SVAKI PRAZAN KREVET BI ME DOTUKAO, SANJALA SAM ZVUKE APARATA: Najiskrenije ispovesti srpskih heroina iz crvene zone

Dvanaestog maja se obeležava Međunarodni dan medicinskih sestara. Ovaj datum je izabran za praznik u znak sećanja na Florens Najtingejl (1820-1910) koja je bila engleska bolničarka i medicinska sestra, sigurno najpoznatija u istoriji. Rođena je u Firenci 12. maja 1820.

Tihe heroine svakodnevno se bore za život... Tvoj, tvojih najbližih, prijatelja, rodbine. One ne pitaju ni za nacionalnost, boju kože, seksualnu opredeljenost, već predano rade svoj posao i svaki život vrednuju jednako.

Iako je i inače njihov posao zahtevan, poslednjih 14 meseci je gotovo nemoguć. Rade po 12 sati bez pauze, pod punom opremom bez obzira na spoljnu temperaturu, bez kapi vode i predaha. To je postala njihova nova normalnost.

Korona virus je sve životne tokove poremetio, a kako je biti na prvoj liniji fronta i kako izgleda svakodnevni susret sa smrću, ispričale su nam Dunja, Vesna, Jovana i Biljana, žene koje su zaslužile da se o njima svakog dana, a ne samo danas.

Dunja Nikčević (27) je zaposlena u KBC ''Zvezdara''. Tokom kovida radi kao anestetičar na odeljenju za intenzivnu negu i to sa najtežim pacijentima. U crvenoj zoni je od samog početka epidemije.

''Prvih par dana je bilo jako čudno, ulaziš u nepoznato, uplašen si za sebe, svoje roditelje, za ljude koji su ti dragi...''

Kada je reč o opremi koja je neophodna, kaže da je smetala samo u početku, ali da se vremenom navikla.

''Oprema kao oprema, nekoliko dana je smetala, ali se posle navikneš. Leti osećaš kao da si u sauni, ali trčiš od jednog kraja do drugog i zaboravljaš da se znojiš, kaplje znoj na licu, ali ti i dalje nastavljaš da radiš svoj posao.''

Dunja kaže da sestre i lekari u ovoj bolnici funkcionišu kao tim i da se maksimalno trude da pomognu pacijentima.

''Svašta smo videli, većinom ružne stvari, ali bilo je i onih lepih, recimo, kad pacijent iz intenzivne nege na dalje lečenje ode sa osmehom. Pokušavaš maksimalno da pomogneš tim ljudima, ali imaš osećaj da samo vreme pomaže. Najgori osećaj je kada se zbližiš sa pacijentom, a njega posle par sati više nema.''

Koliko je teško biti na prvoj liniji odbrane govore Dunjine reči o tome da joj se slike vraćaju i kad nije na poslu.

''Koliko puta sam i sanjala zvuke aparata ili dok sedim čujem alarme...''

Jovana Mančić (24) u ZC Surdulica radi godinu dana. Nakog toga je volontirala par meseci, a zaposlila se na početku epidemije korona virusa. Nekoliko meseci nakon zapošljenja je počela rad u kovid ambulanti.

''U toku cele epidemije najgori period je bio talas nakon Nove godine, tada je bilo dosta zaraženih ljudi iz našeg grada, a među njima i dosta zdravstvenih radnika. Zbog povećanog broja obolelih, velikih gužvi i redova ispred ambulante, rad je bio sve naporniji. U toku jedne smene je prolazio veliki broj pacijenata, što je bio dodatni napor za sve nas koji smo radili tu. Nas nije bilo puno od samog početka epidemije, ali u toku tog talasa nas je bilo znatno manje nego inače.''

Jovana kaže da su neke kolege bile zaražene, neki su bili u izolaciji, a neki i u bolnici.

''Iako sam bila u kontaktu sa velikim brojem obolelih, među kojima je bio i moj verenik sa kojim živim, ja se nekim čudom nisam zarazila.''

Kada je reč o radu u skafanderima, kaže da nije nimalo lako, a situaciju dodatno otežava i dodatna oprema koju moraju imati prilikom ulaska u crvenu zonu.

''Što se tiče pauza, pauzu nemamo. Smena traje šest sati i za taj period nemamo vreme predviđeno za pauzu, predah ili vreme u kome možemo popiti vodu ili pojesti nešto, što inače u normalnim uslovima imamo. Vrlo često kada budu velike gužve, nemamo vremena ni za malo predaha od pacijenata. Sada, kad je sama epidemiološka situacija malo bolja, kada je broj pacijenata znatno manji nego pre mesec dana, sad već postoji mogućnost za pauzu u toku radnog vremena. Ta pauza uglavnom bude u periodu kada nema pacijenata i koristimo je za izlazak iz zatvorenog prostora na vazduh.''

Jovana u toku rada u ambulanti nije mogla da uzme godišnji odmor, a tamo je ''proslavila'' i neke od praznika.

''Meni lično je najteže palo to što sam zbog rada u kovid ambulanti morala da se distanciram od svoje porodice i prijatelja. Nisam imala vremena da ih viđam, a i kada sam ga imala, iz straha da možda ne nosim virus u sebi sam izbegavala druženje sa njima, da ih ne bih slučajno zarazila virusom.''

Navodi da je danas u kovid ambulanti stanje mnogo bolje nego pre par nedelja i meseci.

