... Da se ja osećam dobro, da imam snage... To je preduslov, sve ostalo je kreacija. A u toj kreaciji sam majstor! Umem da od slobodnog vremena napravim spektakl. Hedonista sam, isto kao i moja ćerka koja ima pet godina i baš znamo da uživamo. Kad smo zajedno, ona izvadi list papira i piše plan šta ćemo da radimo, gde ćemo da idemo. Ne opterećujem se nebitnim stvarima i uvek nađem vreme za sebe i da radim ono što volim. Neke akcije koje podižu adrenalin, ali i one mirnije kad idem na masažu, u saunu, wellnes, kupovinu, šetnju, jogu, u neki drugi grad, koncerte, klubove... ne nalazim se u kafanama i tim nekim tamburašima i slično. Muzika mi je glavna sporedna stvar u životu.

Šta slušate od muzike?

Muziku toliko obožavam i priznajem da imam predrasudu prema ljudima koji slušaju, po mom mišljenju, lošu muziku. Da se ne izjašnjavam koja je to. Slušam mnogo različitih žanrova, a najviše volim osnovne žanrove provučene kroz elektro zvuk sa primesama raznih zvukova koji se naizgled ne uklapaju. Svakako rokenrol, bluz, RNB, trip hop, indi, elektronsku muziku, ambijentalnu... Toliko ima sjajnih slabo poznatih bendova, pre svega britanskih i Beograd je vrhunski moderan grad, toliko često imamo odlične bendove koji gostuju kod nas. Jedva čekam vreme koncerata posle pandemije. Do tada muzika u kući non-stop. Moj muž negoduje: "U stanu uvek praviš atmosferu kao u kafiću".

I vaš muž je u novinarstvu, dugo je urednik u medijima... Koliko vam to znači u razmeni profesionalnih mišljenja?

I previše! Veoma mi znači. Igor je od mojih prvih novinarskih dana moj najbolji mentor i najoštriji kritičar. Hvala mu na tome. Najviše verujem svom rasuđivanju, a njegovo mišljenje mi je drugo po redu po važnosti. Srećna sam što nikada nismo imail rivalski osećaj jedno prema drugom kada je reč o poslu ili poslovnom uspehu. Jedno drugome dajemo dubinsku podršku i mislim da to nikada neće da se promeni.

Bonus video:

(Espreso)