ESPRESO INTERVJU OTKRIVA STVARI KOJE NISU BILE POZNATE: Crna stopa samoubistva, tokom pandemije korone

Svakoga dana smo okruženi temama koje nerado čitamo, kao što su samoubistva da li mladih ljudi, koji sve češće dižu ruku na sebe ali i starijih i bespomoćnih. Koliko je pandemija korone doprinela da se ova stopa znatno poveća, koliko je povećan rad psihijatra sa ljudima koji boluju od depresije ili poziv pomoći i poslednji vapaj pred fatalni ishod. Koliko je potrebno osvestiti društvo i pojedinca u tom društvu da nije sramota tražiti pomoć kada nemate kud i da nije sramota biti drugačiji, biti bespomoćan jer za sve postoji rešenje. Na temu koju nerado svi spominjemo pričamo sa Psihologom Anom Konenko iz centra Zanima - Psihodrama za decu i odrasle

- Stopa samoubistva se povećala u poslednjih godinu dana tokom pandemije, čini se kao da je taj broj uvećan, da li je to jedan od okidača pritiska pod kojim smo se nalazili?

Apsolutno je tačno da se depresija i anksioznost kao i stopa samoubistva povećala tokom pandemije i većina ljudi je primetila ili svoje pogoršanje ili nekog pored sebe, nekog ko ima slabiji nervni sistem ili opterećenje, treba uzeti u obzir da su tokom pandemije se sve stare traume duplirale.

Teže je bilo ljudima koji tokom pandemije nisu imali srećniji period u životu pre pandemije, traumatična iskustva su aktivirala puno nekih bolnih iskustava u psihičkom sistemu.

- Kako ubediti ljude kojima je teško i bore se sa depresijom da potraže pomoć da do tog fatalnog ishoda ne dođe?

Bitno je razumeti kako trauma ili teško iskustvo deluje na nas, kada postoji nešto što nas plaši ili opterećuje, prevazilazi nas, napada nas neizvesnost oko svoje porodice, to lose utiče na takve klijente, koji se bore, jako je bitna komunikacija sa onima koji su vam značajni u doba stresa.

- Šta je potrebno da bismo osvestili društvo da depresija jeste bolest koja se ne vidi u prvi mah, a nekada su posledice stravične, poput samopovređivanja ili još goreg ishoda

Prošle nedelje Pored studija "Zanima" je jedan student skočio sa prozora i preminuo. Pošto je to bilo u komšiluku mi smo probali da saznamo ko je on i šta se zapravo desilo? Poražavajuće je to što nismo mogli da nađemo ko je u pitanju, jer je u tom danu u bloku 22, bilo 6 samoubistava, skakanja kroz prozor.

I to je nešto o čemu se ne govori mnogo, a ja smatram da je to od prvenstvenog značaja. Priča se o tome puno kako je opasno, opasan svet oko nas, a malo se priča o tome kako spasiti one koji su pored nas.

Društvo ne shvata ozbiljno poremećaj nervnog sistema, to je isto oboljenje kao kancer, a pravi isto štetu.

Ima puno razmišljanja ja sam jak, nije to ništa specijalno, to je samo period, međutim vrlo je tanka granica kada čovek može sam da se izbori sa svojim stanjem ili kada već mu treba baš ozbiljna pomoć ljudi oko njega i profesionalaca. To je nešto za šta bi trebalo društvo da se edukuje i da ta stigmatizacija psihološke podrške se smanji. Sada u periodu pandemije je postalo vrlo jasno da možemo biti vrlo krhki. Jedna informacija o nečijem stanju može da znači, kako bismo mogli da ga spasemo, nekoga ko se pored nas zaglavio, žargonski rečeno.

(Espreso/Aleksandra Anđelković)