''Da ne pominjem stanje koje je bilo prošle godine u ovom periodu. Nadam se da će ovako ostati i da ćemo pobediti ovaj virus i vraćati se polako svojim nekadašnjim aktivnostima i životu.''

Biljana Petković (49) već dugih 27 godina radi u medicinskoj struci i nikada do sada nije imala težu i goru situaciju od ove koja je zadesila prethodne godine. Dok nije počela pandemija, gospođa Petković je radila na Službi za psihijatriju u Opštoj bolnici "Sveti Luka" u Smederevu. Nakon što je krenuo haos sa koronom, Biljana je prebačena u kovid odeljenje i kako sama kaže, najteže joj je bilo na početku kada se susrela sa prvim slučajevima zaraženih pacijenata. S obzirom na to da znamo da su se u mnogim bolnicama borili sa manjkom kapaciteta, zanimalo nas je kakva je bila situacija u smederevskoj bolnici.

"Bili smo tolerantni, važno je da je uvek bilo dovoljno osoblja na raspolaganju", iskreno nam je ispričala ova medicinska sestra.

Takođe, tu problemima nije bio kraj, već su bili suočeni i sa manjkom radne snage. Medicinska sestra Biljana nije mogla da se odupre koroni te je i ona u jednom trenutku bila zaražena i najverovatnije se upravo na poslu zarazila. Kako navodi, jedan dan u kovid ambulanti je vrlo naporan, nepredvidiv i prilikom dolaska na posao niko od medicinskih radnika nije mogao da pretpostavi šta ih tog dana čeka.

Bilo nam je prilično mučno da slušamo o tome kako izgleda jedan dan u kovid ambulanti, a ne možemo tek ni da zamislimo kako je bilo onima koji su svaki dan, svakog sata i minuta bili na prvoj liniji fronta, živeli u neizvesnosti i borili se svim silama da sačuvaju ljudske živote.

"Mnogo je teško raditi u skafanderima. Nema se dovoljno vazduha, ne čujemo sagovornike, a i hod nam je prilično otežan. Na pauze smo išli po potrebi, kada se ukaže prilika" objasnila nam je Biljana, jedna od žena heroina.

Od početka pandemije Biljana nije uspela da uzme odmor, a ono što joj je najteže padalo tokom susreta sa pacijentima jeste nemogućnost da se pomogne svima kojima je pomoć bila neophodna.

Za kraj razgovora smo je pitali i kakvo je stanje danas u kovid ambulantama i Biljana nas je obradovala svojim odgovorom.

"Malo je bolje jer rade uigrani timovi."

Još jedna ispovest koja nas je dirnula dolazi od strane Vesne Živanović (49), simpatične žene koja radi na odeljenju opšte hirurgije već 28 godina. Rodom je iz Lipa i zaposlena je u smederevskoj bolnici "Sveti Luka".

U Covid službi radila je od novembra prošle godine pa sve do februara 2021. godine. Svoju priču započinje potresnim rečima i detaljnim opisom jednog dana u kovid ambulanti, iz perspektive medicinskog radnika.

''Dan nam je počinjao ulaskom u skafander. Presvlačili bismo se u zelenoj zoni i tako bismo ulazili u odeljenje. Naš posao je bio vađenje krvi, hranjenje, nega, pratile smo pacijente sa kiseonikom... U tim trenucima, kada se čovek bori za vazduh, stanje svesti mu je promenjeno - uznemiren je, hvata ga panika i teško mu je. Zbog toga im je bila potrebna stalna nega i stalni nadzor'', ispričala nam je Vesna.

Kako sama navodi, rad pod skafanderima bio je izuzetno težak, radili su brze smene i veći broj sati. Smene su trajale po 12 sati.

''Uredno smo poštovali sve mere. Odlazak na pauzu je izgledao ovako - skidanje skafandera, naočara, vizira, maski, oblačenje druge uniforme i dezinfekcija. A onda sve to ponovo kada bismo se vraćali. Zbog toga smo pauze pravili retko i po potrebi.''

Prema njenim rečima, ni u jednom trenutku se nije osećao manjak osoblja.

''Iskreno sam saosećala sa koleginicama iz Crvene zone koje su radile pod težim okolnostima. Meni lično je najteže palo to što sam gledala kako pacijenti teško dišu i bore se za vazduh, a nisam mogla da im pomognem ni terapijama, ni lekovima'', bila je iskrena gospođa Živanović.

Na svu sreću, naša sagovornica nije bila Covid pozitivna i predstavlja pravi primer odgovornog i uzornog građanina s obzirom na to da se vakcinisala čim su se za to stvorili uslovi.

''Odeljenje na kojem ja radim ima veliki obim posla, ali ljudi ozdrave i kažu - Doviđenja. Tamo bi mi pacijent mahnuo kada bih odlazila sa smene da bih sutra zatekla prazan krevet. Svaki prazan krevet bi me dotukao. To je bio naš rat. Izvan bolnice ne mozes da znaš kakva se borba vodi unutra. Svi smo trčali da pomognemo i nije bilo bitno šta se dešava i na kojem odeljenju. Vladala je velika kolegijalnost među nama jer smo svi imali isti cilj. Imali smo odličnu komunikaciju i nismo se štedeli nimalo.''

I nas su ove reči dotukle i moramo još jednom da kažemo HVALA svima vama koji se već više od godinu dana borite sa nama i za nas.

(Espreso)